.
.
Histologija reči ili boja poezije
.
(Marjan Čakarević, Tkiva, Narodna biblioteka ,,Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2016. godina)
.
.
Boja u poeziji nikada nije samo boja već je i odraz strukture naših reči i naših razmišljanja, ali i našeg pamćenja. Rečima zelene boje počinje pesnička zbirka, kroz nju zelena boja teče i zelenom bojom se završava. U poeziji boja se ne sastoji od čestica, kao što je to slučaj u fizici, već od reči kojima nešto opisujemo, tako da nekada i opisano postaje deskriptor.
Treba početi od zelene.
Lista, na primer.
Zeleno je sećanje i vrt.
Zeleni su grozdovi detinjstva.
Zelen je bio jezik i prgavi
glagoli dečaštva.
Zelene su pitomine Metohije,
blato Slavonije, zelena brda Bosne.
…..Uz to, postoji i zelenkasti suton, zeleni prsti, zelena kapija zaključanog grada, zeleni dečački san, zelena reč, i tek na kraju zelena postaje boja. Svet odražen kroz boju pokazuje nam razliku između stvari i reči kojima se one odražavaju pa na taj način pesnik dolazi do slobode u izrazima kojima nekada može preoblikovati ono što predstavlja putem izraza i ono što je već predstavljeno. Iz primera vidimo da pesnik više pojmova, slika, razmišljanja, sećanja svodi na jednu boju koja onda postaje sobom određena i opredmećena stvarnost pomoću koje se i druge pojave, stvari i sećanju konkretizuju i predstavljaju. Boja se sastoji od naših reči kojima nešto dovodimo u ravnotežu sa već postojećim i opredmećenim, pa zato ista boja ne pobuđuje iste ili slične predstave različitim recepijentima.
…..Kada govorimo o bojama, nemoguće je ne prisetiti se Getea koji nije bio zadovoljan postojećim teorijama koje su govorile o bojama i koji se nije slagao sa tim da je boja svojstvo predmeta, već je smatrao da je boja svojstvo svetlosti. Zato je i zapisao: ,,Boje su dela svetlosti, dela i patnje”. Iz Geteovog dela ,,Učenje o bojama“ zaključujemo da se najveći deo njegovog promišljanja o bojama odnosi na dejstvo koje one ostvaruju na čoveka. Kada je reč o zelenoj boji, Gete navodi da je to boja koja zrači mir, koja pripada zemlji (jer su biljke zelene, cveće ima zelenu stabljiku), zelena predstavlja stapanje polariteta, zelena označava duhovni princip harmonije i usklađenost tela i duše.
…..Na par različitih mesta pesnik u ovoj pesničkoj zbirci negira formu ali je na više mesta i priziva. On uvodi dvostruku strukturu u svoju poeziju, pesmu u pesmi, jer je protiv klasične strukture pesme koja liči na pesmu (a nije pesma) i zato želi da izgradi ne-pesmu koja će ličiti na pesmu. Stoga pesnik pravi dopunske stihove koji pariraju slikama jer su to dodatne slike, reminiscencije, dodaci, koji sa osnovnim slikama stvaraju ,,tkiva” povezana mišićima. U histologiji stoji da se tkiva sastoje od ćelija i međućelijske supstance pa je onda pesnik možda želeo da stvori tkiva u svojoj poeziji koja će se sastojati od reči ćelija i sporednih reči, međućelijske supstance.
,,Kada su reči postale telo (nešto vidljivo, materijalno),
kada su reči postale skladište“ (tada je telo postalo skladište za neizrecivo)
tada su pesme postale tkiva jer ,,na mističan način ostaju zajedno“, po unutrašnjim pravilima, po unutrašnjoj strukturi, jer će samo na taj način, bez spoljašnjih pravila, reči postati slobodne i moći će iskazati sve što se želi iskazati, a to je, prema rečima u ovoj zbirci, do sada, klasičnom strukturom i determinisanom hijerarhijom, bilo onemogućeno.
…..Ako se neko usudi da preseče tkiva, poteći će zelena boja i obojiti poeziju.
…..Pesnička zbirka pred nama je zbirka objektivne lirike, poezija objektivne stvarnosti i mikro zapažanja. To je poezija koja sebe samu promišlja dok kroz prizmu različitih nijansi zelene opisuje i predstavlja.
.
.
.
.
.
