(Stalaktit, Mirza Halilović, Sent, Novi Pazar, 2023)
Mirza Halilović svoje prvo pesničko ostvarenje obeležava simboličnim naslovom „Stalaktit“, nagoveštavajući duboku refleksiju i suptilnu postojanost koja prožima njegovu poeziju. Ova pesnička zbirka otvara pred čitaocem putovanje kroz svet dualnosti, prolaznosti i trajanja, gde se misli lagano slivaju, osećanja talože, a iskustva, proživljena i nagomilana, nalaze svoje mesto u tihoj postojanosti. Kroz suptilnu igru simbola i istorijskih referenci, autor istražuje granicu između prolaznosti i trajanja, podsećajući na neumitni tok vremena i nagomilavanje životnih iskustava. Autor vešto preispituje te procese, pri čemu svaka pesma postaje sloj koji se, poput stalaktita, polako i postojano oblikuje, otkrivajući život kao cikličan proces akumulacije i transformacije, a ne kao linearnu putanju.
Heraklitova misao „Put naviše i put naniže jedan je te isti“ stoji kao moto zbirke „Stalaktit“, predstavljajući ključ za razumevanje pesama – poziv da prepoznamo suštinsku povezanost svih aspekata postojanja, čak i u trenucima završetaka i novih početaka. U kontekstu ove zbirke, ova misao čini filozofsku osnovu dela, naglašavajući cikličnost i jedinstvo suprotnosti. Naizgled suprotni pravci – uspon i pad, početak i kraj – u stvarnosti su deo istog, neprekinutog toka postojanja.
Struktura same zbirke podržava ovu ideju kroz pažljivo osmišljen raspored pesama i naslova – kao da pesnik prvo nudi zaključak, a zatim se vraća na istraživanje puta koji do njega vodi. Zbirka se otvara pesmom „Epilog“, uvodeći čitaoca u cikličan svet gde su kraj i početak, unutrašnje i spoljašnje, spojeni u jedinstveni proces:
Epilog
Toliko zveri,
toliko lovaca,
toliko ptica grabljivica;
i toliko je strvine na poljima,
ali dolete lešinar i očisti svet od zaraze.
I on, kao i pesnik,
Najmanje radi za sebe.
Autor istražuje, osluškuje i promišlja svet oko sebe, preoblikujući ta opažanja u jasne, promišljene poetske misli koje često uokviruje filozofskim i istorijskim referencama. Zbirku deli na dva dela, „Prvo lice“ i „Drugo lice,“ čime naglašava svoju fascinaciju granicom između ličnog i univerzalnog. Ova struktura otkriva pesnikovo nastojanje da propituje kako se individualno iskustvo prepliće sa širim, opštim pitanjima identiteta. Iz perspektive ličnog doživljaja, kroz introspektivne pesme, autor se postepeno usmerava ka pesmama koje razmatraju svet spolja, proširujući refleksiju svog identiteta na širi kontekst zajednice i stvarnosti koja ga okružuje. Pesme se mogu posmatrati kroz prizmu višeslojne poetske strukture i duboke simbolike, njima autor vrlo vešto čitaoce uvodi u enigmatičan poetski svet.
Knjigu zatvara pesmom „Sonet i početku i kraju istorije“, čiji se stihovi bave temama univerzalnog ciklusa – istorija kao nešto što ima i početka i kraj, ali te granice mogu biti nejasne. Kombinacija početaka i kraja u jednom naslovu može u sebi kriti ideju o beskonačnosti – sve se nastavlja u nekom novom obliku i sve je zapravo proces stalne transformacije.
Sonet i početku i kraju istorije
Kultura
plemena
koje
nema
reč
kultura
i
reč
kultura
u
plemenu
koje
nema
kulturu.
Pesma „Sonet i početku i kraju istorije“ nosi u sebi snažnu, paradoksalnu meditaciju o pojmovima kulture, zajednice i trajanja. Naslov implicira istovremeno obuhvatanje početka i kraja istorijskog toka, postavljajući sonet kao formu koja preživljava van vremena, poput drevnog artefakta kulture koji je istovremeno bezvremen i efemeran. Otvara se naizgled jednostavnom, ali višeznačnom igrom reči, gde pojam „kultura“ postaje predmet ironije i refleksije o postojanju i nestajanju. Pesma otkriva cikličnost kulture kroz istoriju – njen početak i kraj, njenu postojanost u jeziku, ali i krhkost kada nema zajednice koja bi joj dala život. Kultura postaje poput soneta koji svedoči o ljudskoj težnji za kontinuitetom, ali koji je, u svojoj suštini, prolazna senka onih koji su ga stvorili.
Zbirka „Stalaktit“ Mirze Halilovića predstavlja jedinstveno pesničko putovanje kroz refleksiju o prolaznosti, trajnosti, ličnom i univerzalnom. Kroz promišljenu igru simbola i filozofskih uvida, autor istražuje cikličnost života i istorije, preispitujući, između ostalog, značenje kulture, identiteta i zajednice. Podele na „Prvo lice“ i „Drugo lice“ omogućavaju čitaocu uvid u intimnu perspektivu pesnika i njegovo kretanje ka univerzalnim pitanjima postojanja, čime Halilović kreira pesnički univerzum koji otkriva dublje slojeve iskustava. Na taj način, zbirka postaje poziv na razmišljanje o suštinskoj povezanosti pojedinca sa svetom oko njega, o neprekinutom toku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, gde svaka pesma deluje kao otelovljenje stalaktita – sporog, postojanog procesa oblikovanja ljudskog bića.
