pozorišna drama
Lica:
TADEUŠ RUŽEVIČ
FRENSIS BEJKON
NOVINAR
LUJ FERDINAND SELIN
Sirena objavljujue prestanak ratne opasnosti.
RUŽEVIČ: Tadeušu. Tadeušu. Probudi se, Tadeušu. Kako da ne čujem da to furgoni prolaze? Kamioni u kolonama, nepreglednim, nečujnim. Gume zmijolike ostavljaju blatnjav trag na mesu. Oči zaklanih obećavaju da će biti bolje. Tadeušu. Dva čoveka, Tadeušu. Ne, tri čoveka. Slušaj. Čovek vidi izdaleka čoveka koji ubija drugog čoveka. Ne vidi promenu na licu, u boji lica, onog koga kolju i divi se njegovom mesu, svežem, netaknutom, kao sapun prohodnom. Piši, Tadeušu. Piši. Tadeušu.
BEJKON: Mislim da je to bilo negde oko hiljadu devetsto četrdeset i pete. Kao što znate, zbog astme i svega ostalog nisam bio primljen u vojsku. Mislim da je to bilo negde oko hiljadu devetsto četrdeset i pete. Kao što znate…
Naglo ga prekida neka što sentimentalnija pesma Edit Pjaf, presecana zvukom marša stotina, hiljada nogu u čizmama. Onda tišina koja iritira.
RUŽEVIČ: Vama se obraćam sveštenici
Učitelji sudije umetnici
Obućari lekari referenti
I tebi moj oče
Saslušajte me.
Nisam mlad
neka vas vitkost mog tela
ne zavarava
ni nežna belina vrata
ni vedrina otvorenog čela
ni malje nad slatkom usnom
ni smeh anđeoski
ni korak gipki
nisam mlad
neka vas moja nevinost
ne uzbuđuje
ni moja čistota
ni moja slabost
krhkost i jednostavnost
dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam oruđe
slepo kao mač
u ruci dželata
ubio sam čoveka
i crvenim prstima
milovao bele grudi žene
Unakažen nisam video
ni nebo ni ružu
pticu gnezdo drvo
Svetog Franju
Ahila i Hektora
Punih šest godina
iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi
ne verujem u pretvaranje vode u vino
ne verujem u oproštaj greha
ne verujem u vaskrsenje tela.
NOVINAR: Znači, uprkos svesti da je život u krajnjem zbiru uzaludan, pojedinac ipak pronalazi energiju da čini ono u šta veruje.
BEJKON: Upravo tako. Veruje ni zbog čega, ali ipak veruje. Znam da je ovo protivrečna izjava, no ipak je tako. Jer mi smo rođeni i mi umiremo, ali između toga dajemo ovoj beskorisnoj egzistenciji smisao zahvaljujući našim nagonima.
NOVINAR: Kada ste shvatili da i Vas očekuje smrt?
BEJKON: Shvatio sam kada sam imao sedamnaest godina. Sećam se toga vrlo, vrlo jasno. Sećam se da sam posmatrao pseće govno na pločniku i iznenada shvatio: eto, to je život. Začudo, to me je opsedalo mesecima, dok nisam tako reći prihvatio činjenicu da, eto tu si, postojiš samo jedan tren, i na kraju si zbrisan kao muva na zidu.
NOVINAR: Uf, mi baš krenusmo s visoka. Mislim, sa kraja… Shvatate ironiju, zar ne? Ali ipak, to – muva na zidu, pa pseći… izmet, to bi moglo da uznemiri naše gledaoce. Hajte da pričamo o nečem drugom, da, kako bi to rekli, jel da, da promenimo temu. Hajde, hajde da pričamo o…
Naglo i niotkuda prijatan zvuk satare, kao kad kasapin u praskozorje, pred samo otvaranje radnje, mrvi kost odavno mrtve životinje, ubijene i razapete baš po Brejkonovom ukusu.
RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš. Tadeuš Ruževič. Hiljadu devetsto četrdeset i pete napisao sam:
’Čoveka ubijaju kao zver
video sam furgone sa masakriranim ljudima
koji neće biti spaseni’
Hiljadu devetsto četrdeset i sedme napisao sam,
i na to sam jako ponosan:
’ružičasti ideali
raščerečeni
vise u klanicama’
Godine hiljadu devetsto pedeset i sedme napisao sam:
’Još dišući meso
ispunjeno krvlju
hrana je
savršenim formama
zbijeni u gomilu nad plenom
da ni ćutnja ne može da prodre
spolja’
To sam ja – Tadeuš Ruževič. A napisao sam i ovo, ne sećam se kad:
’i zemlja
ona azurnoplava
nezemaljski lepa
u praskozorju jutra
crni prišt u krilu
mlečnog puta
pljuje krv i spermu’
To sam ja – Tadeuš Ruževič. Stvarao sam poeziju za preplašene i usamljene. Debitovao sam zbirkom ’Nemir’, a da zemlja još nije upila svu krv poljske i nemačke dece. Učio sam da govorim iz početka, da učim i otkrivam reči, zaboravljene, zabranjene, baš kao da pre mene nikada i ničega nije bilo. I nikoga. Da nije bilo.
Pričaću vam o Frensisu Bejkonu. Počećemo od početka. Od samog početka.
Ponovo Edit Pjaf, nešto o ljubavi. Neka se ta reč što češće čuje.
BEJKON: Nikada se nisam slagao ni sa majkom ni sa ocem. Nisu želeli da budem slikar, smatrali su da sam običan skitnica, naročito moja majka. Otac je bio vrlo skučenog mišljenja. Uvek se sukobljavao sa ljudima. A pogotovo se nije slagao sa svojom decom. Mene je mrzeo.
RUŽEVIČ: Vodim dijalog sa Saturnom koji je bio zauzet proždiranjem vlastite dece i pišem:
’Mrzeo sam te
dovoljno dugo
dolazim Ti
kao odraslo dete
koje je imalo tvrdokornog oca’
I pišem, to je već hiljadu devetsto devedeset šesta:
’Naći će mamica
drugog taticu
tihog taticu
u staklenoj čvrsto zatvorenoj cevčici’
NOVINAR: A ljubav? Mislim, mora da je bilo malo ljubavi tada, mislim, kad ste bili mladi.
BEJKON: Ne. Nisam bio mlad. Nikad.
NOVINAR: Dobro, a ljubav?
BEJKON: Ne znam.
NOVINAR; Molim vas, gospodine Bejkon, molim vas da sarađujete. Našim gledaocima je stalo do ljubavi. Oni, da se poetski izrazim, vole ljubav. Oni, kako da kažem…
BEJKON: Moj otac me je seksualno privlačio. Kada sam prvi put tako nešto osetio, jedva da sam znao da je seksualne prirode. Tek kasnije, preko slugu i ljudi koji su radili u štalama, sa kojima sam… imao odnose, shvatio sam da je to seksualna privlačnost prema ocu.
RUŽEVIČ: Gledajući ga
on se seća detinjstva
suseda što je hvatao pacove
u železnu klopku
Jedva operušeni klinac
žutokljunc
giovine di primo pele
pekarčić sa vatrenim očima
pekarice Fornarine
tako je zategao guzove
obraze
debelo crevo raja
amorino
u staji
još nedorastao za konopac
za smrtnu presudu
koji jede govno sveta
BEJKON: Razmišljam o životu kao besmislenom, ali mi mu dajemo smisao tokom našeg bivstvovanja. Stvaramo određene stavove koji mu daju značenje dok postojimo, iako su oni, u suštini, besmisleni.
Zvuk muzičke kutije, sentimentalan, nostalgičan, za nekog pametnog slušaoca ironičan.
RUŽEVIČ: Negde daleko tutnjao je voz. U sobi je bilo vidno, moglo je biti oko jedan popodne. Osetio sam da moram da odlučim, da moram nešto da učinim, odmah. Izašao sma na peron. Drugi ljudi su se kretali živo pored mene, rađali se i umirali u žurbi. Tako je, pre trideset godina, počela moja potraga za Frensisom Bejkonom. Za tobom, Frensise. Tražio sam ga po pabovima, galerijama, mesarama, po novinama, albumima, na fotografijama.
BEJKON: Da, ali to su bili ljudi koje poznajem vrlo dobro, a fotografije su tu samo da bi me podsetile na njihove crte lica, da bi mi osvežile pamćenje na način kao što bi neko, recimo, koristio rečnik. Ne bih mogao da slikam ljude koje ne poznajem. Ne bih ni želeo.
