.
.
Naš jezik
.
Naše telo se sastoji od glave, trupa, ruku i nogu.
Od mesa i pet-šest litara tople, crvene krvi
koja struji telom.
Od kostura sa dvesta jedanaest, i više, kostiju i koščica.
Od žila, žilica i živaca.
Od očiju, ušiju, nosa i usta.
Od obraza u koje se svi kunu.
Od kože iz koje, kao iz zemlјe, rastu dlake
i kao kandže, tvrdi, oštri nokti.
Od srca koje se za sve pita.
Od tačnih brojeva.
Od boli.
(Prepući će mi srce, kažem.
Boli me duša, šapućem ti.)
Od posuda koje presipaju,
jedna u drugu, svoju tečnost.
Od organa koji rade u telu kao u rudniku.
Od mišića koji podižu taj teret.
Jezik je najsnažniji mišić u telu.
Najsnažnija kost je donja vilica koja čuva usta.
Tu, crven zeko, po pećini skače
i hvališe se:
Što god si čuo ja sam ti kazao.
Sve što si rekao od mene si čuo.
.
.
Tkanje reči
.
Dovoljne su mi dve-tri reči
koje hvataju trenutke.
Ti trenuci, treperavi, pamte se.
(Što niko nije upamtio
ti si upamtio.
Što nikome nije važno
tebi je najvažnije.)
Te dve-tri reči
u kojima se koprca sećanje
dovoljne su mi,
pa da se u jednoj, kao u snu,
učaurim i ujutro iz nje izletim
u svetao i prostran dan.
.
.
U zvuku
.
Sve ima svoj zvuk,
u padu je tup,
u visini je fijuk,
u kretanju je plašiv,
tišinast i krckav.
A najtiši je kad raste trava,
tu se sav pretvori u tišinu,
a u tišini (slušaj)
najviše ga ima.
.
.
Opis
.
tišina je ptica koju hvatam na ulici.
gle! u granama se meškolji
i dole,
pada.
hvataju je očima.
dugo se govorilo o tome
da je plašiva i da se ne da
opisati.
.
.
Svedočenje
U svakom od nas postoji ćutanje,
sagorelo, tvrdo i crno, gde je, misliš,
sve.
Kao što od naraslih grana
nastaje ugalј, tako od reči
nastaje tišina.
Ali, te naoko, mrtve stvari,
znaju da zagreju tvoje srce.
Ako se ugalј zapali, ako se tišina
rastišini, plane vatra i od pepela
i smeha nastaje novo prisustvo.
.
.
Zidanje
.
Parcelisanje praznine.
Podizanje, pogledom.
Pukla je visina pred očima,
visak opkolјen tišinom,
njiše se. Razmahuje krila visini.
Sukti praznina.
Kamenje zaraslo u travu
traži svoju dubinu.
Iscrplјuje me ta nevidlјivost.
Opire se majstor
i zviždukom je meri.
Nagnut u šaputanju,
poravnavam ono
što tišina otkriva.
.
.
Zatvaranje vrata
.
to gledati!
ali ja zatvaram vrata ali ja zatvaram vrata
P.S.
homer je zatvaranje vrata opisao u četiri stiha.
isto koliko i smrt hektorovu
.
.
(Vrata)
.
od stabla ću napraviti vrata. pokucaću.
otvoriću ih: dobar dan!
oni će odleteti u visine,
govoreći, odozgo padaće.
užasnut sporošću – zaspaću: otići ću
daleko, ostariću.
vratiću se kao Telemah
istopiću se kao sneg u vodi, ujutro
istrčaću iz mraka u šumu,
gde se najbrže raste.
doneću stablo. napraviću vrata.
pokucaću. otvoriću ih.
ući ću.
.
.
Svedok
.
Svetlost stvara. Istiskuje iz sebe
blešteće stvari.
Iskri se, raspirujući
radost.
