34

.

.

…..Trideset i četiri praznine

.

Bio je to onaj trenutak u kojem nešto osetiš, ali ništa ne izgovaraš, jer bi se time osećaj prekinuo pa u sledećem trenutku i ne bi imalo šta da se izgovori ni šta da se oseća, bilo je to jedno sasvim detinjasto ‘najzad’, posle ni sam ne znam koliko godina, taj sneg za badnji dan, nešto sasvim obično, ali je jasno da izgovaram to naknadno, iz ove perspektive, ono što sam sa skrivenim preterivanjem i neodređenom željom nazvao u sebi – gledajući sa terase kako se ka zapadu naginju narandžaste oranice i kako kuće i automobili i štale i stogovi i gola stabla neprimetno klize sa te blago nagnute ravni ka slivniku još za trenutak punom svetla – nečim poput ‘mnogo, mnogo snega’, da, mislim da je tako, da sam pustio da veju baš te reči u meni, tela kao okrenutog naglavačke za trenutak kako bi u maloj staklenoj kugli svesti nastalo vejanje, jer mi te reči već nisu pristajale i bile bi mi, vrlo lako, bezvezne da ih je izgovorio neko drugi, kojem bi one još manje pristajale, budući da i ne odgovaraju onome što se zaista videlo kroz prozor nezagrejane, nedovršene dnevne sobe na spratu.
…..A smrklo se kao što se oduvek i smrkava, bubamare bi živnule i omamljene toplotom padale sa lustera na trpezarijski sto; i sam bih se, brzo, nateran hladnoćom, pridruživao ostalima u prizemlju, prvo su se palila ulična svetla, stajali bismo ili sedeli tako u mraku, još samo malo, svi zajedno, zadovoljni što bar još jedan sat niko neće proći kroz naša tela uvijena u toplu odeću, što nas niko neće zaista dotaći, a samim tim ni okrznuti, što će se tuđe reči potom slivati sa usana samo na kratko i u suštini sasvim nepotrebno, nametljive kao crna, lepljiva boja suvih šljiva pre nego što se rukavom obriše, zadovoljni što ni danas niko neće počistiti ulicu, otkriti stranputice koje smo naselili, svako od početka zapleten u svojim roditeljima, gde smo svili čak i mala gnezda od tih grešaka, ponavljajući ih već odavno i nevoljno u sebi, i bilo nam je neugodno prijatno tu, i drago što će sve biti oblo i sigurno kao reč opet, i što je sneg, što je toliko snega, da nam i nehotice u tome pomogne.
…..I prvo je nakratko bila tišina, možda samo jedna, ako se takve tišine uopšte i mogu brojati, a potom su se palile vatre, ljudi prilazili zvukovima, planula bi najpre ona ispred crkve, potom i ostale, bez nekog reda, ili redom koji ja nisam poznavao jer mi nisu bili bitni tvorci tog reda, ljudi koji su pocupkivali i smešili se nekom ko bi pored njih prošao, ili, možda, gledali mrko i nezainteresovano, ili nešto dobacivali i zaustavljali prolaznike pružanjem ruke ili jednim neodmereno glasnim pozivom, zaplamtele bi vatre tu i tamo, i njihovi odnosi me nisu interesovali, tek boja, one velike u ulici Borisa Kidriča gde su mirno goreli ogromni bukovi trupci, ali i one druge, plava i crvena, recimo, s divljim krestama od varnica i sa usijanim česticama dima koje su se dizale visoko u vazduh iznad Bratstva i Jedinstva, ili, tek na kraju, gotovo na kraju, i te naše dve, gotovo posađene jedna do druge na istoj strani ulice.
