Mileta Prodanović

Persijski sthovi

.

.

.

…..U četvrtak 14. avgusta 1762. godine iz kuće baronese Bjut poslato je obaveštenje je da njena majka, gospođa Meri Vortli Montagju, neće više primati posete u stanu u ulici Grejt Džordž u kojem je boravila po povratku u London.

…..U pismu poslatom lordu Manu 31. jula Horas Valpoul primećuje da „…nema nade za nju. Sve podnosi sa ogromnom snagom i ponavlja da je živela dovoljno dugo“.

…..Dva meseca ranije Lejdi Meri upućuje poslednju epistolu u Italiju, Kjari Mikielj. Žali se na londonsku klimu – bio je to odista neobično hladan maj – ali nigde ne pominje da je njen rak ušao u terminalnu fazu. Ipak, među nekoliko stotina sačuvanih pisama gospođe Meri Vortli Montagju to je jedino koje se završava sa Adieu.

…..Otkada su joj se, krajem maja, otvorile rane na grudima Dejvid Midlton, hirurg prvog ministra njegovog veličanstva barona Bjuta, davao joj je opijum. Sada, sa prvim avgustovskim danima, doktor je udvostručio dnevnu dozu. Uglavnom je ležala, u zatamnjenoj sobi, na širokoj kitnjastoj postelji sa baldahinom. U svest, u prostor koji bi se mogao odrediti kao stanje između sna i omamljenosti, navirale su nepovezane slike, promicali su likovi monarha, kočijaša, kneževa, opsenara, pesnika, nakupaca antikviteta, mornara, muzičara, provodadžija, oficira i diplomata, bljeskali su listovi najfinijeg italijanskog papira koje je grozničavo ispunjavala izveštajima sa putovanja, razmišljanjima, stihovima, otrovnim žaokama satire… i slala na adrese prijatelja i srodnika.

…..Ipak, u toj košmarnoj iskidanosti trenuci u kojima je, jedne davne zime, zakoračila na ono što je nazivala istinski Orjent vraćali su se kao koliko-toliko povezani niz: njenom mužu, Edvardu, tek postavljenom ambasadoru na sultanovom dvoru žurilo se da što pre stigne u Konstantinopolj. Važan deo njegove diplomatske misije bio je pokušaj da se uspostavi mir između Austrije i Turske – stoga su putovali zimi, kako u to vreme niko nije. Već iza Ratisbone Dunav je bio okovan ledom, do Beča su putovali u konvoju kočija. Organizovanje daljeg puta na jugoistok potrajalo je nekoliko nedelja. Za to vreme Montagjuovi učestvuju u društvenom životu prestonice, bivaju pozivani na ručkove i prijeme, čak i u audijenciju kod carice Amalije.

…..Odgojena u radikalnom protestantskom duhu koji je svaku religioznost izjednačavao sa sujeverjem, izlečenje od boginja – a toliki su oko nje podlegli – Meri nije pripisala čudu ili božjoj intervenciji, već svojoj mladosti i snazi organizma. Ožiljci na licu bacili su senku na njenu lepotu, ali nisu ni najmanje oštetili njen šarm: ljudi su je, i u dubokim godinama, u decenijama njenog progonstva, osećala je, smatrali privlačnom.

…..Aristokrate koji Montagjuove upoznaju na proputovanju uglavnom čudi to što se mlada žena, tek oporavljena od bolesti koju malo ko preživi, vodeći sa sobom sina od godine dana, pridružila mužu u ovoj opasnoj misiji.

…..Prema Budimu putuju kroz prekrasnu ravnicu, slabo naseljenu i neobrađenu, opustošenu dugim bitkama između Turaka i imperatora i još surovijim građanskim ratom. Njihova prethodnica pronalazi najbolji mogući smeštaj, ali sva su konačišta daleko od onoga na šta su Evropljani njihove klase navikli.

…..U Rabi ih dočekuju sa vojničkim počastima, posećuje ih temišvarski vladika koji ih poziva na ručak. Sa žaljenjem odbijaju jer moraju brzo nastaviti put – prelat im šalje voće, izvrsno vino i divljač.

…..Vešti majstori pričvršćuju saonice na točkove njihovih kočija. Stešnjeni su u prostoru sa naspramnim sedištima, umotani u krzna. Dve dadilje brinu o njenom sinu, Edvardu mlađem.

