U istodobnom mehuru

Mladi regrut Momčilo Tasić u jednom deliću kasnog sna, sasvim slučajno zavole gospođu Nektariju Novak. Dugo je tu ljubav nosio u sebi. S telom kao vatra živa, sa dušom kao žedna voda… I konačno na polasku u rat sa Bugarima otrčao pod niski prozor gospođe Nektarije Novak i zbacio sa sebe uniformu i go kao od majke rođen pred nju odlučno stao i rekao: „Nektarija, golubice moja, san je kao ravnica nejasna! U jednom trenu izgubi se preko neba! Ali ti si prava golubica što nadleće i razgaljuje moju dušu. Udaj se za mene!“
Na to se gospođa Novak jednostavno nije obazrela kao što se neće obazirati ni na pisma koja će joj on uporno slati s ratišta po razrokom Milovanu. Nektarija jednostavno nije odgovarala na pisma omirisana suvom svrljiškom šumom, samo je razrokom Milovanu jednom rekla: „On nije iz mojih snova, i ja nisam heroina njegovog sna. A i da je tako, san je ravni- ca nejasna, za čas se izgubi preko neba… I reci, nikada me neće imati!“
Кada je takav odgovor razroki Milovan preneo Momčilu ovaj pogled u vlažno nebo i na brzinu ispisa još jedno zažutelo pismo. I kao pečat, jer se sam sebi zakleo da će ovo pismo biti poslednje, iscrta, u nekom čudnom zanosu, bojama gareži, suza, pomračine i krvi panoramu jednog bugarskog sela. Zavr- šavajući pismo rečenicom: „Dišem te, punim dahom ljubavne sreće slast!“ Noseći sa sobom sudbonosno pismo u velikom desnom džepu grombi kaputa, gde je kao u kakvoj ostavi, još držao i parče dvopeka, malo duvana, kesicu šećera i grumen soli, razroki Milovan pogibe od metka za- lutalog u njegov trbuh. Baš kroz taj desni cep.
U to vreme umre i Nektarijin muž, Gojko bankar, a ona ostade sama sa sedmogodišnjom ćerkom.
O Nektariji je Momčilo slušao da se povukla u sebe kao u sedefastu školjku ne uspevajući da uhvati korak ni sa životom, ni sa snom. I zaista, u snoviđenjima mu se prikazivala bela i naga, obrasla jelama, dok njenu glavu obavijaju crni oblaci i biju tužni vetar i kiša. Granate su ispaljivale bugarske haubice po rezervnom položaju njegove jedinice… U kratkima snovima neprestano je sanjao polje jagoda boje krvi… Ipak, u njemu je kao luč tinjalo sećanje na mogućnost ljubavi u nekom mehuru od vremenskog razmaka, mehuru koji će svakako doći: sneg pao po njoj, pa joj pokrio jagodama grudi; iz usta joj jure nebeske reke, a majušna brada strši sleđena. A onda, naskoro spretno, o bosim nogama poče da gazi po vreloj zemlji… Lebdi miris baruta… Podmesti se on da belim nožicama gazi njega…
Ali u tom trenutku Momčilu puče mehur.