.
.
1
ukrao krivicu od krivca, okrivio se
da na ukradenom mestu nikne,
na praznom mestu nikne zakon.
ukrao nešto
ničije
i nazvao: „krivica“
ili slagao da je ukrao;
to je i zgrešio
što je bezgrešan
učinio da se upiše njegovo ime,
da iz imena izraste drvo, iz drveta kuća –
da se skući krivica.
.
.
2
iz zvuka povući
ceo zakon, ključ za svaki zvuk.
biće u glasu bakra ili drveta
ako izgovoriš ime zbog glasa crveneći
k’o da pod zakletvom lažeš o bližnjem,
k’o da ga menjaš za nedelo.
bolje bi bilo pustiti ime iz sećanja.
.
.
3
zaručismo se smrtnom kožom,
sa svetlošću hladi se pogled.
kao u čunu čuči u telu gorivo,
bez pokreta,
unutrašnji plam.
po prirodnom zakonu izgori skoro sve.
kada sva koža ispari, opna po opnu,
udahnućemo jednim plućnim krilom.
samo, to više neće biti vazduh.
.
.
4
kada pod mesecom cvate podmesečnik
i raste,
sjajne ga zvezde more,
njemu je njihov trenutačni spoj
poredak stvari.
a kad u krivinu
biva podmetnut kamen kao dete,
to je kopile sna,
prvo pravilo je: nemoj da zapamtiš.
.
.
5
molitva
učini
da vuk bude čoveku vuk
da se pod kožom nad srcem
šire od srama crvene mrlje kad te neko gleda.
.
.
.
Sa ruskog Ana Rostokina
.
.
.
.
.