…..U sve ređim časovima lucidnosti Meri u postelji sastavlja spisak osoba koje su je na različite načine povredile: počasno, prvo mesto pripada toj bebi, jednogodišnjem stvoru koje u opijumskim snovima vidi u kolevci pričvršćenoj za poprečnu klupu. Tada nije mogla znati da će njen život biti neprekidno lutanje, bežanje, grozničavi pokušaji da se u dnevnicima i pismima ostavi trag o svemu viđenom i doživljenom. Još manje je mogla naslutiti da će ta beba koju uspavljuje truckanje kočije izrasti u bezobzirnog monstruma, u vetropira i avanturistu. Osveta je njena: testamentom će mu ostaviti jednu jedinu funtu.

…..Dok tri kočije praćene četom dobrih strelaca jezde stazom prokrčenom kroz beskrajnu šumu, ono na šta su ih upozoravali ubrzo postaje stvarnost: vukovi se zaleću na konje, kočijaši i vojnici ih rasteruju bičevima i pucnjima iz dugih musketa.

…..U blizini Esega kočije su prešle zaleđeni Dunav, tu su zastali na jedan dan da bi poslali kurira sa pismimaa beogradskom paši. Dva dana kasnije stigli su u Petervaradajn. Smešteni su u najboljim odelenjima guvernerove kuće, usred moderne i čini se neosvojive tvrđave na bregu iznad Dunava. Ugošćeni su – prema carskoj naredbi – na najbolji mogući način, posluženi su im fazani, slatkiši i domaće vino od loze koju su u ove krajeve doneli – kako im je objašnjeno – još rimski carevi.

…..Kurir gospodina Vortlija vraća se iz Beograda noseći pašin odgovor u prekrasnoj vrećici načinjenoj od skerletnog satena. Tumač prevodi pašina uveravanja da su izaslanici dobrodošli i moli da odrede mesto gde bi ih turska pratnja preuzela. Meri žuri da dovrši pisma, strahujući da ulaskom u sultanove zemlje prestaje mogućnost da njene reči stignu do dalekih korespondenata.

…..Moraju poći odmah jer se paši žuri da ih upozna – polaze već narednog jutra, ispraćeni od celog garnizona kojeg sačinjavaju nemački i rašanski vojnici. Put ih vodi pored mesta nazvanog Karlovic, ugodno smeštenog pod obroncima blagih brda. Onde stoluje rašanski patrijarh koji je istovremeno i vođa tog naroda. Kod tog grada prošli su preko polja na kojem je princ Eugen nepunu godinu ranije izvojevao veliku pobedu nad Turcima. Tragovi bitke još su sveži: iz snega proviruju poluraspadnuta tela, lobanje i kosti nesahranjenih ljudi, konja i kamila. Gavranovi nisko lete nad ravnicom. Saonice prelaze preko leševa, kopita upregnutih konja lome zaleđene skelete.

…..U Beški, na zaravni iznad reke ih je, prema dogovoru, dočekao jedan aga sa četom janjičara. I pored uslova preciziranih do tančina u razmenjenim porukama beogradski paša poslao je stotinak vojnika više no što je dogovoreno. Napetost je popustila tek kada su se čete razmakle – u svakom času izgledalo je kao da će čarke započeti.

…..U Beograd stižu kasno jer dubok sneg ometa prilaz. Tek jutrom ukazuje im se tvrđava i pod njom grad niskih kuća, uskih krivudavih ulica, visokih ograda iznad kojih proviruju vitki minareti.

…..U tom gradu preplavljenom vojnicima ostaće duže no što su očekivali, sve dok iz Jedrena ne stignu precizna naređenja a to, kažu, može da potraje i mesec dana. Smešteni su u jednoj gospodskoj kući u delu grada kojeg nazivaju Zerek, na strmoj padini prema Dunavu. Pripada Ahmet-begu, bogatom nasledniku.

…..O njima brine četa janjičara, povremeno ne može da odredi da li je to zarad njihove bezbednosti, zbog toga što je grad, u očekivanju obračuna sa Austrijancima, pun vojske koja se sjatila sa svih strana, ili su postali neka vrsta zarobljenika.