…..Voleli smo naše vatre, iako ni otac ni ja nismo žurili da izađemo pred kuću, gde je već pre dva sata sve bilo spremno, i ponekad bih s nestrpljenjem ili iz dosade provirio kroz prozor, kao suzdržavajući se, znajući da to isto radi i ona druga vatra, koja, kao i naša, nema razloga ni da gori ni da ne gori, ali kada je već očigledno bilo da će goreti, želela je da to bude što pre, da bude sada, ali se opet i suzdržavala, kako bi to gorenje trajalo duže. Mraz je bio dubok i prijatan, znali smo to čak i menjajući kanale ovde u sobi, ubacujući u šporet iz vedri u hodniku spremljena drva, i čuli kroz monotono odvijanje emisija, smenu dobro poznatih numera, da je sve ono što je danima prljalo belinu bilo utihnulo tu negde sredinom dana i da će sada ponovo ekplodirati, u svom odmerenom, repetitivnom besmislu pesama i petardi, dimnjaka i auspuha, da će u sneg zagaziti žuti komšijski golf i uz riku se otimati iz smeta kao zaglavljeno june, i da će vejanje zvezda i običnu tamu i tupu daljinu i ono ništa s vremena na vreme probijati mali, dečiji vatrometi.
…..Mama me je jutros poslala u pržionicu kafe da usitnim novac, doneo sam gotovo čitav svežanj, najsitnije papirne apoene, ne kovanice, jer bi to bilo sramota, kupio najjevtinije slatkiše, kakve bismo i sami jeli drugih, običnih dana, svima ide i po jedna narandža, pre toga je sa ambara spušten džačić domaćih oraha, i ona sada, uz stišanu narodnu muziku koju niko i ne voli ili bar ne pokazuje da je voli sprema paketiće kojih je bilo previše jer je moglo i moralo da ih bude toliko u njenoj glumljenoj velikodušnosti, otac je u dvorištu proveravao sušaru, prikupljao na odeći miris gara, baba u drugoj sobi čitala akatist Bogorodici, a ja u ovoj, kao imitirajući je u toj posvećenosti, udžbenik iz istorije za starije razrede, i to: sve o Nemanjićima i starom novcu, o srebru i Sasima, o tome kako se zima vraća iz nekog rata, ne mirušući na riđ, očev, pegavi dim i vunene priglavke već na nešto sasvim drugo, toliko veličanstvenije i veće od mene i svih nas zajedno i čak i od zbira svih i svega što sam poznavao da je o tome jedino i vredelo čitati.
…..I najzad, otac me je pozvao, koštice suvih šljiva već su predugo zvonile u staklenoj pepeljari, uporno je gorelo malo kandilo i svečano se sušila pljuvačka dok je baba završavala sa čitanjem, sve vreme nemo pomerajući usne i blago se klateći, vuneni prsluci su nam predugo padali po kukovima i već mi je bila dosadila toplina i domaći sok od višanja koji sam celoga dana pio dok su po jedan karton soka od narandže i kokta, nedodirljivi, punjeni u pogonu na obodu grada u kom je radila tetka, stajali u špajzu, za sutra, a u kuhinji bila samo po jedna flaša oba soka, neotvorena, za svaki slučaj, što je uvek i bio slučaj, da uz korinđaše dođu i stariji, komšije i rođaci sa kojima smo se viđali svakoga dana, sa kojima smo klali svinje, zidali šupe, presipali švercovanu naftu, krali drva, da zasednu zajedno sa nama u Badnji dan, da sami sebi dođemo malo drugačiji od dečijih maski, mlade šire i predstojećeg Božića, i na sat-dva glumimo tako, podeljeni u dva tima, kao što smo uvek i glumili smenjujući se u ulogama, da su jedni nekakvi domaćini a ovi drugi nekakvi gosti.
…..Otac je sa sobom poneo flašu rakije i nekoliko čašica, stavio ih na zid do ulice, potom napunio jednu korpu šapurinom, ja sam doneo drugu, punu mokrog bagrema koji smo za Novu godinu nasekli pored stare ciglane. Kada smo oko buduće vatre iscrtali nešto nalik na krug u snegu, koračenjem u gumenim čizmama, on se uplašio da to neće biti dovoljno, pa sam odmah, jedva čekajući, jurnuo po malu sekiru, njena drška stajala je čvrsto u mojoj ruci, i prešao u susednu baštu, komšinica za to neće saznati sve do proleća, dok ne bude vreme setve, da sam sekao njenu zovu i divlji dud, što nije volela, koje je volela, znao sam da će mi na ‘dobar dan’, dok se listovi lipa i oraha budu posvuda oko nas polako otvarali, uzvratiti nizom psovki koje nisam razumeo, i za koje joj i nije bilo bitno da li sam ih čuo ili ne, i na koje nisam obraćao pažnju.
