U borbu protiv sudbine

 

Šta je to reč?

Početak.

 

O priči i pripovedanju?

Način mišljenja, razumevanja sveta i sopstvenog života.

 

Vaše ime?

Nisam dobio ime na rođenju tako da sam prvih dana života nazivan jednostavno beba. Porodična legenda kaže da je stric na kraju presekao i, između nekoliko imena oko kojih su  roditelji bili neodlučni, izabrao – Vladimir.

 

Prva reč koju ste izgovorili? 

Ne znam, ali verovatno baba.

 

Vaše prve igračke?

Različita oružja, sećam se da je bilo važno biti naoružan.

 

Vaše igre?

Igre su uvek bile domaštavanje. Pomenuta oružja kojima smo raspolagali bila su uglavnom rudimentarna i rano sam otkrio snagu i privlačnost imaginacije; ono što sam u mašti “dodavao” skromnim sredstvima koja sam imao pri ruci bilo je daleko uzbudljivije od njih samih.

 

Kao dete želeli ste da postanete?

Filmski reditelj.

 

Prvo slovo koje ste naučili?

Nisam znao da čitam pre nego što sam krenuo u školu, tako da je prvo slovo koje sam naučio ono koje se prvo uči u školi, mora da je A.

 

Šta Vas je rastuživalo?

Isto što me rastužuje i danas – grubost i nepravda.

 

Otac

Nepresušni izvor najboljih i najgorih književnih i filmskih preporuka tokom mog odrastanja. Znao je u pravom trenutku da mi otkrije Bucatija i Kjubrika a onda bi birao najgori mogući za predlaganje Tolstoja i Tarkovskog.

 

Društvo u detinjstvu?

Bilo je to društvo ispred zgrade. Glavni su bili dečaci iz solitera, jedinog u naselju, ostalo su sve bile niske, uglavnom trospratne zgrade. Svi smo se divili i zavideli tim dečacima. Prvi roman koji sam napisao, otprilike u trećem razredu osnovne škole, zvao se Soliterci, bio je posvećen upravo njima.

 

Prvi bicikl?

Kupljen na buvljaku, najpre vožen sa pomoćnim točkovima. Kada su oni skinuti, učio sam da vozim orijentišući se prema jednom kontejneru na parkingu. Bilo je važno gledati u kontejner, ići ravno prema njemu ali i ne završiti u njemu.

 

Šta je bilo najteže u školi?

Otvaranje dnevnika.

 

Učitelj? Učiteljica?

Učiteljica Zdravka.

 

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Ne u klasičnom obliku ali mislim da su sve proze koje pišem na neki način ljubavna pisma.

 

Sećate li se prve ljubavi?

Naravno.

 

Vaš nadimak iz škole?

Nisam imao nadimak.

 

Šta ste čuli o Vašim precima?

Da su ih zvali deriglave.

 

Preci koje ste sreli?

Upamtio sam dobro svoje babe i dede i mislim da sam i u tom ranom dobu od njih, četvoro vrlo različitih ljudi, mogao da upijam i učim osobine i vrednosti kojima uvek težim, ma koliko to bilo teško i ma koliko puta u tome omanuo. Od babe Zore moglo se naučiti da nežnost i pažnja nikada ne mogu biti preterani, od druge babe Vjere šta znači dostojanstvo i odmerenost, od dede Pavla o važnosti date reči i principa i od dede Davida da čovek nikada nije toliko star da ne bi bio radoznao i kreativan.

 

Bar?

Što više pokušavam da odem, sve više ostajem.

 

Gde je otišla Vaša prva plata?

Verovatno na knjige.

 

More?

Kad god pomislim da je more precenjeno, jedna šetnja do barskog Svetionika me lako razuveri.

 

Poezija ili proza?

Ako pitate čitaoca, ta podela nije stvarna, već didaktička, tako da je odgovor – i jedno i drugo. Ako pitate pisca, onda – proza.

 

Da ste u mogućnosti, šta biste pitali omiljenog pisca?

Ne bih voleo da ikada sretnem svog omiljenog pisca. Takvi susreti čestu budu razočaravajući.

 

Da li književnost ima snagu izlečenja ili je sve u medicini?

Savremena medicina uglavnom ima snagu da zaleči, a izlečenje moramo tražiti na drugim mestima, pa i u književnosti.

 

Šta upamtiti od drevnih pesnika?

Da svaka vrsta pisanja, ukoliko je dovoljno dobra, postaje poezija.

 

Andrić Ili Crnjanski?

Obojica.

 

Sofka ili Koštana?

Koštana.

 

Tolstoj ili Dostojevski?

Tolstoj.

 

Šta za Vas predstavlja stvaralački proces?

Rekao bih, nešto slično šahovskoj partiji. U pitanju je igra, pravila su stara, postoje tomovi teorije i veličanstvena istorija, čitava mitologija koja se mora uzeti u obzir sa započinjanjem svake nove partije. I uvek je moguća neka nova kombinatorika, estetski iskorak, dok igrate protiv svog večitog protivnika – opštih mesta.

 

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

U danima.

 

Zašto se ljudi zaklinju?

Iz straha.

 

A zašto proklinju?

Iz straha.

 

Sloboda u tri reči.

Istina, lepota, ljubav.

 

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Služe gospodarima da lakše gospodare.

 

Kome verujete?

Svima dok me ne ubede da im se ne treba verovati.

 

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Pred Rotkovom Black on Maroon u muzeju Tejt Modern.

 

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Sigurno su bile daleko bezazlenije od onih koje danas imam a nisam ih svestan.

 

Začin? 

Biber.

 

Vaši strahovi?

Strah me od stida.

 

Čega se stidite?

Stid me od straha.

 

Praštate li?

Ljudi često znaju da kažu da praštaju ali ne zaboravljaju i ja sam dugo to govorio ali sada se pitam da li je to pravo praštanje. Možda je zaborav jedini pravi oprost.

 

Tražite li da Vam se prašta?

Trudim se da ne dovodim sebe u takve situacije.

 

Šta je najlakše u životu?

Očajavati zbog stvari na koje nemate nikakav uticaj.

 

Šta je najteže?

Preuzeti odgovornost za stvari na koje itekako možete da utičete.

 

Čime se ponosite?

Svojom decom.

 

Ko Vas je razočarao?

Zvezda ove godine u kvalifikacijama za evropska takmičenja.

 

Koga ste Vi razočarali?

Obično u životu razočaramo one koji su to najmanje zaslužili.

 

Čemu uvek dajete prednost?

Onima koji, ficdžeraldovski rečeno, u životu nisu imali preimućstva koja sam ja imao.

 

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Bezbrižnost je jedno od ukletih osećanja koja se mogu spoznati tek i uvek naknadno. Brige su stalno tu, samo sa vremenom neke nam postanu smešne i onda prekasno shvatimo da smo nekada zaista bili bezbrižni.

 

Šta dalje?

Isto što i uvek, u borbu protiv sudbine.