.
.
Život svakdanji, vidljiv i prikrivan
.
(Ljiljana Đurđić: Silva Jugoslovenka, Agora, Zrenjanin, 2017)
.
.
…..Ljiljana Đurđić piše različite žanrovske oblike (pesmu, esej, roman, hroniku, priču). Knjiga priča Silva Jugoslovenka peta je u nizu pripovedne proze. Pre Silve objavila je Kako sam ljubila Franca Kaspara (1986), Slike iz prethodnog života (1997), Stadijum ogledala (2004) i Svi na kraju kažu mama (2009).
…..Nova knjiga sadrži osam priča ispripovedanih što u prvom, što u trećem licu, a jedna u obliku razmenjenih mejlova (Francuski trio), na relaciji Beograd – Moskva. Neposredno, finim humorom koji katkad dosegne ironičan iskaz, jednostavnom naracijom, Đurđićka ukazuje na ljudske slabosti i složenomeandriranje ljudske psihe; često zarobljena individuasvakodnevljem bez prave nade robuje nepisanim pravilima, i izbegava da govori o svojim traumatičnim unutarnjim lomovima. Pri tome poseban akcenat stavljen je na poziciju žene u porodici i društvu, koja nikad nije blagonaklono postvljena, koliko god se činilo da se stvari menjaju na bolje.
…..Prva priča (po kojoj je i knjiga naslovljena) o Silvi, komunistkinji, data je u prvom licu, iz ugla dečaka: Silvin problematični ljubavni život, poratna euforija pobednika, doušništvo, golootočka storija. Đurđić Ljiljana razmatra, od prve do osme priče ozbiljne teme ružne svakidašnjice na duhovit, (naoko) nehajan način. Pojave, delanja i ispovesti koje postoje ali se glasno ne izgovaraju, pred čitaocem su: homoseksualnost i druženja a la Žil i Džim, (sa sve Žanom Moro), incestuozna veza brata i sestre (o Manji, sestri, saznaje se od prijateljice, koja je zatečena, i u nelagodi pri tom otkriću), traganje za sopstvenim identitetom (Slava i hvala), psihički poremećaji svake vrste, koji dovode do psihijatrijske klinike (Pasterova 2). Dve priče predstavljaju sučeljavanja sa poznatim srpskim piscima, Andrićem i Crnjanskim. U Piscu u novembru data je rutina svakodnevlja: rad, šetnja u kojoj uvek po neko sebe priroda piscu, povratak kući, samoća, strah od smrti, radni sto, rad. A Pre povratka, ispisan u prvom licu, susret sa Crnjanskim pred njegov povratak; trodelni piščev monolog u kome se izdvaja misao: „Ja sam uvek bio zaljubljen pre svega u jezik sam, moje knjige…“, te je „književnost – u samoj svojoj biti – između onoga što živimo i onoga što snivamo…za mene, sama stvarnost nije dovoljna“.
…..U priči Slava i hvala prisutno je ono što često postoji, a ne može se do kraja definisati. Na jednoj strani je predvidljivost života (posao medicinske sestre, Mile) i skriveni svetovi na drugoj (pisac u pokušaju). Želeći da se ostvari u književnosti, da dosegne slavu, Mila ispovesti bolesnih pretače u priče, te u knjige, i prodaje ih na književnom tržištu. Dragutin, bolesni pisac, pokušava da je vrati običnom životu, mogućem mužu i deci. U čemu, naravno, ne uspeva, jer mu ona sipa u lice njenim očima viđenu istinu: da je slava njegova miljenica a ne porodica. Đurđićkina humorno ironična veština sprečava atmosferu od patetike iznenadne piščeve smrti i Milinog hladnog prihvatanja neobične situacije. Blago podrugljivo Ljiljana Đurđić ume da nasmeje: Ljudski organi su nekim čudom podeljeni na one poštovanja vredne i one čije se ime izgovara kad se mora. U priči Umetnikova zaostavština žena je zarobljena u ateljeu mrtvog muža, u nemoći da se oslobodi prošlosti. Autorka, u odnosu muškarac – žena, vidi zakinutost žene, njenu prinuđenost da robuje i njemu mrtvom, iako se činilo po poreklu i po vaspitanju da je iznad njega, i da ga prividom ravnodušnosti drži uza sebe. Ali, avaj, osveta je, ipak, njegova, a ona zarobljenica prošlosti.
…..Autorka iz realističke perspektive, uz postepeno pojačavanje, narastanje promašenosti, uz skepsu i slabu veru svoje junakinje u dobrotu, ulazi u Pasterovu 2, Institut za psihijatriju. U njemu su oni od kojih se, kao, zdravi, sklanjaju, „braneći svoj ušuškani svet pun besmislene nade“. Uz naratorku, čiju dijagnozu imenuju kao bipolarni poremećaj, nekad zvani manijakalno depresivna psihoza, na lečenju su epileptičar sa posledicama iz rata, Rade alkoholičar, i iz istog razloga Dejan (po četvrti put), Milena šizofreničarka, te tabletomani, narkomani, nimfomanke, i svi bliži jedni drugima nego bilo koji iz vanjskog sveta. Postavlja se davno znano pitanje normalnosti jer ludaci obično kažu da su ludi oni napolju jer neprekidno jure za efemernim stvarima. Nisu baš ovi iz Pasterove 2 kao ono dvoje iz Pandurovićevog stiha: Sišli smo s uma u sjajni dan. Jer naratorka pokušava da se seti, a slika do slike, sve teža, i onda nastaje veliki zjapeći zaborav ispresecan iskricama sećanja. Doktorkin savet ,koristite kvalitetno svoje vreme’ deluje deplasirano jer se naratorka, bolesnica, nalazi u bezvremenom prostoru; za nju ne postoji prošlost, već samo ovde i sada. Sve njih čeka usamljenost u stvarnom svetu, a pred psihologom se stalno brane zbog (nepostojeće) krivice što su takvi i što su tu.
…..Autorka priče, uz tešku atmosferu na klinici, i raznolike pacijente, kojima je zajedničko što su izdvojeni i skrajnuti, gradi i tragikomične situacije, ali i ironično kritički stav prema osoblju bolnice. Prvi na udaru je terapeut koga pacijentkinja doživljava kao parazita koji se hrani tuđim mesom, jer čeka priču koja nikako da se izrodi. Ona je dovoljno pametna da zaključi: detinjstvo i seks (a u psihijatriji se sve vrti oko toga) ne otvaraju sva vrata, a ni genetika. Tajna često to i ostaje. Uzrocima mentalnog sloma teško da se može prići. Na pitanje da li se mir duše može pronaći van vere u Boga, doktorka, neuropsihijatar, odgovara: sve što vam donosi mir, sve je dozvoljeno. Verujem više u lekove nego u Frojda.
…..Ljiljana Đurđić, o životu svakdanjem, uočavanjem ljudskih prikrivanih i očitih slabosti, uz traganje za dušom, sjajno vodi priču, uz humorno ironične tonove, čak i povremeno odsustvo vere u plemenitost i dobrotu ljudsku. I mada konačni spas ne postoji, treba pokušati bar povremeno i privremeno čitanjem dobrih knjiga. A knjiga priča Silva Jugoslovenka jeste jedna od dobrih.
.
.
.
.
.
