Ileš Feher, magistrirao medicinsku biohemiju i doktorirao hemijske nauke na Univerzitetu u Zagrebu. Predavao biohemiju na Budimpeštanskom fakultetu za povrtlarstvo. Nakon 43 godine staža penzionisam bez ijednog dana bolovanja. Prevodi poeziju.
.
.
Prva reč koju ste izgovorili?
.
Badoga. Možda će neko od očitalaca odgonetnuti, šta znači.
.
.
Najranije sećanje?
.
Jer moj otac – farmaceut – rodio se u seljačkoj porodici u Temerinu, a ded s mamine strane potekao iz ribarske porodice, u ranom detinjstvu sam upoznao život seljaka i ribara. Nisam išao od letovališta do letovališta nego sam bio pastir na salašu kod Temerina kod ujaka Lajoša, ili od zore veslao sa ribarima do Adorjana gde smo raširili mrežu i spustili se do Sente.
Često postavljam pitanje, ko je dobio više od sudbine? Ja, koji sam od šeste godine navikao na rad, more vidio tek u 14-oj godini putem školske ekskurzije, ili moj sin, koji je već od četvrte godine sa drugovima iz obdaništa kupao u slanom plavetnilu ali šta znači svakodnevna borba … Smatram da sam imao sreću i sa zadovoljstvom mislim na detinjstvo. Kao četvorogodišnjak kod bake u Temerinu sa najvećim užitkom sam stiskao vratove pačića. Nisu me pohvalili. Da smo sa bratićem umesto na nedeljnu misu stigli na baru gde smo upali u blato i vesele vragolane ujak Lajoš je dobro isprašio – Bože moj. Da sam ja bio taj, koji je za vreme ponoćke sašio široke suknje seljankama, nije se doznalo. Znači bio sam izrazito dobro vaspitano dete. Ali jedna stvar nikada nije bila problematična – učenje. Kao osmogodišnjak upitao sam mamu: „Da li se na fakultetu uči seljaštvo?” Kao da je u kuću grom udario. „Ne želiš valjda biti seljak?” „To bi bila prava stvar” – tako ja. „Za ime boga, zašto?” „Jer njima je dozvoljeno psovanje”. Mama je bila zabezeknuta, otac ništa nije rekao ali su mu oči zasjale. Od njega sam naučio i tu istinu: „Sine, nemoj diskutirati sa ženama, ovako ili onako biće u pravu!” Dubok trag je ostavila u meni 1948. godina. Zimi sam oboleo: šarlah, ali nikako da prođe. Kad su me već svi otpisali, otac je nabavio penicilin – na bazi: ne možemo ništa izgubiti – izbockali su me. I gle čuda: ozdravio sam. Ispostavilo se da sam zaradio i tifus. Tri meseca sam bio vezan za krevet i kroz prozor promatrajući svet, brojao minute. Masovno iseljavanje jevreja je bio na vrhuncu. Do željezničke stanice put je vodio preko naše ulice. Na neki način i ja sam bio učesnik one tužne povorke. Gledajući ljudima i stvarima natovarena zaprežna kola, tad nisam shvatio zašto mi se srce stislo. Sad već znam.
.
.
Učiteljica?
.
Nerado se sećam učiteljice. Navodno, kao učiteljica, bila je jako dobra. Ali ostala mi je u sećanju kao sadista. Kod kuće svoje potomke je pendrekom tukla, nas je samo šibala, nemilosrdno. Pogotovo jednog „Malookog“. Da li je ta činjenica pridonela njegovom samoubistvu? U svojoj devetoj godini – obesio se. A moji profesori iz Gimnazije bili su izuzetne ličnosti. Pored leksikalnog znanja zahtevali su od nas i individualno razmišljanje.
.
.
Današnja mladost?
.
Volim mladost, mlade. Iza sebe imam iskustvo nastave na fakultetu. Niti jednom nisam osetio ono, o čemu danas uveliko se priča – ah – današnja omladina!, drski su, nevaspitani… Tokom predavanja nastojao sam biohemiju tako predočiti, kad već moraju slušati, učiti da od toga imaju i u životu neku korist. Duboko sam poštovao svakoga i to sam i očekivao – verujete ili ne: dobio sam. Sa mojih časova nikad, niko nije bežao i sretan sam, kad me bivši student sa osmehom pozdravljaju.
