Danilo Lučić

Šrapneli daleko lete

.

.

Danilo Lučić (1984) rođen u Beogradu, završio osnovne i master studije na beogradskom Filološkom fakultetu, na katedri za srpsku književnost. Objavio je zbirke pesama “Beleške o mekom tkivu” (SKC Kragujevac, 2013), za koju je dobio Brankovu nagradu za 2014. godinu i  “Šrapneli” (Arete, 2017). Uređuje portal za književnost i kulturu glif.rs, a urednik je u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo. Bavi se fotografijom i video formatima, objavljuje poeziju i prozu u štampanoj i elektronskoj periodici. Živi i radi u Beogradu.

 .

.

Prvo sećanje?

.

Kroz rešetke kreveca gledam oca koji sedi na podu, smeje se i tepa mi. U iznajmljenoj smo garsonjeri na Zelenom vencu, u Beogradu, 1985. godine. Toplo je i osećam se sigurno, osećam da ga volim i da će sve biti u redu. Protok vremena spira boju i zvuke sa ovog sećanja, ali ono uporno živi. Neki psiholozi su mi rekli da je nemoguće imati uspomene iz prve godine života.

.

.

Predeli Vašeg detinjstva?

.

Predgrađe. Posle Zelenog venca preselili smo se na Dušanovac. Odrastao sam u parkovima, šumicama i šiblju kraj auto-puta. Vrzmali smo se kao deca među policajcima iz SUP-a u Ljermontovoj, prostitutkama ispod Plavog mosta, sitnim kriminalcima i zanatlijama sa Lekinog brda, komšinicama sa kojima smo razmenjivali sveže ispečene gibanice i očevima koji su na klupama pretresali fudbal i politiku preko jeftinih unučića… Tada je taj deo grada bio periferija sa malim baštama, makadamom na okretnici trole u Ustaničkoj, dugim sparnim letima i dečijim stomacima punim šljivciga, ali ipak daleko uređeniji od vremena romana „Kad su cvetale tikve“. Danas je to urbanistički galimatijas, egzemplar bezakonja gradskih otaca, arhitektonsko šarenilo bez estetike koje se moglo izbeći uz malo političke volje.

.

.

Dominanatan strah u detinjstvu?

.

Strah od dokolice i usamljenosti, tipičan za jedince. Osećanje da nemam nikoga svog ko će me gurnuti u neku dečiju avanturu ili nepočinstvo. Užasavali su me beskrajni sati u kojima je postojala samo želja da se nešto desi, da nešto otrgne vreme mojoj kazni nedogađanja. Možda sam zato spreman da primam u svoje društvo svakojake ljude, da me anesteziraju od tog straha, mada osećam kako najzad usamljenost odrasta u samoću. I to prija.

.

.

Igračka?

.

Igračka-klavir boje sangrije, sa jednom feleričnom, kakofonom oktavom. Sate bih provodio lupkajući po dirkama koje su izbacivale opor, metaliziran zvuk iz minijaturnog pijanina. Već tada mi se prikradalo očajanje u spoznaji da ću muziku toliko voleti, ali da u svoj toj ljubavi neću imati ni trunku talenta da je nekada možda stvorim. Verovatno je zato danas tako gramzivo i alavo skupljam.

.

.

Preci?  

.  

Ovi severni preci su se potucali po prostranstvima Panonije, bežeći od jednog do drugog carstva, od jedne do druge vlasti, pa zato više niko ne zna koliko puta do sada su menjali prezimena iz –ov u –ić, i obratno, a još manje se zna koje je bilo prvo. Deda po majci je, pošto su ga braća i sestre pokrali prilikom raspodele roditeljskog imetka, odlučio da zauvek raskine bilo kakvu vezu i mogućnost kontakta sa svojom porodicom i svojom istorijom, odsekavši tako i mene od njih. Verujem da je to činio, između ostalog, i štiteći nas, svoje unuke.