RUŽEVIČ: Putujem, zgađen. Vreme poda mnom tutnji, menjaju se lica, stvari izvuci, promiču mode i epohe. Kao da sve, svaki predmet, svaki komad mesa, ide nekud u samo njemu znanom, zadatom pravcu, kao da svaki točak, svako krvni zrnce bezglavo, bez pitanja i čuđenja ispunjava zacrtanu putanju, sudbinu, misiju. Kao da svi znaju gde se nalazi, sledeća blatnjava bara, sledeća… sledeća smrt na drumu. Kao da se sve gubi i nestaje, kao da se sve prošlo pretvara u san i utapa u beskrajno more moje brbljivosti, lakorekosti, ravnodušnosti.
BEJKON: Mislim da se analitički deo moga mozga razvio relativno kasno, kada sam imao dvadeset sedam ili dvadeset osam godina. Kada sam bio vrlo mlad, vidite, bio sam neverovatno stidljiv, a kasnije sam smatrao da je to besmisleno, i svesno sam se trudio da se toga oslobodim, jer mislim da su stidljivi ljudi smešni. Kad sam napunio trideset i neku, postepeno sam počeo da se otvaram. Ali većina ljudi to čini u mlađem dobu. Stoga osećam da sam protraćio mnogo godina svoga života. Mislim da sam kasnio u svemu. Pripadam vrsti zakasnelih. O da, postoje takvi ljudi. Kao ja.
Žamor mnogobrojnih ljudskih glasova.
RUŽEVIČ: Putujem, zgađen. Tražim ga u odrazima izloga, očima muških lutaka, na dnu vinskih čaša, u dimu fabrika. Zašto se kriješ, Frensise? Zašto se kriješ od svog Tađa, Frensise?
Sreo sam ga u Kunst Historische Museum. U Beču je stajao ispred portreta Infantkinje Margarite. Moj je, pomislio sam. Staviću ga ispod zvona, pomislio sam, imajući u vidu njegovu prirodnu sklonost ka bekstvu, ka nestajanju, ka piću, ka premeštanju u vremenu i prostoru, od paba do paba. Ali ti si se provukao, Frensise. Izvukao se kroz pukotinu u mome glasu, kroz belinu u mom tekstu, kroz večnu ranu na mom telu. Stajao sam tako, stajao na sred ulice, dok su sirene vrištale i vozači mi psovali majku komunističku. Stajao sam tako i gledao kako nestaješ. Morao sam se smiriti nekoliko nedelja. Kao da su se počeli pojavljivati prvi simptomi astme. Da li je to moguće, Frensise? I dalje sam bio miran. Osetio sam hladnu vodu Kanala. Odlazio u Tejt galeriju. Da li si video Direrov crtež? Ruke sklopljene za molitvu. Očigledno je da su pili, jeli, ubijali, silovali i mučili, ali su verovali u vaskrsenje tela i večni život.
NOVINAR: Kada ste počeli da se bavite dizajniranjem nameštaja i draperija u kasnim dvadesetim, odmah ste to počeli da radite izuzetno dobro, a tako su i smatrali u to vreme.
BEJKON: Da, ali je to uglavnom bilo preuzeto od drugih ljudi, i bilo je pod velikim uticajem francuskog dizajna tog vremena. Ne verujem da je bilo šta od toga bilo originalno.
NOVINAR: Da li je originalnost važna?
BEJKON: Možda.
NOVINAR: Šta znači to možda? Eto govore nam o kraju umetnosti, da smo upali u začarani krug, sve je post, neo, retro i šta ja znam, jer kraj je kao blizu. Ili, kako kaže jedan pesnik, on kaže, samo trenutak… Evo, neću vam sve čitati, dosadno je, ali na primer ovo:
’Nestvorene stvari
još čekaju pesnika…’
A onda, evo, ide ovako:
’Svi imamo iste šanse
da pišemo i govorimo
od stvari do stvari
i dalje
posle 2000 godina’
Pa, šta vi mislite, gospodine Bejkon, da li to znači da smo na dobitku? Ili možda nismo? I čega se od toga više plašimo? Užas ipak ostaje, tako kažu. A šta vi kažete, gospodine Bejkon?
