.
.
(Birsena Džanković, Nefs i ruh, Sent, Novi Pazar 2015)
.
…..Mikro struktura pesama Birsene Džanković prefinjenom metaforikom uvodi u makro svet nefsa i ruha, u večni agon unutrašnjeg i spoljašnjeg bića, koji se, praveći pun krug praznine, završava onim čime je i započeo – prahom. Jedina trajna kategorija, sveljudski, neizbežni kismet, jeste prolaznost. Iza vatre ostaje pepeo, iz pepela opet se razgoreva plamen životni, život gori i nestaje u sopstvenoj ičkiji i surgunu. Na taj ciklus, žigosan beskonačnošću, Kur’an stalno opominje u najavi Sudnjeg dana, „Dana kada se okončaju konci“: „Od zemlje vas stvaramo i u nju ćemo vas po drugi put izvesti“. Birsena opipava preegzistencijalni puls: dospevši u ovozemaljsko klupko, čovek zaboravlja od čega je nastao i u tom zaboravu boravi do konačnog, kao dobro zamaskirana šupljina, „gruda mesa oko kostiju obavijena“, „ništa drugo do prašina“. U prašnim koracima, Birsenino Ja-Biće ište TO, ogledalo da mu saopšti ko je: „Ili knjiga na polici/Prašinom prekrivena./Ili tinta sasušena,/Od zaboravljenog pisca zaboravljena./Ili priča prepričana./Čovjek ili strvina.“ Meditativna potraga za spoznanjem dubljeg identiteta, traženje je odgovora na pitanje koji je TO naš primarni nefs, jesmo li, kako to pesnikinja kazuje, podstanari u tački pucanja, podeljeni „ka onom što je bilo“ i ’’ka onom što može biti“, ,,u vrtlogu okovani“? Pisanje iz perspektive prvog lica, dominantno i često isticano Ja u zbirci pesama Nefs i ruh, nije lice Ega već ruha, najtananija i najtajnija introspekcija, naličje prabola. Često je to „Ja protiv sebe i oni protiv Ja“ dovedeno do krajnje iznurenosti, kao u pesmi Srebrnoj zemlji, gde se Ja transformisalo u „mi“ umnožavajući utvaraste senke na osuđenom tlu:
„Koračamo, trčimo, bježimo
Daljinama.
A daljina smo
I nad daljinom stojimo
Poraženi.
Životarimo.“
.
…..Nalik zrikavcu koji žalopojku zriče (Tlo), Birsenin lirski dvojnik bez patetike lamentira nad pozorištem života, u kome se nastajanje i nestajanje sažimaju u istu liniju. Rezovi u deskripciji doprineli su da iz poetskog mača poteku ne potoci nego čitavi okeani značenja sa specifično elegičnim prizvukom. Privrženost duhovnim težnjama jedan je od uslova za postopstanak, jer mada „i ono što kroz prozor izađe/zasigurno će traga ostaviti“, materija već tokom stvaranja samu sebe briše, olovo je „nad glavom i pod nogama“, „grobni crv“ („dva metra, po Brehtu“) nagriza telo i pre grobnog doba u vidu crva sumnje. Birsena uzima prah, zemlju, vodu, utvare, senke i prazninu za okosnice svojih pesama i ispunjava prostor između njih zapitanošću koju brusi do iznemoglosti, dok od kamena ne dobije dragulj. Po formi njene pesme su neretko hikma, kratke mudre izreke, kao kada kaže: „Usta puna praznih riječi/O Prije i Poslije“, one su svojevrsni poetski asketizam, uzdržavanje od preteranosti, da bi se naslutila prava mera Insana, smireni nefs, neotrgnut od ruha, Nuhova lađa ka novosvetu. Zato je i Birsenino pominjanje belog, njeno bijeljenje crnog u višestrukoj simboličkoj funkciji: da nas nezaborav ne zaboravi, da se ne udavimo u beloj kapi od koje smo stvoreni, dok na crnoj zemlji samo trenutno stanujemo.
.
.
.
.
.
.
.
…