Sjaj jača ogledala vodoležna. Ogledam se
u vodi stajaćici, svetlucavo-zaronjenoj
između dva busena.
Travke palacaju na vetru, grane se napinju na krošnji.
Odozgo, umesto strela, leti
lišće. Osećam ga, hrskavo,
pod nogama. Trčeći, da mu priskočim
u pomoć.
.
.
Potop
.
Evo me, na zaraslom šumskom putu! Odazivam se,
pazeći na svaki korak, ali zakoračih
u klizavu dubinu lišća i videh, kraj stopala,
na dnu, kao na dlanu, na blatnjavoj-srebrnastoj pozadini
ko pedalј prostranoj, mirnu lokvu vode. Ogledalce šumsko.
Mrtva svetlost na njegovoj površini plivala je, hoteći
pogled da mi potopi. Gusta, od ustajalosti, troma.
Jedna grančica nad nju se nadvila i svojim njihanjem
želi je pokrenuti. Bar da joj namreška lice.
Odjednom, sleteo je list i nasukao se na plićak.
Sudarile su se dve tišine,
uz ogroman prasak.
.
.
Rane
.
Puno je znakova, još uvek učim da ih razaznam
i rastumačim. Pokušavao sam neke da shvatim, da ih
otvorim – uđem u njihove tajne, ali reči mi
ništa ne govore. Kao u snu, sve je brzo i daleko.
Kad napišem neku reč shvatim da nemam njeno iskustvo,
da ne mogu ispričati ni svoj život, ono što je već
odavno prošlo, što se, negde u meni, zbilo i tako
zbijeno pretvorilo u ožilјke i žulјeve. Recimo,
sparušena koža od vrele vode na mojoj levoj ruci,
vrh brade čiji ožilјak često oživi u krvi…
Da li me iskušavaju? Živi i
živlјi što su stariji. Sva sećanja su se sakrila
u njih. Kao krompir u zemlјu, zakopaš jedan a iskopaš
mnoštvo.
Puno je znakova, oni nose teret vremena.
Kao što ugalј, ponovo, sagorevajući nosi teret
vatre i svetlosti, tako
vreme nestaje i
nastaje bol.
.
.
Privrženost
.
Našao sam kamen, go, skriven u travi, malo ukopan
u zemlju, kao da je hteo sakriti svoju golotinju.
Razbijen davno, gde li je sad njegova majka-stena,
pomislih,
koja je izrodila hiljade kamenčića?
Taj kamen u sebi sardži drugi kamen, a on drugi kamen,
sve sitniji, sve do zrnaca kamene prašine, do tišine
koja je u njemu zapečaćena, koja se skamenila
i sve to čvrsto drži na okupu
pa ga, evo, mogu prevrtati po dlanu
i bacati uvis,
diveći se njegovoj starosti i samoći.
.
.
Bliskost
.
U dugim zimskim noćima kad sećanja ožive
naše mlado doba, priče se odmrznu kao ledenice,
prosuze reči, poskočimo umrtvlјeni od iščekivanja.
Sad nas zanima samo kraj jer je početak daleko,
gotovo da je iščezao, pa sve misliš,
da li je to tako ili je drugačije.
Povezani rečima i ćutanjem, stisnuti u glasu,
u njegovoj poverlјivosti, dok reči menjaju mesta
menjajući i nas, dok se kreću u dugoj rečenici, osećam
da su mi se neke reči zaglavile duboko u grlu,
odjekuju u jecaju, u dubini dlanova, u talasima
bora na čelu, u drhtajima moje glave
na tvom ramenu.
.
.
Detinjstvo
.
Kad sam prvi put vozio bicikl mislio sam
da sam brži od vetra. Točkovi su
drhtali u kotrlјanju, punio se njihov krug.