…..Pošto sam nasekao pomalo sa svake strane, kako bi se to teže opazilo ili, ako je tako uopšte bolje, manje videlo, otac me je pozvao da popijem jednu sa njim dok je prvi plamen smenjivao gust i vlažan dim i dok su bagrem i zova, šuška i šapurina i duge, tanke grančice duda pucketajući postajali naša vatra za badnje veče. Grejali smo se i osluškivali, i ubrzo nas je pratila i druga vatra, neko nam je odatle mahnuo, nismo razaznajali ko jer svetlo na njihovoj banderi ni danas nije radilo i nekoliko senki tek se pomaljalo iz mraka i kolutalo po snegu poput naših kada bi se plamen na neku stranu zaneo od vetra. Još uvek nije bilo ljudi u ovom delu ulice, a ni u drugoj, motrili smo kao uzgred preko raskršća, rumunske kuće stajale su oko nas mračnije nego obično, psi čekali nemi i podvijenih repova iza kapija. A onda se začulo pevanje, sitni piskavi zvuci, sa jedne i druge strane, naizmenično, nerazlučivi glasovi dečaka i devojčica, jednostavne rime o vinu i rakiji, zimi i Božiću praćeni malim, crnim koracima čiji je zvuk ostajao zalepljen u snegu, oči su gledale u vatru, i šapat prolazio mimo nas, odjekivale su i mirisale kao podsmeh petarde od kineskog baruta, za njima su išli stariji, izgovarali šablone umesto pozdrava, neke je otac nudio rakijom, čestitali bismo jedni drugima Novu godinu i Božić, bilo ih je trojica, jedan je rekao Mile se oženio, imaće komšiluk šta da jebe, otac se nasmešio, nudio svima da popiju još po jednu iako je znao da su nam dvojica od njih pretprošlog leta iz tora u staroj kući ukrali ovce, da su se potom, tamićem, sa društvom u kojem bi zasigurno bio i on, samo da to nisu bile njegove ovce, tokom noći odvezli do izletišta, zaklali ih, ispekli i koje su tako, bez njega, uz muziku i u veselju koje je propustio, te njegove spostvene ovce, nestale do jutra.
…..A onda se dogodilo neminovno. Čuli smo lupu kapije i sredinom ulice ka nama se uputio komšija N.M., zvani Slepac. Nije posrtao, iako mora da je bio već prilično pijan, puška mu je štrčala kao umorna zastava na desnom ramenu blago iskrivljenom u grbu, držao se za njen kožni remen kao za ivicu broda koji se ljuljao, sva jedra u njemu bila su napeta i kretao se nezaustavljivo i ujednačeno ka nama po talasima koji su izbijali iz njegovog pogleda, kao i za svaki praznik, kao i za gotovo bilo koji drugi dan, istovremeno sapeto i divlje, i na sve strane pucala su užad a on ih je opet vezivao i opet ih puštao da puknu. Opsovao nam je Božić i godinu, crkvu i popa, Rumune i kerove dok mu je otac dodavao rakiju, skinuo pušku i opalio ispred sebe i nigde, u vazduh. Potom je ćutao na očeva obična zapitkivanja, nije uzimao te rečenice koje su podmićivački bacane pred njega, samo je disao tako bučno da ih je i nehotice uvlačio u sebe, i zatim bi oko nas ostajala praznina, uvlačio je u telo sav okolni vazduh i od toga se polako nadimao sve dok na snežnu pokoricu uhvaćenu preko leda ne bi u jednom trenutku pao njegov podsmeh, mirisa kuvane rakije i duvana, otežao od nekog dugog, koncentrisanog ćutanja koje se unutra taložilo. Štucao je, i želudac bi mu se tada gotovo spajao s brkovima, opsovao bi nas, s mukom i jetko progovarajući, kao da je primoran da pluća pri svakoj reči odgurne nekako unazad ili u stranu, ugibajući se od tog pritiska koji je osećao u sebi, i ona bi postajala crna krila koja je skrivao pod umašćenom maskirkom i ispod starog, očevog kožuha. Potom bi ponovo zaćutao i podrugljivo čekao da otac i ja progovorimo, uvlačeći u sebe brzim, grabežljivim pogledom naše imenice i glagole, zatim bi se podsmevao glasno, podbadao oca, ili se rugao meni rečima koje i jesu i nisu imale smisla, i kako bi mu koja reč, kao proliveno piće padala po vatri i razgorevala je, ili po našim čizmama, terajući nas da se pomerimo malo unazad, tako bih i ja sve ono što je rekao, uz malo dodatnog napora, i imitirajući oca, odmah zaboravljao.