Ovi drugi, južnjaci, spustili su se, prema nekim izvorima – bežeći od krvne osvete, negde iz kontinentalnog dela do Jadrana i naselili se u boko-kotorski zaliv. Ali tako da istovremeno budu dovoljno blizu moru, kako bi primali svu njegovu mediteransku blagodat, ali i da obitavaju u blizini planina i gora, koje će ih kroz decenije i vekove sećati na postojbinu koju su ostavili.

Zanimljivo je da su i jedni i drugi, bez obzira koje boje, uvek imali svetle oči, kao da su ih voda, sunce i vetar isprali.

.

.

Omiljene knjige Vaših roditelja?

.

Majka je bila istoričarka umetnosti, tako da su njene knjige one u rasponu od Jansena do Nikolaja Hartmana. Uvek sam sumnjao da je “Strah od letenja” na polici sa knjigama zapravo njen. Otac je čitao sve, od epske poezije do Izeta Sarajlića, od “Epa o Gilgamešu” do Lorke. Naročito nametljivo me je upućivao na Sartra, Miodraga Bulatovića, Hemingveja, Miljkovića, Cankara, Raičkovića…

.

.

Sport?  

.

Fudbal, rukomet, plivanje, odbojku i košarku. Ako sam i imao talenta za nešto od toga, manjak kompetitivnosti i takmičarske ambicije su ukinuli dilemu da li ću ikada biti sportista. Jednostavno, nisam mogao da žalim poraz ukoliko je moj tim pružio dobru igru, pa sam znao tada da budem i razdragan, što se inače ne prašta. Danas verujem da je profesionalni sport jedna od smrtonosnijih glava stoglave kapitalističke aždaje, a slogan “U zdravom telu zdrav duh” podjednako pogrešan i opasan.

.

.

Kako zamišljate Aksinju Astahovu? A Grigorija Melehova?

.

Zapravo nikad nisam našao dovoljno vremena i kondicije da pročitam “Tihi Don”. I ako se složim sa jednim mudrim čovekom koji kaže da je u današnje vreme pisanje i izdavanje ogromnih romana svojevrstan oblik nepristojnosti (jer nam još uvek niko nije ponudio da uz knjigu kupimo i vreme za njeno čitanje), onda je izvesno da će me jednog dana sahraniti bez iskustva čitanja “Tihog Dona”, i ko zna čega još…

.

.

Kako tumačite Mersoov pucanj?  

.

Ono što budi tako veliki nespokoj pri čitanju “Stranca” upravo i jeste to što nam nekakva očigledna motivacija za to ubistvo konstantno izmiče. Kako je moguća takva monstruoznost oduzimanja skupocenog ljudskog života, bez nekog opisivog i izrecivog razloga, ma koliko on bio nemoralan… Doduše, ideja smrti kao konačnog i vrhunskog apsurda oduvek je bila bliska egzistencijalistima. Možda je Merso bezosećajni sociopata, možda mu se zaista svest pomračila od prejakog sunca, možda to ne puca Merso u Arapina već kolonijalizam vrši egzekuciju kolonije i ne misli da tu treba nešto preterano mnogo objašnjavati… Ali ostaje ta uznemiravajuća činjenica da Merso na toliko važnih pitanja i dilema nema odgovor, ili samo komentariše da to nešto “nije ni važno”, temeljno obesmišljavajući time poredak vrednosti kome slepo verujemo i užasavom se pri pomisli da bi ga nešto moglo dovesti u pitanje. Ali postoji ta jedna rečenica u kojoj se Mersoova ličnost prelama i otvara: “Sa dna moje budućnosti, za celog ovog besmislenog života koji sam vodio, diže se do mene, kroz godine koje još nisu došle, neki neodređeni dah, i taj dah je na svom putu uništavao sve što su mi tada predlagali u još nestvarnijim godinama koje sam proživeo.” Tu negde, u tom dahu i svoj njegovoj neshvatljivoj neodređenosti krije se objašnjenje tih pet metaka kojima je Merso pokucao na vrata svoje nesreće.

.

.

Da li ste lako učili pesme napamet?

.

Zavisi od pesme. Melodičnije i upečatljivije svakako brže i lakše.

.

.

Etabliran pisac koji Vam je ostao neubedljiv?

.