BEJKON: Ne znam. Nisam čitao.
RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš. Gledao sam tvoje slike pod staklom, onako kako si ti voleo da gledaš Rembranta i Velaskeza, kada se u staklu odražavaju slučajna lica, glupa lica, lica svetine i dama. U tom metežu jedva se naziru crte lica na jednom od tvojih autoportreta, crte koje kao da kažu: ’Umirući, nadam se da umireš i ti’. I još nešto, još nečega ima u tom metežu. Gledam tvoju sliku i tvoj odraz u staklu tvoje slike. Frensise. Hodam i tvoj odraz me prati. Zubima kidam i žderem tvoje rane nagrižene glave, kompozicijski i koloristički veoma efektne, i tvoju glavu među njima, Frensise, u odrazu. Žderem slike i žderem slikara, žderem meso raščerečeno koje ubija mesara. Frensise. Ali kada sam se okrenuo, iza mene je bila samo dama psećeg lica, i jedan Crnac, i jedan plavokosi, pegavi Engleščić koji je došao da se prepozna u mesu tvojih slika, Frensise. Svideo bi ti se taj Engleščić. Da li bi ga pozvao na kafu ili na čaj u pet? Da li i Irci imaju čaj u pet? Ali ti nisi Irac, Frensise. Šta si ti, Frensise? Da li bi i mene pozvao, Frensise? Da li bi me naslikao, Frensise?
BEJKON: Ali većina tih slika načinjena je rukom onog koji je uvek bio u stanju teskobe, a da li je to izraženo u slikama, ne znam. Ipak pretpostavljam da je, u pokušaju da uhvatim ovakvu predstavu, kako je taj čovek bio neurotičan i skoro histeričan, to, može biti, isplivalo i na platnu.
NOVINAR: Isplivalo, kako?
BEJKON: Kao leš.
RUŽEVIČ: U lovu na Bejkona pomagao mi je moj prijatelj Adam, Adam Eg iz Londona i Noriča. Rekao mi je da te je sreo kada je išao u Pariz da prevodi Selina. Adame, rekao sam mu, ne mogu da se obratim Bejkonu. On ne zna poljski, ja ne znam engleski. Reci mu… Reci mu da sam debitovao ’Nemirom’ hiljadu devetsto četrdeset i sedme. Reci mi, reci mu, Adame, da sam napisao:
’ružičasti ideali
raščerečeni
vise u klanicama’
Prevedi to, Adame. Izrecituj mu to, Adame, gde god da ga nađeš, na zubarskoj stolici ili na klozetskoj šolji.
Adam se nasmejao.
’Tadeušu’, rekao je, ’to ti je već treća krigla, a ’Ginis’ je jak’.
Da, Adame, skoro sam vrisnuo. Gosti su me odmerili od glave do pete, mrskog stranca, besklasnog… (Možda radi za IRA? Dragi, da li još postoje Crvene brigade?) Da, Adame, kažu da Bejkon uz kriglu piva postaje topao, druželjubiv, štedar, gostoljubiv, da se pretvara u anđela s krilom umočenim u kriglu piva.
Tako je, Adame, dobri moj Adame, odnesi mu ovu kriglu piva, ili kupi limenku, lakše je do Pariza sa limenkom nego sa kriglom, Adame. Odnesi mu, odričem se mamurnog jutra i pune bešike za njegovo dobro, Adame. Neka ’Ginis’ bude vesnik njegove anđeoske prirode i preporuka za večno spasenje.
BEJKON: Nisam siguran da razumem na šta mislite?
NOVINAR: Verujem vam, gospodine Bejkon. Najzad, to vam je već treća krigla. Upozorio sam vas da je ’Hajneken’ jak. Dakle, pošto ste već počeli da slikate…
BEJKON: Kamo sreće da nisam.
Svima poznata melodija – ’Pod krovovima Pariza’.