…..A on je bio uporan iz prostog razloga jer drugačije nije ni umeo. Popio je još jednu, pa zatim još jednu, ali to nije tako izgledalo, pauze između bile su duge ili možda kratke, to nije bilo moguće odrediti ali nije bilo ni potrebno, jer je sve izgledalo tako prirodno i sasvim obično, i možda bi pritom opalio još jednom ili dvaput, u vazduh, u njive, svejedno, jer sve što je radio slivalo se u jedan tok, u jednu priliku koja je bila on, i nikakve razlike među rečima, mirisima i postupcima kao da nije bilo, sve se slivalo u jedan nagoreo, neprijatan utisak. A onda me je pogledao, iskezio što je više mogao zube, rekavši Otac ti sigurno nije o tome pričao.
…..Gledao me je na kratko, a potom skrenuo oči u stranu stitsnuvši usta toliko da su mu dva dodatna umnjaka, jedan sa desne i drugi sa leve strane izbili na mršavoj koži obraza. Potom se isprsio, zaškripala je koža kabastih čizama koje mu je, zajedno sa šeširom, poklonio brat iz Amerike, i koje je uvek nosio, i leti i zimi, jedan široki, podvijeni šešir boje blata ili običnu vunenu kapu koju je i sada imao. Rekao je nešto zbrkano i glasno što bi trebalo jednostavno da znači da je on – On i da tu ne može biti spora, da nikada nije upoznao nikog nalik sebi, onda još nešto malo o Beogradu, ranjavanjima, i potom bi podigao glas, napravio pauzu, i posrao se po Jugoslaviji, komšijama, Titu, puštajući reči da se dalje kotrljaju bez cilja, odskakuju samo jedna za drugom, kao vožnja grubom kaldrmom, sevnulo bi povremeno ono tamo negde ili neko tamo nekad i uvek bi on, junak te i svake naredne rečenice, bio jači od drugih, podrugljivo pametniji, istrajniji i, potom, sve umornije i umornije i tiše, strašniji i bolji.
…..To samo znači, nastavio je, došavši do daha, da čak i kad budem u godinama kao moj matori, da ću i tada imati ono što nema niko, u ustima, trideset i četiri praznine.
…..I nastavio je o tome kako će imati gvozdenu vilicu, kako će povaditi sve preostale zube i dati da mu se napravi nerđajuća proteza kojom će dugo i besno stiskati te trideset i četiri praznine, a u njima, skupa, sve nas ostale i sve to što mi predstavljamo i ispred čega stojimo i sve ono što već jesmo ili bismo tek mogli da postanemo. A otac je bio strpljiv i iznova ga slušao, već i sam pomalo pijan, iako svestan da je sada bilo tačno toliko i toliko godina otkako je, skoro baš na Badnji dan one godine, otišao u Slavoniju, da je Slepac bio pozivar, a i Slepac je zvučao i pričao tako kao da se toga i sam seća, likovao je sada kao i tad kada je mom ocu i komšijama donosio pozive, goreći tek primetnim, pripravnim plamenom, kao zapaljeni brener, kao i kada je hodao ka zgradi opštine isprobavajući sirenu za opasnost, ili se šetkao okolo u maskirnoj uniformi teritorijalne odbrane, noseći svuda sa sobom preko dana, na svoje radno mesto, kako je govorio, kalašnjikov, koji bi spustio na sto u kafani, koji bi stavio na stolicu do sebe kada bi svratio do nas ili kod nekog drugog od suseda, i opet mu je sada izbijala iz kože, osećajući se preko maskirke i kožuha, ista ona pijana radost koju je osećao dok je sa društvom tih dana izlazio u disko, noseći na čelo nabijenu šubaru, tokom svake od pesama izvodeći jedno te isto svoje medveđe kolo, bilo sam sa sobom ili u grupi, ako bi se dočepao još nekoga, čega je jedini smisao bio to da traje, sa do visine ramena podignutim rukama i zubima stisnutom čašom, da samo traje to nešto što se nalazilo u njegovom pogledu, neprestano se poput šrapnela razletajući po drugima.
