Godina poplava

(odlomak)

Prolog

Autobus juri novom saobraćajnicom sa četiri trake.

Čovek leži na betonu licem okrenut ka zidu kuće kojoj je saobraćajnica otela zadnje dvorište. Fasada je otpala ili je nije ni bilo, crvena izlupana cigla slagana je pažljivo u prošlom veku, na periferiji. Gola glava i gola stopala, tabani tvrdi i prljavi, sve je jasno. Gledam putnike oko sebe, kao da ga niko ne vidi sem mene.

Jedna žena se propinje preko ivice kontejnera. Na leđima joj dečji ranac koji me podseća  na detinjstvo. Mece Dobrići mašu. Žena pakuje ono što izvadi u veliki plastični ceger. Na njemu je reklama: Vaše omiljene cene su niske cene.

Autobus kod vrata smrdi na mokraću. Možda je to neki sintetički miris koji nisam nikad pre ostetila, pa ga vezujem za poznata iskustva. U letu se uvaljujem na slobodno mesto. Preko puta je starac sede brade sa kapom i  pocepanom jaknom. Ručni sat mu stoji naopako, kao da nosi kopču umesto sata, a kazaljke mere puls.

Master studije za buduće inženjere Donji veš Elektrika  Gvožđar Parking rezervisan

Popalo je malo belo cveće po granama. Kroz grane se razaznaje smeće. Za belim štandom stoje neki, nose glavu na grudima. Ta volovska glava preti.

Izvan grada se ne ide. Zemlja puca i provaljuje se. Priroda odustaje.

*

Nisam baš sigurna kako je zapravo počelo, ali znam gde je počelo – u njenoj kancelariji.

„Dođi do mene“, tako je rekla.

Razgovor je bio običan, a neprijatan. Bez povišenog tona, bez uvreda, ali ucenjivački, preteći, sa podsećanjem ko je ko i gde je ko i zahvaljujući kome… Sada je jasno šta je to bilo, ali tada nisam bila svesna šta se dogodilo, prepričavala sam Vesni i iz njenih reakcija izvlačila sam zaključke da su moje ubrzano disanje, lupanje srca, suva usta i knedla u grlu, opravdani. Shvatila sam da se mozak ne snalazi, ne ume da racionalizuje, ali telo je razumelo da je u pitanju nešto bolno. I nasilno.

Imala sam karirani kaput, sećam se da sam ga dobila od majke kad sam bila treća godina fakulteta. Uopšte nije bio topao, ali sam se u njemu osećala kao da je vreme stalo i da sam mlada i bezbrižna. Bio je februar 2014, ulice su ličile na jesenje, kiša je rosila ili je tek bila prestala. U jednoj ruci sam nosila tašnu, u drugoj mobilni telefon, pričala sam brzo, sumanuto, bila sam besna. Ispod sve te ljutnje i povređenosti, bila sam istinski uplašena. I nisam znala da objasnim zbog čega, jer je Vesna, moj glas razuma, samo ponavljala: „Ne može ti ništa.“ Neka daleka slutnja me je morila, kao da sam znala da dolazi neko tamno doba. Znala sam da sam tog dana u kancelartiji direktorke škole bila izložena nasilju i da je to nova stanica na putu zrelosti.

Neradnih meseci je sve na površini bilo mirno, a moja bajka se tajno, bez mog znanja, završila iako sam bila čvrsto uverena da tek počinje. Taj period zamišljam matematički precizno: na brojevnoj pravi svaki broj je jedan važan događaj, ali su oni mestimično tako zbijeni da se grupišu u veliku crnu mrlju. Lepi i ružni, smenjivali su se, pa ipak, bilans je konfuzan i mračan.

*

Januar je počeo u Pragu, uz pivo i knedličke, najlepši most i bogat vartomet. Gojila sam se od testa i kobasica, na svim slikama radosno poziram, odabiram šta ću kačiti na fejs. Slažem kape i čarape, menjam džempere, kikoćem se svemu što on kaže. Iako je odlasku u Prag prethodila prva ozbiljna svađa, oboje smo verovali da je ovo novo poglavlje i da su pred nama samo dani radosti. Datum je već bio određen, restoran, matičar i sveštenik rezervisani. Kad se vratimo, idem da probam venčanicu.

U Kafkinom muzeju sam se izgubila. On je sve detaljno čitao, ja sam nekud hitala. Postala sam klaustrofobična u mraku, među pismima i slikama iz prošlosti. Samo sam priznavala budućnost. Pripremala sam poklone za svoju novu porodicu, kao i oni za mene. Te zime sam počela na posao da idem u crnom sakou i beloj košulji, uz braon čizme, tašnu i mantil. Osećala sam neki novi smisao, novi pravac, zauzimala sam neku novu pozu – mlada žena koja ima dvadeset devet godina koja ima sve što joj treba i kojoj je tako dobro u životu.

Nisam znala da se otac budio noću mokar od znoja i da u gostima nije skidao jaknu. Drhtavica je bila jedan od prvih simptoma i to je primetila majka. On ništa nije govorio i nije se žalio, ne znamo da li je brinuo.

Po povratku iz Praga, upoznali su se naši roditelji. Te večeri je umro jedan njihov prijatelj, mlađi od mene. Svi smo bili zatečeni tom vešću u našoj novoj sreći, za koju smo mislili da je nepovrediva. Želeli smo da nam bajka ostane čista, netaknuta, pa smo smrt mladića gurnuli pod ovalni trpezarijski sto za kojim smo sedeli i nastavili sa večerom. Ubeđivala sam sebe da je sve to život, te stvari se dešavaju, svi imaju smoje tuge, ali i radosti. Ko zna kako je živeo, koje je urođene bolesti imao, koje poroke. Nećemo razmišljati o tuđoj nesreći i nećemo je spominjati, jer nesreća je zarazna…

*

Pre nekoliko dana sam sređivala kuhinju. Pronašla sam široku šolju sa cvetovima. Majka mi ju je kupila kad sam se uselila u svoj stan. Sve u njemu bilo je opažljivo odabrano, skromno, a ta šolja je bila u pastelno plavim, roze i zelenim bojama. Nisam je krila od sebe, naprotiv, rezedo listovi su se isprali u mašini, pa sam htela da  je zaštitim. S vremena na vreme, u lomu velikog porodičnog stana, prosija po neki predmet iz prošlosti koja je bila toliko bolna i strašna, da je reči i jezik ne mogu obuhvatiti. Sve u tom stanu je bilo – ja. Kada se doselio on, vreme propasti je već počelo.