Milorad Pavić. Dok je “Hazarski rečnik” autentični primer ingenioznog remek-dela, dotle je ostatak njegovog opusa prožet nekakvim grčem da ostane do kraja fanatično ogrnut elementima svoje poetike. Čini mi se da ga je to nasilje nad samim sobom i stajalo još nekog eventualnog dela koji bi bilo neprolazno.

.

.

Roman koji Vas je obuzeo?

.

“Povratak Filipa Latinovića”. Otkrivanje hrvatske književnosti je kod mnogih od nas koji smo se još kao klinci zarazili knjigama moralo da sačeka fakultet. Ali otkriće Krleže i onog njegovog vratolomnog slaloma u stilu što juri između spojenih eksplozivnih strojeva postavljenih duž fabule zauvek su promenili u meni ideju o tome šta znači pisati.

.

.

Milutin Petrović ili Novica Tadić?

.

Ne mogu, pogotovo kada su u pitanju ova dva pesnika koji nikad neće znati koliko im dugujem, da pristanem da to “ili”, već jedino na ampersand. Milutin Petrović & Novica Tadić & Jovan Hristić & Aleksandar Ristović & svi oni dragoceni pesnici i pesnikinje koji nisu hteli ili nisu znali kako da se bore za prostore koje su tako besprizorno okupirali neke Matije i neke Dobrice…

.

.

Kada ste sebe doživeli kao pesnika?

.

Nikad. Nešto mi je gordo u takvoj samo-kvalifikaciji i kao da imam utisak da se mora prepustiti drugima da nekoga odlikuju tim imenom, koliko god to bilo pogrešno. A ako nekoga za života mimoiđe takva kvalifikacija, pre ili kasnije će mu istorija dati za pravo da tako ostane upamćen. Ne treba o tome previše ni razmišljati, već samo da, dok možemo, obrađujemo svoju belu baštu.

.

.

Da li ste pisali sonete? 

.

Da. Čak sam hteo da eksperimentišem i sa formom sonetnog venca, samo da bih video da li mogu to. U svojoj mladalačkoj naivnoj ambciji mislio sam da je to dovoljan razlog, i verovao da je put pesničke prakse koji vodi kroz tradiciju svrsishodan. Osakatilo je takvo razmišljanje moj pesnički razvoj, ali opet, verujem da ne postoje jalovi ožiljci.

.

.

Ko u Vama nije uočio talenat?

.

Svi koji nisu ni trebali da ga uoče. Imao sam veliku sreću sa ljudima koji su me, i koji me i danas, smatraju netalentovanim.

.

.

Da li je umetnička fotografija uticala na slikarstvo novog doba?

.

Naravno. Kao što je i filmska umetnost kao zemljotrest potresla i izmenila književnost tokom avangarde. Ponudivši uvid u realnost sa jednom novom vrstom mimetičnosti, fotografija je počela da otkriva detalje u vezi sa tom realnošću koje smo od tog trenutka morali da počnemo da uvažavamo. A na prvom mestu je trebalo izboriti se sa njenom diktaturom “autentičnosti”, insistiranjem na tome da je ona celovito i nekompromitovano svedočanstvo o jednom trenutku u vremenu, opredmećen otpor prolaznosti. Ona je prigrabila sebi toliko moći da krade čovekovo pravo na izmaštavanje prošlosti, da nije čudno što Suzan Sontag za nju kaže da je “najnežnije od svih pljačkanja”. Međutim, već sa impresionistima: Sezanom, Gogenom, Degaom i ostalima, moderno slikarstvo uspeva da iznađe adekvatnu formulu kojom će inkorporirati novonastalu estetiku fotografije i obogatiti svoje principe, formu, pristup, poetiku… Da se vratim na paralelu sa početka – baš kao što je i književnost toliko napredovala kada je shvatila da u sebi poseduje sasvim dovoljno mesta za aproprijaciju tehnike montaže.

.

.

Prva asocijacija na pojam evropske kulture?

.

“La Guli stiže u Mulen ruž” od Tuluz-Lotreka.

.

.

Ništa ne počinje, napisali ste, a šta završava?

.