…..Sećao sam se tog jutra, spavao sam u sobi sa dvadeset džakova kao u malom bunkeru kada me je majka probudila, plakala je, naravno, a ja sam bio bunovan i disao, pluća punih brašna dok su pominjali Slavoniju, sećam se samo tamno zelene odeće i očeve torbe koju ranije nisam video i potom ničeg; nigde u sebi nisam nalazio iduća tri meseca niti dan kada se vratio, ni njegovo lice ni priče dok je jeo supu i odlazio na autobus u jedan, krećući ponovo u drugu smenu.
…..I druge komšije su pritom dolazile, stajale neko vreme sa nama pored vatre, uzimale po čašicu, ubacile koje drvo u vatru i odlazile, dok je on ostajao. Pošto se izvikao, bivao je sve tiši, ali i dalje uznemiren sopstvenom vikom, pa bi posle dužeg ćutanja ponovo ubacio metak u karabin, podigao uvis desnu ruku i opalio, gledajući u nas. Na kraju, cela litra je nestala, dečiji glasovi su zanemeli, rodbina koja je stajala sa nama ili sedela neko vreme sa babom i mamom i decom u kući pozdravila se i otišla. I on se spremao da krene, kako se bližila ponoć, kod druge vatre već neko vreme se okretalo prase koje će biti isečeno u ponoć, čim se završi post. Muškarci su bili sve brojniji tamo, znali su šta ih čeka, bivali sve glasniji, i u njemu se jasno osetilo drugačije nestrpljenje, vetar se okrenuo i lađa krenula na drugu stranu, u želji da bude tamo kada se oglase zvona za početak ponoćne liturgije. Bio je već jako pijan, nisu ga slušala kolena, puška je klizila sa ramena, procepi ćutanja u koje je zapadao bili su sve dublji. Bucko, rekao je tada okrenuvši se mom ocu, voleo bih da to ponovo bude, da ovde dođe još jedan rat, uzeo bih tada svoj kalašnjikov i pobio vas sve, sve komšije, jednog po jednog.
…..Nasmejao se, blago. Pogled mu je bio otvoren, žut i jasan, uperen u nas kao nož kojim se iz košnica vadi natrulo saće. I zamislio sam ga, zamislio kalašnjikov koji mu sada stoji na vitrini pored televizora, uvek sa nekoliko metaka u sebi, u šaržeru su ostavljena tačno trideset i četiri prazna mesta koja će popuniti mecima tog dana, a koji će potom završiti u našim čelima, kičmi i srcu. Vidim ga kako nas obilazi dok ležimo u snegu, na podu, ili u krevetima, vidim kako je suviše lenj da bi nas pokupio ili čak pomerio sa mesta na koje smo pali, suviše lenj čak i da spali naše kuće, vidim kako ide do kupatila, pere ruke i potom ostavlja slavinu da teče, kako potom izlazi na ulicu i tamo sedi, naloživši na sred puta malu vatru, prebirajući po stvarčicama koje je usput, i iz radoznalosti, pokupio iz naših kuća, kako sedi i vadi jednu za drugom cigarete od domaćeg duvana, držeći drugom rukom kalašnjikov sa iznova prazna trideset i četiri mesta, miran, obučen onako kakvog ga je video komšija Bubnjević na ratištu, sa jednom uniformom preko druge, jedne opasane opasačem, druge dugim ženskim vunenim šalom, sa sekirom u čizmi i snajperom na leđima, sa dugom upetljanom bradom nalik na barsku žabokrečinu koja mu se zakačila za lice kada je izranjao iz vode straha i besmislenih smrti. Sada, više nema nikog ko bi ga osuđivao, više nema nikog ko bilo šta pamti, nema nikog sa kim bi se odmerio, ko bi mu protivurečio, kome bi morao da objasni svoje trideset i četiri praznine.
…..Video sam to dok se gotovo bez reči okrenuo i pošao ka drugoj vatri, ponovo nabacivši pušku na rame, video sam da bi jedino tada dozvolio sebi da bude niko, da bude prisan i dobar sa nama i sobom, da tiho mrmlja obraćajući se našim stvarima ili psima koji bi uplašeno izvirivali iz kapija, da postane nešto kao čovek.

.

.

.

.

.