Vrtlar i glumac

Dušan Živanić, rođen 13. 12. 1988. u Novom Pazaru. Diplomirao glumu u klasi profesora Envera Petrovcija. Stalni član Regionalnog pozorišta Novi Pazar. Izbor predstava: Slavomir Mrožek- Kuća na granici (Diplomata/Švercer) Enes Halilović- Ljudi bez grobova (Zlatan) Kristofer Durang- Terapija (Dr. Frejmingem) Enes Halilović- Ako dugo gledaš u ponor (Otac/Hodža) Nil Sajmon- Glasine (Ben Velč) Vida Davidović- Bruklin i mačke u kontejnerima (Batica) Ljubomir Simović- Hasanaginica (Hasanaga)… Pored glume bavi se i hortikulturom i muzikom.

Šta je to reč?

Početak. Jer, i „početku beše reč“. Reč je oružje i oruđe. Ono za šta bi trebalo da se držimo, s obzirom da rogove nemamo. Najveći ljudski kvalitet- Čovek od reči. Reč je ono što našim mislima daje oblik. Gospodar, sluga i obaveza.

Šta je to gluma?

Sredstvo za rad i eliksir mladosti. Naravno, ako se sprovodi kako treba.
U suštini, dečija igra koja je osetljiva na preterano „filozofiranje“. Gluma je dobar način za ostavljanje utisaka koji, verujte, često dopiru do same srži ljudske duše i oplemenjuju je.

Vaše ime?

Dušan. Ravnodušan, zdušan, bezdušan, malodušan, vazdušan, velikodušan. Kako god ga započeo, na kraju je svega- Dušan. I sve je to Dušan.
Ime sam dobio i pre nego što sam se rodio. Ja sam naručen došao na svet, zaslugom sline molbe mog starijeg brata i sestre. Prosto su, iz njima neznanih razloga, želeli još jednog brata koji će se tako zvati. Kad su ih pitali zašto baš Dušan, nisu znali da objasne. Tako da me i dan danas golica malo ta misterija. A posebnu mi radost pričinjava to što su zbog mene, Dušana, još četiri Dušana dobila ime. Eto, važno je sačuvati dušu, makar ovu u imenu.

Prva reč koju sam izgovorio?

Zaista, ne znam. Jedino što znam da sam je (zabrinjavajuće za moje roditelje) kasno izgovorio. Progovorio sam posle više od dve godine. I od tad nisam mnogo puta ućutao.

Vaše prve igračke?

Šrafciger. I dalje mi je najomiljenija igračka. Voleo sam oduvek da otvaram i popravljam uređaje. Sa više ili manje uspešnosti.

Vaše igre?

Ja sam rođen i odrastao u zgradi koja se nalazi u blizini Pošte (tadašnji PTT). Mi, deca iz tog kruga, nismo imali igralište u pravom smislu, jer je parcela koja je bila predviđena za to, uvek bila uzurpirana PTTovim potrošim materijalom kao što su bandere, kablovi u rinfuzu i na metalnim koturovima… Naravno, redovno smo se tu igrali, izmišljajući najrazličitije igre. Uvek smo bili prljavi od kolomasti. Na tom našem „igralištu“ je toliko bilo bakarnih kablova, da i sad mislim da smo deca koja su se svakodnevno igrala sa milion dolara (prevedeno na jezik sekundarnih sirovina).

Kao dete šta sam želeo da postanem?

Ovo što sam sad. A sad želim da postanem cvećar.

Prvo slovo koje sam naučio?

Nisam siguran da znam, ali sam naučio da pišem tečno sa pet godina. Moja baka je bila učiteljica u penziji, pa… Lečila dokolicu na meni, večita joj slava i hvala.

Šta vas je rastuživalo u detinjstvu?

Ništa što je ostavilo dubljeg traga, s obzirom da sam se baš zamislio nad ovim pitanjem i nemam prikladan odgovor. Suštinski, ja sam imao prilično bezbrižno detinjstvo.

Otac?

To je čovek koga sam upoznao, čini mi se, tek kada je preminuo. Jer, tek nakon njegove smrti sam shvatio da on nije *samo“ moj otac, već i nečiji prijatelj, nečija ljubav iz ranih dana, nečiji kolega… Tek kad su me na njegovim pomenima preplavile različite priče od različitih ljudi u veoma kratkom vremenu, tek tad sam stvorio pravu, celovitu i koliko-toliko kompletniju sliku o njemu i… Srećan sam i zahvalan zbog toga.

Društvo u detinjstvu?

Ivana, Gaga, Alma i Peđa. Svako svojim putem, svako na svoju stranu. Drago mi je i kad ih sretnem i kad ih se setim.

Prvi bicikl?

Plavi. Koji me je naučila da vozim gorenavedena Ivana, drugarica iz derinjstva, tako što mi je krišom odvrnula pomoćne točkiće.

Prva lopta?

Iako razumem pitanje, moj odgovor mora biti – nikad na prvu loptu.

Šta je bilo najteže u školi?