Ja se iskreno nadam da će biti nekog ili nekih čitalaca “Šrapnela” koji će se složiti sa idejom te zbirke da je, ako već do sad nije, završeno sa našim infantilnim poverenjem u benevolentnost jezika. Da je završenom sa tom nekakvom uobraziljom o jeziku kao delikatnom biću, “živoj stvari”, koja ima nekakvu svoju logiku i ideologiju i pravo na svoj samostalni, nesputani razvitak (pravo koje će tradicionalni lingvisti i normativizirajući organi poput Odbora za standardizaciju srpskog jezika najpre likvidirati propisima kada osete da treba negovati patrijarhalne pozicije moći). Ne, jezik nije ništa drugo do društveno-biološki fenomen, primećen u tom obliku jedino kod ljudske vrste, koja mu je delegirala ogromnu moć da oblikuje i kontroliše njenu stvarnost. Zašto i ne bi, kada joj je taj isti jezik omogućio da despotski zagospodari čitavom prirodom, koja je pre pojave jezika savršeno dobro živela. Kada na kraju zaista raskrstimo sa svim ovim zabludama, onda ćemo napokon moći da od zlog gospodara pravimo dobrog slugu.

.

.

Gde su otišli šrapneli?

.

Šrapneli iz moje zbirke, simptomi eksplozije jezika kojom smo zasuti kao na frontu, nikuda ne odlaze. Držimo ih blizu, duboko u tkivu, u slepom uverenju da im je tu mesto, da tu pripadaju, skupa sa ubeđenjima za koja nagojenom sujetom verujemo da smo do njih došli našim autentičnim, individualnim potragama za smislom i moralom. Ne vadimo te šrapnele iz mesa, jer tako je udobno nositi ih okolo i žmuriti pred slutnjom da su nam ih utrapili onda kada nismo bili dovoljno jaki da se tome odupremo. A trebalo je.

.

.

Da li je bila hrabrost ili nužnost pokrenuti Kontrast? 

.

Iako ga ja nisam pokrenuo od samog početka, definitvno jeste za to potrebna hrabrost, i taj rizik je moj kolega Vladimir Manigoda svesno prihvatio. I trebalo je da prođe nekoliko godina da se potvrdi da je bilo vredno reskirati. Ali čitanost Kontrastovih izdanja i naklonost publike koja se pokazuje kroz kupovinu naših naslova dokazuju da se nije grešilo što se rizikovalo. A kao i za sve drugo, ma koliko velika bila nužnost, bez hrabrosti da se suočimo s njom sve bi ostalo mrtvo slovo na papiru.

.

.

Kome ste zahvalni?

.

Nini Gugleti što je pristala da “Arete” objavi “Šrapnele”.

.

.

Kome su potrebne Vaše pesme? 

.

Ne znam. I nisam siguran da bih hteo da nosim tu vrstu odgovornosti da su moje pesme nekome na bilo koji način potrebne, ili ne daj bože, neophodne. Ne volim da mislim da se tu radi o nekoj vrsti potrebe, već pre o želji čitaoca ili čitateljke za komunikacijom sa pesmama, za polemikom sa njima, raspravom sa onim što one uspeju da im saopšte… I bez obzira da li će one uspeti u tome da dobace do dijaloga ili poliloga, jeziva mi je pomisao da bi mogle da ostanu zatočene u monologu.

.

.

Gde otići?  

.   

Tamo gde su prijatelji. Još ako se ispostavi da su na obali nekog mora ili okeana, tim bolje.

.

.

                ……Razgovarao Enes Halilović

.

.

.

.

.


Danilo Lučić

Rođen je 1984. godine u Beogradu. Završio osnovne i master studije na beogradskom Filološkom fakultetu, na katedri za srpsku književnost. Objavio je zbirke pesama “Beleške o mekom tkivu” (SKC Kragujevac, 2013), za koju je dobio Brankovu nagradu za 2014. godinu i “Šrapneli” (Arete, 2017). Uređuje portal za književnost i kulturu glif.rs, a urednik je u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo. Bavi se fotografijom i video formatima, objavljuje poeziju i prozu u štampanoj i elektronskoj periodici. Živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)