.
.
Prvi dodir sa poezijom?
.
Poezija mi je od najranije mladosti saputnik.
.
.
Od biohemije, naučnog rada kakav put vodi do prevodilaštva?
.
Citiram iz pogovora knjige Ezüst híd – srebrni most: Od onda kad sam shvatio duboki smisao Sizifove legende a želim da objasnim ljudska stremljenja česo pozivam u pomoć Hilarija. Kad su slavnog alpinistu upitali, zašo je krenuo u osvajanje Mont Everesa, jednostavno je odgovorio: „Jer je tamo.“ Odakle je ta unutrašnja, duboka ljudska potreba, koja pokreće pojedinca, ne hajući za razumljive razloge kao što je materijalna dobit, politička karijera, itd? Ne znam objasniti, zašto jedan biohemičar, uz sve svoje obaveze deo slobodnog vremena posvećuje prevodilašvu, poslu, koji je unapred osuđen na poraz. Početničke prevodilačke korake učinio sam za vreme studentskih dana. Prekretnicu u mom radu donelo je poznanstvo s književnikom Irfanom Horozovićem.
.
.
Kako birate pesme za prevođenje? Šta može prevodilac učiniti sa tekstom?
.
Prvenstveno volim pesme, ne pesnike. Ako mi se sviđa jedna pesma, neka bude autor i za upućene nepoznat, prevodim. Tragam na netu – često duže traje traganje od samog prevođenja.
Vrlo retko se događa da originalni tekst korigiram. U svakom slučaju tražim odobrenje od autora – ako se slaže sa preporučenom izmenom, sledi prevod ako ne – nikom ništa. Radim za svoju dušu, vlastito zadovoljstvo, niko me ne plaća, znači nemam nikakve obaveze.
.
.
Šta je Srebrni most?
.
Posle izlaska iz štampe moje prve dvojezične knjige prevoda Ezüst híd – Srebrni most, izbor iz ljubavne poezije mađarskih pesnika XX stoleća 77 pesama od 66 pesnika, recenzenti – Gabor Turi i Ljubo Đukić su mi, radi popularizacije izdanja, otvorili blog sa istoimenim naslovom na sajtu: blog.rs. 2012. sam postavio u vlastitoj organizaciji blog sa istim nazivom https://feherilles.blogspot.rs/ , kojeg do danas koristim. Postavljam maltene isključivo vlastite prevode. Do sada sam preveo preko 2.000 pesama od oko 500 autora. Trudim se da sa prevodima ne brukam ni pesnike čija dela prevodim a ni sebe. Prevodim uglavnom sa mađarskog na srpski? hrvatski? crnogorski? bosanski? jezik (posle rasapda Jugoslavije postao sam poliglot) i obratno. Retko prevodim još sa engleskog, njemačkog i ruskog – ako sam ljut da pesma, koja mi se izuzetno sviđa, nije prevedena na jedan od spomenutih jezika. Ono što me hrabri na sajtu prevodioca Mađarske – Babel (http://www.magyarulbabelben.net/index.php?page=mainPage) sam imenovan za prevodioca-urednika, i što je još važnije za mene na sajtu mađarskih književnika Transilvanije. Moji prevodi se pojvaljuju i na drugim sajtovima, što me je posebno iznenadilo i na „Libeli“. Za mene je isto važno da zahvaljujući prevodilaštvu, divne ljude sam upoznao i stekao prijatelje. Ne znam, koliko je vredan taj rad, da li igra ulogu povezivanja – o tome bi drugi trebali govoriti. Ali sa zadovoljstvom konstatiram da tokom prošle i ove godine objavljene su mi još tri knjige prevoda.
.
.
Lektire?
.
Bile i ostale lektire. Samo znam da sam ih čitao. Ništa mi nisu značile. Ne mogu reći da mi se neka knjiga nije dopala jer ako mi se nije sviđala, nisam stigao ni do kraja prve stranice. Ali malo koja knjiga je ostala u meni. Dva autora, ne računajući pesnike, su mi na posebnom mestu: Dostojevski i Friđeš Karinti.
.
.
Koliko ste stajali pred slikom „Bitka kod Sente“ Ferenca Ajzenhuta?
.