RUŽEVIČ: Putujem, zgađen. Vidim tvoje lice u osmehu carinika, u strogom pogledu prodavačice cigareta, u umornim pokretima pekara i mesara. Jedino nigde ne vidim crvene fenjere, ni mansarde, ni budoare. Svi misle da sam turista, pokazuju mi Ajfela i Trijumfalnu kapiju i mesto na kom je besmisleno stradao fon Horvat, ali šta se to mene tiče. Vode me okolo, vuku me za rukav, dodijavaju mi. Nikako ne mogu da im objasnim da tražim slikara sa kriglom ’Ginisa’ u ruci. Ali oni me ne razumeju, misle da ne govorim dovoljno dobro francuski i opet mi pokazuju Ajfelov toranj. Zašto svi pokazuju samo ono što se vidi, što svi vide, što se vidi nadaleko, ono što stoji uspravno i zakonom zaštićeno? Kako mi samo dosađuju, Frensise. Ali prestaće i ovaj metež, završiće se. Ostaćemo onda samo ti i ja. Konačno sami, Frensise. Sami i večnost pred nama. Čuješ li, Frensise?
BEJKON: Pretpostavimo da čovek živi negde u kolibi i da uopšte nije imao nikakvih iskustava tokom čitavog života. Da li bi on stvorio ista dela, ili čak bolja?
RUŽEVIČ: Zašto pesnici piju votkicu
Piju jer znaju
šta u njima čuči
i šta još može
iz njih izaći
piju jer ne mogu da slušaju
ono što im drugi govore
i ono što sami sebi govore
NOVINAR: Onda, da nazdravimo?
BEJKON: Živeli.
NOVINAR: Živeli.
RUŽEVIČ: Govori, Frensise. Zašto nećeš da govoriš sa mnom, Frensise? Naslikaj me, Frensise.
BEJKON: Oduvek sam težio da stvari predstavim što direktnije i grublje…
RUŽEVIČ: Frensise?
BEJKON: …i ako se oblik predstavi direktno…
RUŽEVIČ: To si ti, Frensise?
BEJKON: …ljudi verovatno osećaju da je to zastrašujuće. Ljudi bivaju uvređeni činjenicama, ili onim što se obično naziva istinom.
RUŽEVIČ: Da, Frensise. Tako je, Frensise. Da li si se ikada pitao kako neko pomoću biranih slika može opisivati ’lepotu’, dok nam pred očima umire istina? Kako neko može slikati ili opisivati cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu? Kako, kako Frensise može postojati poezija kada je ubijen čovek? Reci mi, Frensise.
BEJKON: Moglo bi se reći da je krik zastrašujuća predstava. U stvari, želeo sam da slikam krik, krik a ne užas.
RUŽEVIČ: Tako je, tako je, Frensise. Vidiš, vidiš, Frensise, ja sam vikao ili ćutao ne misleći o estetici. Takav je izvor moje poezije i poetike. Krik, krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života.
Tišina.
RUŽEVIČ: Frensise, gde si, Frensise? Ne ćuti, Frensise. Gde si? Molim te, Frensise…
Dve čaše se dodiruju u zdravici.
NOVINAR: Dakle, još jednom.
BEJKON: Živeli.
NOVINAR: I te kako. Živeli.
Satara ponovo udara. Dva-tri puta.
RUŽEVIČ: I kako sad, kako sad da mu objasnim, da mu kažem… Da mu kažem da sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. I kako sa velikim nepoverenjem ta dela slušam. Da je poezija postala bezbedna i dosadna avantura. Da su za mene zatvorena usta najlepši krajolik.
NOVINAR: Otvorena usta – mora li to uvek da bude krik?
BEJKON: Mnoga usta, ali ne sva. Znate kako usta menjaju oblik. Oduvek sam bio dirnut njihovim pokretima i oblikom usana i zuba. Može se reći da volim sjaj i boju koja se nalazi u ustima i uvek sam se nadao, na neki način, da ću moći da naslikam usta kao što je Mone slikao zalazak sunca.
RUŽEVIČ: Pesnik je zverka
zagnjurena u svetu
zbog toga je tako nesigurna
u svet
NOVINAR: Reci aaa… Ha, ha, ha… Šala šalu stiže, čisto, da se stručno izrazim, da promenimo rakurs. No priče nikad dosta. Da mi ovo privodimo kraju, gospodine Bejkon?
