Život čovekov ima dva lica. Jedno pripada javnom delu njegove ličnosti, a drugo kućnom, porodičnom životu, koji je skriven od pogleda izvana. Takav je i život ulicâ kojima prolazimo svakog dana, gledajući fasade i ista lica, ali oko uvek ugleda nešto novo: grafit osvanuo tog jutra, auto iz starog vremena, komplet knjiga ostavljen kraj kontejnera. Najviše ipak mami pogled otvoren prozor na tuđem stanu, kroz koji se vide slike, stalaže sa ukrasima, ili vrata što vode u unutrašnja dvorišta.
Čuva čovek svoj kućni svet, podiže između svog malog života i okoline nevidljivu živicu, od tuje i šimšira, ali kroz nju prodre tračak svetla, otkrije se koji detalj, kojim se znatiželjnik sladi. Jer voajerska je ljudska priroda, voli svako da zrakne i virne krišom. Sada, u vremenu epidemije, kad ostajemo u kućama, isplivala je ta priroda još više.
Mada, ruku na srce: ogrnuta je ona – bar u ulici o kojoj ovaj pisac piše – najčešće dobrom namerom, plemenitim plaštom komšijske solidarnosti.
*
U poslednjih mesec i kusur dana, dobio je nov ritam život u ulici koja nosi ime po Josipu Vancašu, arhitekti kojeg je život iz Beča, preko Zagreba, doveo u Sarajevo u vreme Austrougarske. Došao i ostao, kako kažu Sarajlije, ganjajući dobre poslove, projektujući zdanja sveta i svetovna. Možda je Vancaš došao da prođe i vidi, a onda, na proputovanju, zastao zasvagda. Nije život od čvrstog drveta pravljen arhitrav, pa da je postojan i nepromenljiv, već prolazne faze traju dugo, a čim se postavi skica i plan, on te iznenadi nečim novim.
Nije Bog zakovao svet na duvar, pa da je zanavek jedan i isti. Događaji grada nose svoje priče, koje prate promene i hroniku mesta: sad se bolest uplela u govor ljudi dok prolaze ulicom, čiji su vidokrug ogradile zgrade podignute pre stotinu i više godina, pre Prvog svetskog rata. Ipak, iz ulice koja obično odjekuje od razgovora i glasne reči, koraknulo je sve u unutrašnja dvorišta, osenčena sivom fasadom i visokim stablima, nalik fosilima starog vremena koji se opiru svakoj izgradnji.
Spojena su dvorišta, kao i krovovi zgrada, bašte su procvetale, a pošto je utihnuo grad, čuju se i glasovi, i kao što oko zagleda više, i uho osluškuje.
*
Pamtim strip, iz Politikinog zabavnika, „Ulica luckastih broj 13“, koji je crtao Španac, Fransisko Ibanez, pedesetih, u Frankovoj Španiji. Na jednoj stranici, dao je majstor stripa presek, karikaturu društva: gazda lihvar, stanari, svako sa svojim manirima i karakterom, porodice koje tu žive glasno se svađaju, dobacuju kroz prozore i balkone, lupaju nogom komšiji ispod sprata. U stripu ima balon kad lik štogod kaže i mehurići kad nešto prebire po mozgu, snuje po sivim ćelijama, a misao naglo izleti. Tako je sada u ulici Vancaša, oko svakog glasa lebdi nešto smisla i nešto praznine.
Objavljivan je taj strip osamdesetih godina. Čitali smo ga sa papira koji miriše na svežu štamparsku tintu, gledajući pomalo u tom ogledalu sebe i naše stanovanje u neboderima sa tankim zidovima. Čuje se sa sprata iznad tebe kad klizi po parketu kliker, pršti tuš, staje lift, ili se ponavljaju skale, koje falširajući uporno jedan ton, na harmonici vežba komšijsko dete. Nego, čitao se taj španski strip trideset godina nakon originala, dobivši u prevodu novi smisao, pevala je velika zemlja labudovu pesmu, ali imali su njeni stanovnici još volje za smeh a ništa čoveku nije tako blisko kao geg i karikatura.
Tako sad, prolazeći ulicom Josipa Vancaša, iako svi nose maske, lako je prepoznati čoveka po hodu. Ima jedan novinar, hoda kao mršavi kauboj, Talični Tom, sa razmaknutim kolenima, kao da je danima jahao i sad sjahao s konja. Drugi komšija, profesor, gega se uz ivicu pločnika, povremeno zastaje kao da nekog očekuje. A pisac stoji sa strane i sluša, naslonivši uho i izoštrivši oko na zvuk i slike duž ulice, sad kad je i njemu putovanje sapeto, i još više.
*
Tu je, u ulici Josipa Vancaša, i žena što šeta dva velika psa ovčara, obrasla gustim krznom. Pusti svoje ljubimce s lanca a oni, vođeni instinktom, pojure ulicom, pa se svako plaši i izmiče, pređe na drugu stranu. Ali to su pitomi psi, ne zveri, ovo nije planina već ulica, jednosmerna i uska, jedva da se kola mimoiđu, a kamoli istrči živ stvor navikao na doline, stada i pašnjake.