Slika je zaista fenomenalna, već i zbog svojih razmera, ali neka mi bude oprošteno – više uživam u finim crtama portreta – recimo jednog Munkačija.
.
.
Endre Adi ili Arpad Tot?
.
Bez ikakve sumnje – Endre Adi. Ali postoji i jedan Lajoš Kašak – od svih mađarskih pesnika možda mi je on najbliži. Ako kažemo: mađarska avangarda – to je pre svega Lajoš Kašak. Ako kažemo: mađarska slobodna pesma – to je pre svega Lajoš Kašak. Ako kažemo: proletarijat na primeran način pesnički se oglasilo – to se pre svega odnosi na Lajoša Kašaka. Neka se i to usudimo reći, u istoriji mađarske lirike XX. Stoleća, pored Endrea Adija i Atile Jožefa, treća glavna ličnost je Lajoš Kašak. Njegove, poput kipa, tvrde crte lica, nalik muškarcu ozbiljnost glasa, osetljivost prema svakoj novini njega svrstava u našoj literaturi među najvažnije umetničke pojave. I usput značajno mesto zauzima i u svetskoj istoriji avangardnog slikarstva.
Njegova poezija odiše posebnom lepotom: može biti kuđena ili hvaljena, ali ispred njegovog životnog dela niko ne može ravnodušno stajati.
.
.
Laslo Krasnahorkai ili Lajoš Zilahi?
.
Biohemičar sam, nisam kompetetan da na to pitanje odgovorim.
.
.
Vegel ili Serbohorvat?
.
Bez ikakve sumnje Laslo Vegel je jedan on najpoznatijih vojvođanskih, mađarskih pisaca. Ali mnogo važnije je: Stvaralaštvo vojvođanskih mađara. Jer pratim, čitam isključivo poeziju, navesću samo nekoliko imena, koji su pridoneli tome da se može govoriti o Vojvođanskoj mađarskoj literaturi: Jožef Podolski, Oto Tolnai, Peter Šinkovič, Ištvan Besedeš, Timea Lener Moger, Atila Sabo Paloc, Jožef Bogdan…
.
.
Ferenc Puškaš ili Lajoš Detari?
.
.
To je isto, kao kad bi pokušao uporediti noć i dan. Zajedničko im je da su bili fudbaleri. Za Ferenca čitav svet zna – ne bez razloga. Njegova zlatna levica… Kao klinac uživao sam u prenosima Đerđa Sepešia – do danas nenadmašnog reportera, a putem neta sad neke majstorije Ferenca može se i videti. Detari je bio popularan fudbaler u eri kad je mađarski fudbal bio na donjoj lestvici u Evropskim razmerima. Bio je popularan – u Mađarskoj – jer nije bilo boljeg.
.
.
U drugoj polovini XX veka govorilo se o Mađarima kao o naciji koja najviše čita u Evropi, a da li se i danas to može reći?
.
Koliko poznajem prilike u Mađarskoj – odgovor je: ne. Nove generacije znatno manje čitaju u odnosu na ranije. Ali to je svetska pojava – ovo je era vladavine interneta. No, po mišljenju mojih poznanika, koji žive i stvaraju u Mađarskoj, u Mađarskoj u odnosu na Evroski prosek još uvek nešto više se čita.
.
.
Koliko se u Mađarskoj čitaju pisci iz Srbije. Ukrajine, Slovačke i Rumunije koji pišu na mađarskom?
.
Mađari su uglavnom zaokupljeni sami sa sobom. Znaju za pisce, pesnike izvan Mađarske, ali…
.
.
Koliki su tiraži pesničkih knjiga u Mađarskoj?
.
Najveći izdavači pesme najpopularnijih pesnika izdaju u tri ili četiri hiljade primeraka. Pesme renomiranih, ali ne i popularnih pesnika dostižu tiraž od 500 do hiljadu primeraka.
.
.
Po čemu želite da Vas pamte?
.
Život mi je ispunjen suprotnostima. Bio sam izvikani genij i običan šarlatan, hvaljeni stručnjak i prezreni pijanac, bavio se tenisom i boksom, sasvim lepo su se slagali, dok prerana povreda nije stavila tačku na moju sportsku karijeru. Voleo da me doživljavaju i pamte kao čoveka.
.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