RUŽEVIČ: Zašto si me pustio da govorim, Frensise? Zašto si pustio da moja usta iseru i jednu jedinu reč? Zašto mi odmah nisi iščupao brbljivi jezik, kao što mesar jednim trzajem čupa srce ubijene ovce i kroz dušnik ga izvlači napolje, na slobodu, na svetu slobodu? Zašto mi pesnicom nisi razbio jebene zube, a onda me onako ležećeg, naslađujući se, slikao? Zašto mi zube nisi čupao, jedan po jedan, da bismo duže bili zajedno, nasamo? Zašto, Frensise? Zašto si me pustio u ovaj svet, svet pun tela, i taksista, i bajoneta, i U2 i raketa… U svet… O Frensise, zašto me puštaš da brbljam, da serem? Zar nisam mogao da napišem samo tri stiha? Tri stiha – čitavo delo. Zar to nije dosta? Tri stiha Tadeušova i ’Autoportret’ Bejkona. Zar vam to nije dovoljno, vampiri? Šta hoćete, hoćete da kožu prostremo pred štikle vaših dama, da kožu prostremo preko sedišta vaših automobila, da od nje napravimo platna vaših bioskopa i zavese zagušljivih teatara?
Tri stiha:
’ružičasti ideali
raščerečeni
vise u klanicama’
Tri stiha i tvoj ’Autoportret’, Frensise.
BEJKON: Imao sam vrlo nesrećan život. Svi oni koje sam istinski voleo su umrli. A čovek ne prestaje da misli na njih, vreme ne leči.
NOVINAR: Da li za nečim žalite?
BEJKON: Ne znam. Možda. Žaliti… Da, ima nekih stvari za kojima žalim.
NOVINAR: Kao na primer?
BEJKON: Kao, na primer, što nisam naučio starogrčki jezik.
RUŽEVIČ: Da li voliš klanice, Frensise? Zar ti se nikad ne čini neverovatnim što sam ne visiš na kuki? Da li o tome razmišljaš kao o slučajnosti? Slučajnosti se dešavaju. Ali znam, znam šta ćeš mi ti reći, Frensise, znam. ’Sve što smo ikad razapeli, bilo je meso palih životinja’. Anđeoske tvoje reči, Frensise.
NOVINAR: Ali ipak, na kraju krajeva, treba misliti pozitivno. Zar ne?
RUŽEVIČ: Da li ćeš me ikad pitati zašto sam pisao drame, kada pozorište nikada nisam razumeo? I zašto sam pisao o Kafki pokvarenih zuba, ili o Paundu Ezri, mahnitom starcu, što stoji u gaćama i slavi hitlerističke masakre? Ili o Pjeru Paolu, ucmekanom, i svim danima Sodome? I zašto sam pisao o tebi, Frensise.
NOVINAR: A ljubav? Gde je u svemu tome ljubav?
BEJKON: Jedna od najstrašnijih stvari vezanih za takozvanu ljubav, pogotovu za jednog umetnika, jeste, čini mi se, destrukcija. Ali mislim da bez nje nikad ne bi… Nisam siguran.
NOVINAR: Bez koje ’nje’? Ljubavi ili destrukcije?
BEJKON: Ljubavi. Destrukcije.
RUŽEVIČ: Ali to nije kraj. Putovanje se nastavlja. Nadam se da ću tamo naći nešto za tebe, Frensise, nešto što bih mogao da ti poklonim, da ti ostavim. Tako je – Amerika.
Naravno, sledi ’My way’ i Sinatra.
RUŽEVIČ: Sa Adamom na Menhetnu. Kip slobode. World Trade Center, Saint Patrick’s Cathedral. Amerika. Spoj anđela i betona, satelita i stalaktita. Od reportera Glasa Amerike čuo sam da svaki čovek ima pravo na slobodu i sreću, i začudio sam se. Da je sve počelo s čajnim ratom i čajnom zabavom, s bostonskim čajčićem. Da su, eto, jednog četvrtog jula bacili sav tovar čaja u vodu. I eto, tako je počelo. Vidite šta sve može čaj. Da li i oni piju čaj u pet? Ne, oni svoj čaj piju u ponoć, onda kada sve počinje.
Utočište od stare, prljave Evrope, od negovanih travnjaka i ponosnih loza, vinovih.
Zahvaljujući Adamu, i tebi Frensise, nisam se pretvorio u devojčicu sa šibicama ispred Metropolitena.