Ranac. Koji postaje sve teži i teži nadolazećim generacijama. Užasnut sam time. I na tome ću stati. Bilo kakvo dalje komentarisanje školstva vuče me u kontroverzu.

Učitelj?

Miroslav Janković. Koliko čujem, i dalje mladić od 86 godina. Nezaboravan. Majstor ceremonije. Na svaki čas matematike bi ulazio sa pesmom „Matema, matema, to je prava nauka“ koju je pratio i, skoro ritualni, ples. Divan čovek čiji uticaj i dalje živo osećam.

Predeli Vašeg detinjstva?

Golija. Divljakuša. Beskrajno protezanje trave i divljih konja. Skoro telesno prisustvo Stvoritelja. I danas verujem da je ona umnogome uticala na moj doživljaj sveta.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Ne samo pisma, nego i pesme i razne rukotvorine kao izraz ljubavi. Jedanput sam napravio 1001 cvetić od slamčica i poslao u kutiji od televizora jednoj devojci. Dalji razvoj događaja nije baš za širu priču.

Srećete li danas Vaše prve ljubavi?

Vrlo retko. Čak i one druge i treće… Dinamika današnjeg života velikom brzinom menja krug ljudi u kom se krećem. Priroda posla takođe.

Vaš nadimak iz škole?

Dukađini. Učili smo na času istorije o Leki Dukađiniju i tako se taj nadimak prilepio za mene. I dan danas me poneko oslovi tako, što mi uvek izmami osmeh.

Šta ste čuli o Vašim precima?

Štošta. Ali, jedna priča mog pokojnog strica me i dan danas uveseljava, iako nisam siguran da li je šaljiva ili činjenica… Naime, moji Živanići potiču od izvesne Živane. Izvesna gospođa, „slobodnije prirode“, samohrana majka, koja se sa sinom jedincem nastanila u selu Resnik pored Kragujevca, odakle i potičemo. Kako bi izbegla „breme glasa“ koji je pratio, sebi i svom sinu je promenila prezime i od tad se mi tako odazivamo.

Preci koje ste sreli?

Deda Radovan. Mamim otac. Najduže je poživeo, zato ga i najživlje pamtim. Od njega sam naučio pedantnost u svemu što radim, ali nažalost i povremenu „namćornost“, koju držim pod kontrolom.

Rodni grad?

Ah… Ja sam rođen u gradu kroz čiju glavnu ulicu su se protezale lipe od skoro metar u prečniku. Gradu koji je tada brojao oko 60.000 ljudi, koji su ga čuvali i kojima je poštanski broj 36300 bio svetinja. Sada… Ovo je jedno polje iz društvene igre „Monopol“, na koje su postavljene sve moguće zgrade. Takođe, u istoj igri postoji polje „Zatvor“ koje se veoma malo preskače.

Rogozna?

To je nešto sa čime se suočavam čim oči otvorim. Prozor moje spavaće sobe gleda na nju. Božija izdašnost. I moj najveći strah. Da će je jednog dana, neki nedostojnici raščerupati, silovati, izbrisati svaki pomen i pomisao na nju, čupajući joj zlato iz utrobe.

Gde je otišla Vaša prva plata?

Pitajte konobara.

More?

Sila. Prapostojbina. Pred kojom su sva materijalna dobra ništavna. Sanjam o njegovoj neposrednoj blizini dokle god postojim u ovom obliku.

Da ste u prilici, šta biste upitali Pavla Vujisića?

Gospodine Vujisiću, da li bih mogao da provedem jedan dan sa Vama na Vašem brodu? Jer, koliko je meni poznato, svaki slobodan trenutak je provodio na njemu. Samim tim, idealan način za upoznavanje jednog takvog čoveka- u mirnom okruženju neopterećeno poslom.

Šta upamtiti od Siniše Pavića?

Saradnika na scenariju. Ostalo ne mora da se pamti, jer će vas Javni servis redovno podsećati.

Kurosava ili Bergman?

Ves Anderson. Cenim i jednog i drugog, ali ako govorim o bliskosti, onda moram reći Ves Anderson. Jedinstvena estetika. Dosad neviđena i teško nadmašiva.

Lars fon Trir ili Kijarostami?

Moram biti iskren da nisam najbolji poznavalac Kijarostamija, tako da bi nehoteći morao da izaberem fon Trira. Iako smatram da je inovativan, direktan, slobodan i svoj- nije nešto sa čim bih se identifikovao.

Beket ili Jonesko?

Obojica. Teške su odluke kada su slične polovine. Mada, za Joneska me vežu intimnije veze, s obzirom da je moja diplomska predstava bila Ćelava pevačica. Inače, teatar apsurda je nešto čime se najradije igram i bavim, tako da bih uz ovu dvojicu morao da dodam i Mrožeka, da upotpunim „trojstvo“.

Gde vam je ugodnije, u danima ili noćima?

Vrtlar u meni je pobornik dana, a glumac večeri. Neodvojivo.

Zašto se ljudi zaklinju?