Upita poneko susetkinju za rasu psa, više zbog razgovora nego iz znatiželje, sad kad je ulica tiha i izlazi se retko – od koje je fele, da nije možda mešanac. Na to ona ponosno kaže da su njeni psi čiste krvi, nije to bernardinac, već tornjak, bosanska rasa, a onda ceo kinološki opis: „Canis montanus, planinski pas. Ne voli život u kući, već mu je draže veliko dvorište i život na selu. Traži puno fizičke aktivnosti, radišan je i dobre naravi.“
Govori najposle o svakom od svoja dva psa, kao što se govori o živom čeljadetu: jedan je kočoperan i brz, drugi stidljiv i spor. Zna ona da se svet, komšije iz ulice, ponekad uplaše njenih pasa zbog golemosti i snage njihove, ali to su psi dobri i umiljati, trče jer su željni igre i nikom na svetu, pa ni u ulici našoj, nauditi neće.
*
Na uglu sa ulicom koja se okomito spušta na Vancaševu, na ćošku zgrade, stoje natpisi „kafana“ i „kopirnica“, a ni kafane ni kopirnice već decenijama nema. Kraj njih, saobraćajni znak za obavezan smer, da ne krene kogod pogrešno.
Mada se i to desi. Na tom se čvorištu, koje je i središte samog kvarta, uvek nešto buši, gradi i dorađuje, pa saobraćaj zastane, napravi se začas, u radni dan, kolona poput mravlje. Začuje se jedna sirena i za njom slede druge, radnici daju rukama znak da zastoj neće trajati dugo, onda prvi auto krene u zabranjenom smeru, za njim ostali.
Dogode se tu prave ulične drame, začuje se nekad i teška reč, ali većinom su to dijalozi u kojima svako svojim smerom vozi: onaj što je pošao u kontru brani se logikom bezizlazne situacije, moralo se tako jer zagradiše radnici kao da je njihovo. Drugi se vozač poziva na saobraćajni znak i na svoju malu istoriju, i veću, istoriju grada: u ovom je kraju rođen, pa najbolje zna, Vancaševa je oduvek jednosmerna i niko drugačije ne vozi osim ovako kao sad, u inat ulici i saobraćaju.
Umeša se u razgovor treći, koji čak i nije vozač već prolaznik, ali voljan da bude arbitar uličnoj svađi, i on je po pravilu starosedelac, zna ulice i ljude, hteo bi da kao dobar sudija zaključi nerešeno. Razume on i brani obojicu, a jednako napada i kori svakog ponaosob, priznaje: jeste zastoj i vozač je pošao u pogrešnom smeru, ali postoji valjda i komšijska dobra volja, pa da se malo ovaj, što je po pravdi i zakonu vozio kako je propisano, vrati malo unazad. A ne ovako, kao dva ovna na brvnu.
Okrene se najposle vozaču što je pošao kraticom i kao učitelj kad miri zavađene đake, kaže: „Mogao si i ti malo sačekati.“ Sve se događa u radni dan i raspliće od sebe samo, kako je i počelo: radnici pomiču prepreke, automobilske trube utihnu, diše ponovo ulica Josipa Vancaša.
*
Živeo je na tome uglu stari slikar-naturščik, lepio je na zid svoje sličice, krokije ljudi što žive u ulici, uz natpis da ko želi, može kupiti crtež. Ne zna mu se trag, odlaze ljudi, kao i ptice, bestragom, nema ga već koju godinu, ali sećaju ga se još u ulici.
Pomalo jurodiv, usred zime u bermudama i sa kapom kakvu nose Jamajčani, pomaže svakom da se uparkira, mada niko ne traži, govori im svoje godine, onda pokazuje mišićave ruke i noge i dodaje da je nekad bio gardista, Titov. Pominje blistavi mercedes, limeni orkestar i svečane plotune, beli opasač i rukavice, maršala kako salutira gardistima, u stavu mirno, u plavoj uniformi sa zlatnim epoletama i reverima što liče na ptičja pera.
Sećaju se u ulici: u leto, razapne slikar pred svojom kapijom šator od vojničkog, maskirnog platna, pa gozbuje sa pticama, baca mrve golubovima, a kad se skupe, sedne i on među ptičje jato. Ofarba ogradu u više boja, jednom čak i felne od kola prvom komšiji, a ovaj, videvši ujutro taj umetnički performans, ne zna da li da se na starog srdi ili da se smeje.
A crteže njegove, kupili bi samo retki prolaznici, stranci koje put, u doba letnjeg, filmskog festivala, povede kroz ulicu. Svaki bi od žitelja ulice međutim zastao iz znatiželje, kako bi prepoznao sebe u portretu i karikaturi, kao italijanski vojnici čije likove njihov narednik slika na freski u grčkoj crkvi, u filmu „Mediteran“. Slike, portreti i karikature, kao i priče, nastaju od stvarnosti, koja pulsira u ulicama. Njihov splet čini krvotok grada.