Bio je decembar, duvao je ledeni vetar. Muzej zatvoren, ja odsečen od umetnosti, bifea i WC-a, a ’Ginisa’ ima i u Americi, i tamo je jak ’Ginis’, traži da izravnamo račune, ja i ’Ginis’.
Ljudi pričaju o nekom bombašu, poštaru, šta li. Toliko i toliko mrtvih. Amerika uzgaja serijske ubice i holivudske zvezde, kaže momak obučen u crno. Pa šta mu bi, tom bombašu, razmišljam i cvokoćem. Valjda mu se nije svideo čaj. Mora da je to.
Adam je veseo, ničeg se ne boji. Nikakve sete, nikakvog svetskog bola. Samo se povremeno trgne, valjda se seti smrti i mahnito počne da kupuje kondome. Dobri moj Adam. I onda jednog dana šetam i – Selin. Adam me uverava da to nikako ne može biti siroti doktor Detuš, da je ovaj odavno crknuta lešina, čak priča kako je posetio njegov grob, valjda u Medonu.
Ali ne, ja sam uveren da je to bio Selin. Poznao sam ga po zadahu i neobrijanosti, po pogledu i po kašlju, po prljavim noktima.
Sedeo je taj ludi starac ispred smrdljive japijevske birtije, izbačen, bačen prosto. Eto tako je sedeo. Čuj Frensise. Čuj novi glas u našoj priči. Čuj Selina.
SELIN: Samo hrabro, hrabro… Šta me gledaš, mladiću? To ja pričam sam sa sobom, da se osokolim. Pošto te odasvud izbacuju, valjda ćeš konačno naći trik koji zastrašuje sve njih, sve te gadove, koliko god ih ima. Bogamu, hladno ovde… Šta, ti si i dalje tu? Ti si iz Evrope, jel tako? Vidim ja. Ne dam se ja prevariti. Ne. Bogamu… Veruj mi, znam ja šta govorim. Znam ja šta je meso, i kad je meso leš i kad je meso pevačica. Znam ja sve te leševe i pevačice, sve je to ista bagra, kažem ti ja. Bogamu… Šta je pederčiću evropski? Šta gledaš? Lako je tako stajati i gledati. Bogamu… Jeste… Daj mi za vino. Ajde, ne tražim ti krv, samo za vino, da se ogrejem. I ja sam nekakva životinja. Šta kažeš na to,a? He, he… Jeste, smešno je. Bogamu… I meni treba krv. Znaš to treba da struji, onako, onako, kako da ti objasnim… Ja sam bio lekar, znaš. Bogamu… Pederčiću evropski. Ne, ne-ne, neću u Evropu, nećeš me prevariti. Ne… Bio sam tamo i znaš šta? Ne sviđa mi se. Ne sviđa mi se. Bogamu… Jeste…
Znaš, sve je to isto, neka te ne plaši ako si srećan. Sad ću ja da ti kažem. Sad, iz ovih stopa. Da ti kažem. Kada bih mogao da umrem. Eto tako… Da skiknem, onako iz čista mira. Samo da ne učestvujem. Ne, ne želim da učestvujem. Neću da slušam tvoje evropske papazjanije, govna šarena… Nećeš me ubediti. Serem se na vaše egzistencijalizme. Sve je to jedan veliki… egzistencijalizam. Ne, ne, ostavite vi sirotog Ferdinanda. Naslušao sam se ja. Bogamu.
I da, to… Ako si srećan, znači da učestvuješ. E, toga se treba plašiti. Kurac… Serem… Sve je to isto… Radi kao hoćeš, dečko, volja ti… Bogamu… Evropa, Amerika, Kanada, pa… Ko će to podneti. Stalno se množe. Svet. Zamisli, svet. Još treba da mislim o svetu. Bogamu… Ajde daj mi to već jednom, za vino, da ti više ne serem, ne propovedam. Bogamu… Počeo sam da smrdim na euharistiju i na sve svece što prde na nebesima. A ljudi, ljudi, eto, eto vam demokrate… Eto ko vam uništava ozon. Jebo vas ozon. Treba, treba jedne večeri uistinu završiti sa tim srećnim ljudima, dosta je bilo… Pa dok budu spavali,onako, bogamu, svršiti s njima jednom za svagda. Jašta… Ja vam kažem. I gotovo… gotovo… Kako ’kako’? Gotovo. Sutradan se više neće govoriti o njihovoj sreći, o sreći tih srećnih ljudi… Govno… kažem ja… Jašta.
