(II deo, V)
Skrenuo sam prema uzvišenju iznad zaravni
stazom koju su zečevi utabali u svom mesečinom izazvanom mahnitom trku.
Tražio sam za šta da se uhvatim i naleteo na trnovite grane krhkog ogrozda,
sad čvrstog zbog zimskog odela
– zgrabio sam ih i popeo se.
Ledeni kristali sijaju svud oko mene kao suncem raspaljeno drago kamenje!
Korak, pola koraka i još jedan. Konačno preskačem nisku
ivicu od kamenja i stajem na plato:
Evo ga Tomi Koji Je Došao Kasno da nadvijen nad kostima mrtvih
prouči neko drugo vreme.
A šta je ono tamo – na litici iznad rečice?
Odmorište za mrtve Indijance –
bezimeno groblje…
Tu su Sijuksi imali logor
na svom dugom putu
prateći krivudavo kruženje reka
iza Misurija i Manadan ka istoku
– prema Velikom Kamenom jezeru i još dalje do Pajposton kamenoloma,
ka mestu gde je mir.
Zabačenim putićima su išli,
nema širokih puteva za indijance;
sve u malim grupama su išli.
Dolazeći i odlazeći
podigli su ovde logor ne tako davno.
Sad ničeg više nema – ničeg da
pokaže da su nekada bili ovde.
Lobanje
ispod večnog snega vremena
koji nikakav vetar neće oduvati…
– njihove kosti su postale deo kamena za večnost…
I sve je bilo urađeno u tren oka!
Moja baka ih je videla –
verovatno jedne od poslednjih:
spuštaju se niz nabujalu prolećnu reku u svojim kanuima.
Ukrali su joj jedno pile.
(I ona sama u zbegu od bede, s napunjenom puškom uz sebe, ali nije se bunila.)
Uzeli su pile i nestali u istoriju.
A moj otac, tada dečak u utvrđenju Ransom, viđao ih je svakog proleća i jeseni –
razapeti šatori na neobrađenoj ledini gde je čuvao stoku;
sprijateljio se i razmenio ponija sa jednim dečakom svojih godina –
tokom poslednjeg zastrašivanja indijanskim napadom
proveo je nedelju dana zatvoren u starom utvrđenju.
Sve ledine su ostale puste.
Ranjeno Koleno –
poslednja bitka – mora da je bila u to vreme.
I sada, svemu je kraj.
Južna Dakota je ukrala svete kosti Bika Koji Sedi
napravila turističku atrakciju od njih!
Od Indijanaca smo naučili da budemo
jaki i čvrsti; i dobili smo slobodu – oduzevši je njima.
Slobodu rođenu iz divlje i prostrane zemlje koju su naši dedovi ukrali.
Stvorili smo božansku i patriotsku umetnost – umetnost istrebljivanja
i savest nas nimalo ne muči kad kažemo da je nečija koža pogrešne boje;
ili da su nečiji samoglasnici pogrešno uboličeni;
ili kosa pogrešno isečena;
kad na nečijoj zemlji ima nafte, ili mu je zemlja na pogrešnom mestu na mapi – šta god,
gospodareća rasa kada nešto zaželi nađe i dobro opravdanje da to otme.
Vetar šušti i mrmori
na bregu iznad večnog snega,
drmusa od mraza ukočene ogrozde,
kompozicija oblaka se gomila sa severa
krijući sunce.
Dan se brzo obrušava.
Hladno je,
okrećem se od polja boje kostiju, krećem ka kući.
U sivilu dana koje postaje sve gušće, prvi noćni lov počinje.
Na brzim krilima,
velika snena sova
bela i čista kao božićni sneg
huči i vijuga gore na nebu
a stidljivi i plašljivi zec to čuje
i priljubljuje svoj beli meki stomak uz kamen.
Strah ga spašava.
Sova preleće opet, zamahujući krilima snažno,
brzo menja pravac u svojoj potrazi
i nestaje.
Vetar nosi sneg.
Svetla prve farme.
U mraku pored reke.
Lisica zalaje.
Jednom.
Opet.
Sneg i tišina…
Izbor i prevod Danijela Jovanović
Iz knjige: Poetry of the American West, edited by Alison Hawthorne Deming, Columbia University Press, New York, 1996.