*
Od glavne arterije, koja sledi tok reke, odlivaju se žile pune života, a od njih one najmanje, tanke kao kapilari, tiše i mirnije. To se drugačije vidi iz perspektive ptice, noću: ulica duž obale liči na jaki plamen koji liže iz nozdrva zmaja, manje ulice na zapaljene kresove u jesen posle žetve, a svetla na brdima, na prskalice što ih bacaju deca za Novu godinu.
Ali sad nema pogleda iz visine, osvaja epidemija i priča o njoj, što se upliće u misli i u kosti, pa gledamo na dvorišta i druge kuće, otvaramo prozore i hvatamo dašak grada. Kad padne kiša, začas temperatura bude niža za deset stepeni. Ali već je došlo ono vreme godine kad je napolju, u baštama, toplije nego u stanovima. Zidovi i sobe još čuvaju zimsku hladnoću dok duša traži sunčeve zrake da se na njima ogreje.
Iz dvorišta, pogled na drugu zgradu je kao slika iz stripa, ponavlja se uvek jednako smešna replika, isti glasovi. Svake se večeri čuju isto dvoje, on pominje komšije, ona kaže: neka čuju, zatim jedno kreće, pa se vraća, onda se mire, a počinje čas kad nema izlaska; neko dobacuje da se stišaju, ramazansko je vreme smiraja sa porodicom i prijateljima.
*
Vele da je neki neimar, Austrijanac, koji je gradio kuće Vancaševog vremena, uklesao u cigle ljubavne reči voljenoj ženi. Ima na sarajevskim fasadama inicijala urezanih u opeku, samo su nestali u mnoštvu detalja, boja i oblika, koje grad, njegov akord i život nose, pa se zagube i zaborave lica i imena.
A o Vancaševoj, pamte stariji iz ulice, nosila je ona ime po drugom čoveku od zanata, književniku i književnom kritičaru Jovanu Skerliću: nije bio dugovek kao Vancaš arhitekta, već je umro mlad, u tridesetim, kao što umiru rok-zvezde. Njegova je kuća u Beogradu, na Dorćolu, u Gospodar-Jovanovoj ulici. Ova je ulica kao i Vancaševa, u staroj četvrti, njena neprestana srčana pumpa – svaka zgrada, njeni spratovi i slojevi, su sličice stripa i etape istorije grada.
U podnožju jedne kuće sad je pekara, ali bila je nekad kafana, onda dugi niz godina prodavnica auto-delova, pa umetnička galerija. Zamislio je prvi vlasnik, pre jednog veka, da će zgrada imati dva sprata, ali onda je nakon Drugog svetskog rata nadozidano još četiri, i još tri kasnije, krajem prošlog veka.
Takvih je zgrada mnogo u dorćolskoj ulici, ali kao i one stare, sarajevske, podignute su na dobrim temeljima i odolevaju vremenu, iako su se urezani inicijali kao malter stopili sa kamenom.
*
Prošlost i sećanje, da, ali svaka je ulica najviše ono što je sad u njoj, život koji naše oko pred sobom vidi – zrnca kaleidoskopa sa svim radosnim i tužnim trenucima i scenama. Iz dvorišta se čuju udari lopte i dečji povici. Pred kućom ambulantna kola odnose bolesnika. Negde su bolest i smrt zbilja, a negde komika.
Niz ulicu, tamo gde je nekad bila kafana do koje vodi putokaz, sede na ćepenecima mangupi iz kraja, svaki pijan kao smuk. Napravili teatar, šalu u kojoj uživaju oni i niko drugi: jedan legao pa glumi mrtvaca, a oko njega viču: „Meit, meit, evo ga meit!“ Onaj jednako leži a drugi se smeju, sve bučnije.
Jutros, na onome ćošku gde su nekad bile male izložbe crteža na komšijske teme, sad su čitulje. U jednoj, od umrlog se opraštaju dve žene – supruga i, kako piše u čitulji, životna saputnica. Istog trena, stavio je neko ovo sa zidne tarabe na kompjutersku te se govorilo o tome i na mreži.
Neki vele: „Ništa čudno: živeo čovek sa dve žene.“ Drugi na to: „Šta je tu čudno? Možda se razvodio, a živeo sa tom, saputnicom, pa se obe potpisaše.“ Treći, kao onaj što miri zavađene u saobraćajnom zastoju, veli: „Kako god, umro je, ali eto, obe ga ožališe.“
*
Čoveku je svojstveno putovanje i živa reč, trač i svađa što budu među ljudima. Zato, dok ovo vreme ne prođe, nećemo zaboraviti hodati, ali ni ono najvažnije: govoriti i smejati se, prvo svome odrazu, onda svemu što hodeći ulicom oko vidi.
.
.
.
.
.