Uostalom, stvarno… Zar vam nije dosta? Da završimo s tim damama, dobrim kolima, brzom hranom, pekinezerima… Šta kažeš – pekinezerima? E jeste, bogami, baš pekinezerima. I tih žutaća i crnčuga, belčuga, i ružičastih i svih njih… Bogamu… Bogamu valjda sam zaradio za to vino, šta kažeš mladiću… Proroke i ludake su nekad dobro plaćali… Boga mi, meso su jeli, prežderavali, a bogamu, žderanje ne uči hrabrosti. Kažem ja… Jašta…
RUŽEVIČ: Ćutim. Isplaćujem starca koji halapljivo liže novčanice, klečeći, baš kao pseto. Adama sam ostavio. Ostavio sam ga u bioskopima, u mjuzikholovima, u neonima, tastaturama i ekranima. Njemu će tamo biti dobro.
Ja se vraćam u Evropu. Vraćam se tebi, Frensise. Nosim sa sobom samo reči ludog halapljivog starca. To je moja Amerika. I to ti poklanjam, Frensise. Sve svoje ti poklanjam, Frensise. Sve reči, sve te divne reči koje vređaju lisice oko vratova svih naših dama, što vređaju uspomenu na njihove crknute muževe i utopljenu decu. Što vređaju uspomenu na mlade dane, prštanje sperme i brzu vožnju. Što vređaju ideju o demokratiji i snove o svetskom miru. Sve to, sve te reči, i nešto ironije među njima.
Sve to nosim, Frensise. Tebi, Frensise. Tebi u Medon, u Pariz, u London, tebi u Beč, Berlin i Dablin. Tebi u Madrid, Frensise.
Čaše se glasno sudaraju u zdravici.
NOVINAR: U Madridu, dvadeset osmog aprila hiljadu devetsto devedeset druge, umro je Frensis Bejkon.
BEJKON: Živeli.
NOVINAR: Živeli.
Duga tišina.
RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš Ruževič. Slušajte me. Nije mi još mnogo ostalo.
Frensis Bejkon već čeka na strašni sud.
Luj Ferdinand čeka na strašni sud.
Tadeuš Ruževič čeka na strašni sud.
Da vidim, da vidim čega bi mi bilo žao? Da vidim… da. Govoriću u stihovima. Ja sam pesnik, zar ste zaboravili? Dužnost zove. Dakle – čega bi mi bilo žao:
’tišine između naših lica
i reči koje nisu
izgovorene
jer ono što je božansko
između ljudskih bića
stalno traži
svoj izraz
čega bi mi bilo žao
’čitavog života’
i još nečeg
predivnog
van reči
van tela’
Za tebe, prijatelju moj.
Na kraju, kako je red, Edit Pjaf peva o ljubavi.
NAPOMENA: Kao osnova za dramu poslužila je pesma „Frensis Bejkon i Dijego Velaskez na zubarskoj stolici“, kao i druge pesme iz zbirke „Uvek fragment“ Tadeuša Ruževiča (časopis „Reč“, broj 27, 1996, prevod Biserka Rajčić). Korišćen je i izbor Ruževičevih pesama, koje je u prevodu Petra Vujičića objavio časopis „Pismo“, broj 50, 1997, kao i Vujičićev prevod zbirke „Nemir“ (Nolit, 1970).
Što se Bejkona tiče, korišćen je njegov intervju sa Dejvidom Silvesterom, kod nas objavljen u časopisu „Eterna“, broj 5, 1995/1996, pod naslovom „Brutalne činjenice“. Ovim se intervjuom očigledno služio i Ruževič pri pisanju pomenute pesme. Bejkonovi odgovori su u velikoj meri citati iz ovog teksta, dok lik Novinara nikako ne treba poistovećivati sa Dejvidom Silvesterom, iako postavljaju neka identična pitanja.
Selin je Selin. Tekst koji taj lik izgovara nije citat iz bilo kog dela Luja Ferdinanda Selina, već je pre pokušaj rekonstrukcije, čak bez mnogo ironije i prenaglašavanja, Selinovog specifičnog, naročito govornog, stila.
.
.
.
.
.