Zato što su nesigurni i zavisni od mišljenja drugih ljudi. Onaj ko se zaklinje, na klimavim je nogama. Onaj koji ZNA, nema potrebu za tim.

A zašto proklinju?

Iz nemoći. Proklinjanje je poslednje oružje u borbi protiv zlih sila. Proklinjanje je nada da će nekog stići onozemaljska kazna za neko nedelo koje je počinio u ovom svetu.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Da bi se našle krivine i obilaznice oko istih. Da bi ih zloupotrebljavali oni koji ih donose, za sopstvene interese. Što se mene tiče, „pravila lepog ponašanja“ su jedini zakon. Sve ostalo je prevara i kroćenje mase.

Kome verujete?

Bogu. Ne U Boga, već BogU.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Da pamtim- pred fotografijom Irfana Lične na kojoj jedan dečko udara u „krušku“ iz luna parka. Nikada u životu nisam video da neko u jednoj jedinoj fotografiji, u treptaju oka, neko može da sažme celokupnu istoriju i mentalitet jednog podneblja, kao što je uspeo upravo on.

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Istim intenzitetom me drže i danas. Sve moje zablude o pozorištu, o društvu u kom živimo, o nadi u preporod… Možda to nisu zablude, nego samo nada koja već predugo traje.

Začin?

Origano. Iako važi da je pica hrana siromašnih u Italiji, mi smo kao deca verovali da je to hrana bogova. Retke su bile picerije u to doba, a jeli bismo je samo kada bismo „zaslužili“. Otuda me i danas miris origana podseća na slatki miris pobede.
Moja supruga je u tom smislu jako vešta i predana, pa sam u kuhinji uglavnom konzument. Mada, moram se pohvaliti da sam usavršio pasulj u zemljanom loncu da spremam, do te mere dobro- da se prepričava.

64?

Dugo godina sam se družio sa jednim dečkom koga bismo mogli okarakterisati kao „sporijeg shvatanja“ u odnosu na većinu. Duša od čoveka, retka dobrica, ali eto – „pospor“.
Međutim, kada je šah u pitanju, Forest Gamp bi se u njemu probudio. Kako? Odakle? Pojma nemam. Ali me je pobeđivao do te mere, da mi ga je ogadio. Kao i mnogi drugi sa kojima bih se usuđivao da igram. Prosto rečeno, kao što nisam za volan, nisam ni za šah.

Vaši strahovi?

Da će ovo što živimo još dugo da traje.

Čega se stidite?

Danas, ničega. Stid je teže pobediti nego strah, ali sam bio uporan u tome. Mada, svet današnjice sve manje poznaje stid, tako da će te borbe biti sve lakše. Na sreću ili žalost, ne usuđujem se da odlučim.

Praštate li?

Naravno. Ako ni zbog kog drugog, zbog sebe. Ljutnja je užasan teret za nošenje, a ja volim da idem kroz život što rasterećenije.

Tražite li da Vam se prašta?

Podrazumeva se. Uvek mi se vrati ona mantra iz detinjstva- dečijeg srca najdraži gosti: molim, hvala, izvoli, oprosti.

Šta je najlakše u životu?

Biti srećan. Ali se najteže do toga stiže.

Šta je najteže?

Ostati nesrećan. Biti kukavica i beskičmenjak. Strepeti, strahovati i (što je možda najteže) – ćutati.

Čime se ponosite?

Time što smo supruga i ja kuću u kojoj živimo napravili svojim rukama. Možda nije ponos pravi izbor reči, ali eto, neka bude.

Ko Vas je razočarao?

Niko posebno. Trudim se da od ljudi ništa ne očekujem, pa su samim tim i razočarenja blaža. To mi čuva dušu i snaži karakter.

Koga ste Vi razočarali?

Možda instruktora vožnje koji se svim silama trudio da me nauči da vozim i položim ispite, ali prosto- ja nisam za volan, kao što sam malopre napomenuo. Eto, i to je možda dokaz da nas samo razočaraju naša sopstvena očekivanja od nekog, ko sa tim nema nikakve veze.

Čemu uvek dajete prednost?

Trudnicama i starijima, makar u supermarketu. A u životu: radu ispred talenta. Komediji ispred tragedije. Selu ispred grada. Letu ispred zime. I mojoj supruzi, iznad svega.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Upravo. Već neko vreme unazad, smatram se bezbrižnim čovekom. Mada, oprezno- postoji izreka da su budala i bezbrižan jedno te isto. Pa, sve i da je tako, evo, biram ostati budala. Mi i na dvoru imamo svoje mesto.

Šta dalje?

Dalje? Ne znam. Šta sad? To bih se možda usudio da odgovorim… Sad smo dužni da se uzmemo u pamet. Da jednom već STANEMO i da se zagledamo oko sebe, a pre toga U SEBE. Da raspremimo ovaj lom i krš koji smo stvorili, da se opismenimo, da se smejemo, volimo i družimo. Da se upoznamo i priznamo ono što jesmo i sebi i drugima. Bez toga – nema dalje.

Razgovarao Enes Halilović