.
.
Dućan gospođe N.
.
U dućanu gospođe N. mogu se nabaviti svakojake đakonije, sve što zamislite i što ne možete da zamislite da postoji. S vremenom, gospođa N. upoznala je dobro svoje mušterije, te se snabdela svime što je potrebno i najmaštovitijim i najzahtevnijim među njima, čak i onim za šta je tačno predvidela da će jednog dana u njenom dućanu tražiti. Roba joj je uvek sveža, uredno spakovana s vrlo jasnim uputstvom za upotrebu. Na vratima dućana visi tablica sa radnim vremenom i na njoj krupnim, nacifranim slovima ispisana poruka: REKLAMACIJE NE PRIMAM.
Prošlog utorka u dućanu gospođe N. kupila sam malu kutiju sitnih mentol bombona. Kutija je bila metalna, okrugla, sa slikom listova mente na poklopcu. Ličila je na kutije u kojima se nekad prodavala mast za čišćenje obuće i čim sam je ugledala, shvatila sam da mi je potrebno baš tako nešto – volim ukus mentola, a retro izgled kutije pravio je savršen kontrast sa moderno dizajniranim predmetima drečavih boja kojima sam okružena. Samo, tek kad je zadovoljstvo kupovinom ustupilo mesto nečem drugom, okrenula sam kutiju naopako. Na zlatkastoj površini donjeg dela kutijice (samo je poklopac bio oslikan) stajalo je upozorenje: PAŽNJA: VEGETARIJANCI NE TREBA DA STAVLJAJU BOMBONE U NOS.
Da li sam vam rekla da dućan gospođe N. ne prima reklamacije?
Ili se pitate da li sam vegetarijanac?
.
.
Ljubavna rasprava
.
U najprometnijoj ulici u gradu u četvrtak kasno popodne prisustvovala sam ljubavnoj sceni. Evo ovakvoj.
Žena i muškarac stoje na pločniku nekoliko metara udaljeni jedno od drugog i dovikuju se. Ulica je krcata prolaznicima. Ljudi se vraćaju sa posla, iz kupovine, žure svojim putem, kada mlada žena u kratkoj, u struku stegnutoj, lepršavoj crnoj haljini, vrisne: „Ne voliš me više!“
Kao da je njen poklik precizno odapeta strela, reči uprkos slučajnim prolaznicima koji su se u blizini zadesili, padaju pravo na muškarca ukipljenog malo dalje od žene. Elegantno odeven, zbog prosedih zalizaka reklo bi se stariji od nje, sa akt tašnom u levoj ruci, muškarac poviče koliko ga grlo nosi: „Nije tačno! Nije tačno!“
Svet se osvrće. Poneko, kao ja, zastaje.
Žena, ne pomerajući se sa mesta, zaurla: „Kako mogu da znam da govoriš istinu? Lažove!“
„Nikada nisam prestao da te volim“, zagrmi muškarac, i on kao skamenjen na svom položaju.
Ženin glas probija zvučni zid: „A ona? Šta ćemo sa njom? Nju ti voliš“.
„Ne, neee, i: neeeee“, viče muškarac. Zastaje, otkopčava kaput i brzo, kao mađioničar, vadi iz nedara belu gusku, a mogao je to biti i labud, teško je razaznati, vrat je tom pernatom stvorenju vrlo dug, hvata ga za noge i okreće naglavačke. „Ne“, vikne još jednom ka ženi. „Evo, vidi!“
U levoj ruci i dalje steže akt tašnu, a desnom, držeći labuda za noge (nek bude labud, zbog simbolike), počinje energično da vitla ukrug i unazad, kao da tom rukom pliva leđni kraul.
Nekoliko časaka kasnije, kroz gust oblak belog perja i paperja, vidi se da u ruci, kojom i dalje besomučno vitla, drži golo, naježeno telo labuda. Njegove ljubavi. Ili dokaza ljubavi prema ženi s kojom se upustio u ljubavnu raspravu.
Žurno se udaljavam da ne bih videla rasplet scene. Mogu, kažem sebi, i sama da izmislim kraj i iskoristim ga za novu priču, ali tek pošto rešim početak ove u kojoj sam sve verno opisala, osim da se događaj zbio u četvrtak.
.
.
Slika koja govori
.
Na prozoru jedne višespratnice, na petom spratu, stoji Gabrijel Garsija Markes. Zgrada je obična, svetla, bez ornamenata na fasadi, liči na soc-realističke građevine. Svi prozori na zgradi su zatvoreni, osim njegovog, širom otvorenog. Odozdo, iz dvorišta, ne mogu videti nijedan detalj njegove sobe utonule u pomrčinu. Vidim samo njega, Markesa, kako stoji pred tom tamnom pozadinom u beloj, lanenoj košulji s dugim rukavima, pridržavajući se raširenim rukama za ram prozora. Lice mu je mlado, a oštra, kudrava, kratko ošišana kosa i brkovi – prosedi, skoro beli. Kazuje poeziju. Ili naglas piše prozu? Ne znam. Ne čujem šta kaže, vidim samo kako mu se usta miču: slika koja govori. I vidim kako oko mene, u dvorištu gde stojim, izbija, i lagano buja, neko neobično rastinje živih boja. Ne mogu reći da je egzotično, nekako je više pitomo, pa i prisno, kao da ga prepoznajem, mada ga nikad dotad nisam videla. Rastinje je gusto, kroz njega neverica ne može proći.
Opuštam se i čekam da Gabo završi opis bašte pod svojim prozorom.
.
.
.
.
.