I odjednom, dve brze kružnice, pune vazduha, loptaste,
zabelele su se od okretanja. Uživao sam
posmatrajući kako prostor pored mene
promiče. Bio sam sâm. Zviždalo je okolo u silnoj želјi
da me brzina negde odnese. Jureći, održavajući
ravnotežu između krupnog šlјunka i dubokih
lokvi, uplašen, da bi me pad prikovao za vrelo,
krvavo kamenje (a to će se jednom i desiti),
svom snagom zadržavao sam se na uskim točkovima
i tupim udarcima guma. Žbice zbijene
u mesu vazduha, koji se sklupčao u kotrlјanju
poput lepeza, hladile su mi noge. Cevi, šuplјe
kao ptičje kosti, podizale su me uvis. Bio sam sâm.
Zvekću pedala, i sad čujem, landara nezategnuti lanac
dok pridignut, sa uskog, tvrdog sica, snažnim zamasima nogu,
kao da koračam kroz vazduh, pomalo teturajući,
levo, pa desno, desno, pa levo, u brzim nagibima,
skoro vijorim.
Dalјina me je osvajala, a ja sam
osvajao dalјinu.
.
.
Strepnja
.
Nije udalјenost uvek u dalјini već je, najčešće, u blizini.
Tako je i za ovim stolom.
Ispod noža, u udublјenju kašike, u kriškama hleba,
u njegovim mrvama.
U licima obraslim u bore.
U rečima, i smehu, koji ih trese.
.
.
Umor
.
Sve je manje nežnosti. Ostale su samo
oštrice reči.
Ništa se više ne lepi za prste,
dodiri su šuplјi i šuštavi.
Život se, svakodnevno, premara
pokazujući se.
Ono što čujem ne može da dobije svoje telo
da mi uzvrati.
Kao kad se ubodeš na trn, tako je svaki susret bolan.
Osećanja postaju ravna
i hladna, poput žice.
Želјeno izmigolјi kao voda iz snega.
Tako bih i ja da izvučem
svoju živu dušu
kroz ovo zamaglјeno jutro.
.
.
Potpaljivanje vatre
.
Dok potpirujem vatru, dim ujeda za oči,
(Tamo dime, lјuti dime, tamo su ti vrata!)
grančice se grče, mada su već suve i osećaju
pepeo u sebi.
Sad će, nedostaje samo nekoliko reči, da planu,
dok ih gurkam ka iskrama koje poskakuju
po tankoj smežuranoj kori.
Vatro, vatro, vatrice, probudi se!
Gori, vatro, gori gorcem!
Skrivena duboko, izađi kao zver,
svojim mekim, vrućim šapama
propni se i pogledaj okolo.
Raspiri svoju snagu,
da iza tebe ne ostane ni jedan ugarak
već samo pepeo,
samo meki pepeo
i poneki, sitni, žeravak
kao oči koje me znatiželјno gledaju.
Zagrej mi ruke
dok te dodirujem čađavu.
Vatro, vatro, vatrice,
izađi u plamenu vrućem!
Ako nećeš, vatro, vatrice,
evo, u ovoj kutijici,
spava ogromna vatra,
palidrvca želјna buktinje,
mole me da ih probudim.
.
.
Vreme
.
Idući,
spazih, u travi,
puzi puž bez kućice,
puž golać,
zadihan i sluzav,
mokar od rose,
uspuzi se uz travku,
pripne se,
pa se propne,
pogleda dalјinu.
Prevrne se,
tražeći pravac.
Oba se vraćamo
kući.
Ja žurim,
on ima vremena.
.
.
Osoj
.
Daleko od sunca, u senci,
od studeni, utrnula trava.
Govoreći isto, dosadno zeleno,
gluvonemom i gojaznom kamenju,
naginje se i ispruža.
Nјeni zeleni,
oštri jezici, molećivo
privijaju se uz moje cipele,
da iznesu te zelene ožilјke,
da se na suncu zasjaje.
.
.
Izbor sačinila Danijela Jovanović
.
.
.
.
.
