Misliti svojom glavom

Šta je to reč?

Vrhunski civilizaijski izum – mogućnost komunikacije.

Vaše ime?  

Dragan, po mom stricu koji je kao partizan poginuo u ratu.

Prva reč koju ste izgovorili?

Naravno da se ne sećam.

Vaše prve igračke?

Pajac Miki.

Vaše igre?

Indijanci i kauboji, na Kaštelu u Puli.

Kao dete želeli ste da postanete?

Indijanac. Da odem u Ameriku, ubijem Džona Vejna, i oslobodim Indijance.

Prvo slovo koje ste naučili?

Ne sećam se.

Šta Vas je rastuživalo?  

Nasilje, gađanje vrabaca kamenjem, vazdušne puške.

Otac?

Kao mornarički oficir, najčešće odsutan. Voleo sam njegovu uniformu. Kad dođe kući, između dve plovidbe, sve je bilo opušteno.

Društvo u detinjstvu?

Iz kraja, oko Kaštela.

Prvi bicikl?
Od mamine prijateljice Marine Skarlovnik.

Prva lopta?

Nisam igrao fudbal.

Šta je bilo najteže u školi?  

Stroga mama.

Učiteljica?

Ruža Mizdarić.

Predeli Vašeg detinjstva?

Pula. Čitava Istra. I Sićevačka klisura.

Da li ste pisali ljubavna pisma?  

U mašti da.

Srećete li danas Vaše prve ljubavi?

Branka Boljac.

Vaš nadimak iz škole?

Srbo.

Šta ste čuli o Vašim precima?  

Blizu kuće moga dede u Sićevu postoji pećina sa ostacima života neandertalaca. Voleo sam da mislim da su mi to preci otkako sam pročitao roman RULAMAN.

Preci koje ste sreli?  

Nisam imao tu vrstu poseta.

Rodni grad? 

Beograd. Ali, sećanja počinju od Pule.

Gde je otišla Vaša prva plata?

Piseća mašina “Olivetti”.

More?  

Volim ga zimi. Primorje je prostor u kojem se najbolje osećam.

Da ste u prilici, šta bi upitali Bernharda?

Kako si?

Šta se krije u Homerovom detinjstvu?

Lepota svuda oko njega.

Šta upamtiti od Tomasa Mana?

Čarobni breg.

Crnjanski ili Krleža?

Crnjanski.

Beket ili Jonesko?

Jonesko.

Sofka ili Koštana?

Pretužne obe.

Meša?  

Kada sam u septembru 1972. godine došao na studije u Beograd bio sam na književnoj večeri Meše Selimovića u Maloj sali Kolarca. I dandanas pamtim njegove reči o besmislenosti svakog rata.

Cankar?

Sablazan u dolini Šentflorjantskoj.

Sloboda u tri reči.

Misliti svojom glavom.

Da li iskrenost u prozi daje verodostojnost, povezuje pisca sa čitaocem?

Pisci su različiti ljudi, kao I čitaoci. Autentičnost ide samo iz iskrenosti, autentičan čitalac jedino može da je prepozna.

Koliko je teško pisati o temama koje nismo lično doživeli?

Sve smo lično doživeli, čak I kada je o tuđem iskustvu reč.

Da li Vi birate temu za delo ili tema bira Vas?

Tema se iskristališe sama iz osećanja koja me u tom trenutku okupiraju.

Šta za Vas predstavlja stvaralački proces?

Mučan process prevođenja izmaglice u reči.

Šta se dešava sa onima koji ne podležu istovetnosti i iskaču iz kalupa i uobičajenosti? Da li je teško „Biti čovek. Nositi identitet.“?

Zavisi od čoveka. Za iskrenog i hrabrog to je jedino moguće.

Kada reč dobija vodeću ulogu u prozi a kada u životu jednog pisca?

Svaka reč je važna, čak i ona koja baulja tražeći svoj smisao.

„Svet je sačinjen od odlomaka, krhotina, od kristala koji su sami sebi večnost“, kažete, kako ih Vi sastavljate?

Sastavljanje je proces u vremenu, ne u prostoru. Sve dođe na svoje, kad-tad.

Gde Vam je ugodnije, u danima ili u noćima?

U jutrima.

Zašto se ljudi zaklinju?

To mi nije blisko.

A zašto proklinju?

Uh, još manje. Moja žena proklinje Vučića kad god ga vidi, ne znam, valjda joj je tako lakše.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Pokušaj da se ljudi ušeme tako da što manje povređuju jedni druge. Na žalost, moćnicima je dato da krše takve propise.

Kome verujete?

Ja sam jako poverljiv čovek, da ne kažem verujući.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Kurosava ili Bergman?

Hmmm… obojica.

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Kao Džon Vejn koga još uvek nismo smakli.

Začin?

Peršun. U sve ga stavljam u ogromnim količinama. Pravim dobre punjene paprika.

64?

Ne volim šah i moj jedini problem sa omiljenim Nabokovom je što mu je šah mnogo značio.

Vaši strahovi?

Oooo, nebrojivi. Počevši od kiše, vetra…

Čega se stidite?

Mladalačkih sebičluka. Ne tvrdim da su prošli.

Praštate li?

Ma ja se ne ljutim.

Tražite li da Vam se prašta?

Oni do kojih mi je stalo praštaju mi i bez traženja.

Čime se ponosite?

Svojim sinom.

Ko Vas je razočarao?  

Par ljudi samo, ne bih imenovao.

Koga ste Vi razočarali?

Ha! Pa mogu samo da nagađam.

Čemu uvijek dajete prednost?

Oprezu.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

U nekim atinskim ulicama, na nekim grčkim otocima, u šetnji Pulom sa prijateljima, po istarskim gradićima, na Palilulskoj pijaci… ima toga.

Šta dalje?

Žena me uči da o tome ne treba misliti, a ja njoj verujem. Kad mi to odgovara.

Koje stvari su učinile da postanete pisac,a koje Vas i dalje drže da nastavite da pišete?

Mama je od kad znam za sebe tvrdila da ću biti pisac. Nepoznati ljudi mi prilaze i govore da im moje knjige mnogo znače, pa ne bih da ih razočaram.

   Razgovarali: Jelena Kostić i Enes Halilović

Fotografija: Goldfinger