Žena bela lica i crne kose, u crnoj haljini, išla je ulicama noseći u rukama buket žutih ruža a neki muškarac pratio ju je iz ulice u ulicu. Ona ga primeti, iznenada zastade i gnevno mu se obrati:
– Zar te nije sramota šta radiš!? Da li bi pustio da neki muškarac tako uznemirava tvoju sestru!?
Čovek joj odgovori:
– Imao sam jednu sestru koja je umrla mala, pre no što je dorasla da je muškarci uznemiravaju; kad čovek uznemirava neku ženu, time joj priznaje da je lepa.
Žena preteći reče:
– Ako ne prestaneš da me progoniš prijaviću te prvom policajcu kog sretnem!
– Kad te policajac vidi progonilaca će biti još više – odgovori čovek.
Žena ga ljutito upita:
– Šta želiš od mene?
– Za koga su te žute ruže? – reče čovek.
Žena odgovori:
– Idem na grob pokojnom ocu.
– Lice ti nije lice žene koja ide na groblje – reče čovek.
– Ruže nosim jednoj rođaci koja leži u bolnici i možda će umreti – reče žena.
– Ne verujem ti – reče čovek. – Ne pokušavaj da me obmaneš.
– Cveće je za moju sobu – reče žena.
– I verujem i ne verujem – reče čovek.
Žena će na to:
– Zar ti niko nikad nije rekao da si najsiroviji čovek na kugli zemaljskoj!?
– Čudno – reče čovek. – Moja majka uvek govori da sam toliko blage naravi, da poludiš!
– Slušaj me – reče žena – ako smesta ne nestaneš odavde počeću da vrištim dok se ljudi ne okupe oko tebe!
Čovek reče:
– Ljudi će mi oprostiti – samo će se zadiviti mome prefinjenom ukusu.
– Izudaraće te cipelama – reče žena.
– U ovoj zemlji nema čoveka toliko odlučnog da bi izuo cipele.
Žena na to pokaza na obližnju zgradu i reče čoveku zapovedničkim tonom:
– Otprati me do one tamo zgrade!
I žena krete brzim koracima prema zgradi i uđe, dok ju je čovek ćutke pratio. Ona se okrete prema njemu i reče mu:
– Ja znam šta ti hoćeš, a ne usuđuješ se da tražiš.
Tu žena zadiže haljinu do iznad kolena i reče čoveku:
– Hajde, uradi sad to što hoćeš, pod uslovom da te više ne vidim!
Čovek reče:
– Ne, ne. Grešiš. Ja samo hoću da znam za koga su te žute ruže!
Žena baci žute ruže na pod i izgazi ih nogama, pa besno izlete iz zgrade, a čovek ostade stojeći, zablenut u žute ruže rasute po podu. Zatim se saže, sakupi ih i složi, pa iziđe iz zgrade i žurno pođe, pokušavajući da stigne ženu.
.
.
.