…..Nad kamenim podrumom nadnosi se doksat koji gleda prema bašti sada prekrivenoj snegom. Bezbrojne sluge neprekidno lože, ipak okna podeljena na malene površine pod staklom okovana su ledom. Obede im poslužuju u velikoj odaji sa rezbarenom tavanicom odakle se ulazi u sve druge sobe. U polukrug su, uz zid, razmeštena sedišta prekrivena tepisima iz Samarkanda i Buhare. Na niskim nogarima postavljen je veliki metalni krug, dečaci sa fesovima neprekidno donose nova jela, mnoga od njih su za nju sasvim nepoznata. Iz vretenastih metalnih posuda sa izvijenom drškom doliva se čaj.

…..Meri pomišlja da se ovako jelo u drevnom Rimu.

…..Slika bočne odaje u kojoj piše pisma sasvim je jasna u njenoj svesti: vidi sebe kako pod svetlošću lojane sveće na niskom stolu razmešta pera i otvara mastionicu. Aleksandru Poupu, pesniku, opisuje domaćina, na žućkastoj hartiji nižu se pravilni redovi veoma sitnih slova: Njegova bi titula u Nemačkoj otprilike odgovarala grofovskoj. Otac mu je bio istaknuti paša, a on sâm dobio je najbolje istočnjačko obrazovanje. Odlično vlada arapskim i persijskim jezikom i izvanredno je pismen. Ljude poput njega ovde nazivaju efendijama. Takva dostignuća otvaraju put ka najvišim zvanjima, ali on je dovoljno pametan, pa više ceni lak, miran i siguran život nego sve opasne počasti koje nudi Porta. Svako veče sedi za našom trpezom i bez uzdržavanja pije vino. Ne možete da zamislite koliko uživa u tome što može da razgovara sa mnom.

…..Beg ima veliku biblioteku, u njoj provodi najviše vremena. Posle svakog obeda dugo razgovaraju. Ahmet-beg je uveren da je Meri veliki naučnik, u prvi mah pomislio je da njegova gošća zna persijski. Stihove Omara Hajama koje je izgovorila na francuskom on je ponovio u originalu.

Ustaj, mila dušo, sad će sunce zasjati,
de pijucni vina, pa se laute prihvati;
ko je sada ovde neće dugo ostati,
ko je već otiš’o – taj se više ne vrati!

…..Iz njegovih usta ti stihovi zvuče kao muzika.

…..U pismu Poupu dopisuje: zaista mislim da bih učila da čitam arapski, kada bih morala da ostanem ovde nekoliko meseci.

…..Sa dva kraja sveta, iz žarkih predela gde su nastali i sa hladnog zapada koji počinje da otkriva Orjent polaze stihovi i ukrštaju se u divanhani kuće na Zereku:

Pitali su me: Ko je ona i gde živi?
Odgovorih: Ona je zora, dom joj je svod nebeski!

…..Doktor Midlton je dao novu dozu opijuma, bolovi su uminuli. Zvuk točkova i topot kopita po popločanom kolovozu ulice Grejt Džordž ponovo je prenose u mladost, na isto mesto, u kočije koje jezde prema jugoistoku. Oko nje je široko polje sasvim prekriveno kostima, iscepanim zastavama i poluraspadnutim leševima koji proviruju iz snega. Gomila kostiju raste do neba, zaklanja vidik, kroz nju jezde kao kroz kakav kanjon…

.

.

.

.

.


Mileta Prodanović

Rođen u Beogradu 1959. godine. Studirao arhitekturu i slikarstvo. Završio Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 1983. godine i na istom fakultetu magistrirao 1985. godine. Specijalizacija u Londonu, na Royal College of Arts 1989-90. 2009. godine, na FLU u Beogradu stekao zvanje doktora likovnih umetnosti. Od 1990 radi kao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, sada u zvanju redovnog profesora. Izlagao (od 1980. godine) na više samostalnih i grupnih izložbi u Jugoslaviji i u više evropskih gradova (Rim, Tibingen, Tuluz, Karkason,Venecija, Beč, Grac, Prag, Regensburg, Kijev…). Godine 1986. izlagao na Bijenalu u Veneciji, u jugoslovenskom paviljonu. Od 1983. objavljuje prozu, esejističke tekstove iz oblasti vizuelnih umetnosti i publicistiku. Bio je član redakcije časopisa „Beogradski krug“, „New Moment“ (časopis za vizuelne medije) i „Kultura“. Jedan je od osnivača "Foruma pisaca" (1999. godine). Dobitnik je nekoliko nagrada iz oblasti književnosti i likovne umetnosti.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)