Sava Savanović – Vampirska simfonija

 

Očevima i Ocima LIKOVI:

 

SAVA alias HORACIO DELA DOMINGEZ FON ESTERHAZI – naočiti čovek kome se ne mogu odrediti godine, nekada ima dvadeset i kusur, nekada preko osamdeset, zavisi od prilike, a naročito od neprilike. Istovremeno vulgaran i odmeren, seljak i gospodin, zakopčan i raskopčan, što je takodje odredjeno prilikama i neprilikama. Ponekada pitom, ponekada krvolok. Iz istih razloga. Ono što ne podleže prilikama i neprilikama je jedna činjenica – ruralan ili urban on je UVEK kicoš i ženskaroš. Poreklo mu je bez dublje analize nemoguće utvrditi. Ali analiza sama već postaje metafizički diskurs, što će se videti iz priloženog.

JANIĆIJE zvani HANS – zadrigli čovek od blizu pedeset godina. Austrijski djak. Kriminolog i vampirolog. Suštinski preispoljna srpska seljačina, koji svoje poreklo voli i uvažava, igrom slučaja prozvan Hans na pečalbi. Voli prasetinu, žene i dobru lumperajku. Pomalo je nasilan, naročito kada mu se neko obruši na mezimicu, kćer Roksandu. Od vampira više mrzi špijune.

ROKSANDA, Janićijeva kćer – lepotica od dvadesetak godina. Pala na Savino tj. Horaciovo očijukanje. Ma, načisto glavu izubila. Iz pomenutog razloga uzrok glavobolje i besa svog oca.

BORA GRBAVI – Savin majordom, uhoda, lični sekretar, baštovan,  devojka za sve. Osim što je grbav pomalo i muca. Nije imun ni na šprahfelere.

PETAR BLAGOJEVIĆ – Savin ljuti protivnik, ali istovremeno i metafizički otac i stvoritelj. Takodje otac i Ruže Vlajne. Poput Save i sam progonjen. Takoreći izbeglica.

RUŽA VLAJNA, Petrova kćer – neodredjenih godina, pošto se ne pojavljuje linearno u priči. U prezentu žena u godinama, u sećanju devojka od blizu dvadeset. Poput zle kobi, Sava joj se meša u snove. Prethodno je obeščastio, i uprkos tome što ga nije volela ni želela ni tada, ni ikada, Ruža Vlajna je na sebi svojstven način centalni ženski lik ovog komada.

SVETOZAR, Ružin muž – rezigniran, nasilan, a i kakav bi bio, kada mu ženu vampir pohodi što na javi što u snovima. Pomalo psihopata, pomalo sociopata, što sve odgovara Janićiju čija je desna ruka u hajci na Savu.

POLEKSIJA FON ESTERHAZI, Savin alter ego/Savina ženska strana – Njena je uloga da obajsni da život nije crno-beo, da postoje jin i jang, i da priča nije baš jednoslojna, što bi značilo da ni djavo nije tako crn. Ponekada čist zen, ponekada nihilistična, ponekada osudjuje, ponekada opravdava, sve u svemu, Savina polovina čiji se komentari mogu tumačiti i kao nablistaviji biseri zen budizma, i kao nasuroviji (auto)sarkazam.Rečju, filozof. Pljunuta Sapfo.

ostali:

RUZMILA, Janićijeva majka – visprena zdravorazumska starica, ponekada i deux ex machina.

BLUDNICA sa groblja – žrtva, i bluda i Save

BLUDNIK sa groblja  –  isti slučaj

VOAJER sa groblja- da ne ponavljamo

AUSTRIJSKI DOKTOR – stručnjak za krvne delikte, naročito one vampirske

 

 

1. BARUTANA

 

Mrkla noć na Kalemegdanu. SAVA sedi ispred barutane, na nekoj klupi i hrani golubove noćobdije.

 

SAVA: Hajde, hajde, pili pili. Samo vi ručkite gugice. Takvo vreme došlo da ni vi ne izlazite danju. Neka. Ionako nema šta da se vidi. A nekada…Eeee..Kakvo je to bilo vreme. A i ja sam bio naočit. Onako. Pravi džentlmen, što bi rekli ovi danas… Šta je? Nećeš suv ’leba? Ma, ja te potpuno razumem. Nisam ni ja ’teo da se zadovoljim sa ništa kada tamo negde ima sve. Mladost ti sama po sebi daje krila. Samo, neke ptice nikad ne polete. Je l’ tako? Tako je. I vi jedva letite. Lepo ste se bogami podgojili, a ovamo bezecujete samo zrnevlje pakovano specijalno za golubove. Ali, avaj, dok mi dodjemo da Evrope, ostaćete vi i bez ’leba, i bez zrnevlja. Nego, jesam vam ispričao san?

 

Golubovi počinju da guguču kao da negiraju.

 

SAVA: Noćas su me pohodile vile zlobne vile od Boga proklete podigle me iz sna preduboka svaka hoće dušu da mi sprži dušu prži, ali ja sam brži.

Prva vila zvana Ruža Vlajna

Bila mi je večna ljubav tajna

Beše lepa moja mila Ruža

Al’ imaše nezgodnoga muža,

Muž joj beše još i djene djene

Pošto otac već omrznu mene.

Rekoh Ružo beži mi iz snova

Odveć mi je mrzak život kleti

Teška mi je muka karma ova Al’ se Ruža rešila da sveti.

Ružo, Ružo, srećo i nesrećo,

Ukloni se iz sećanja moga

Ali Ruža rešila da muči

Da me muči, srce da mi slama,

Voleo sam Ružu kao Boga

Zbog Ruže me progutala tama.

 

RUŽA se pojavljuje i staje tik uz SAVU. Malo je bledunjava.

 

RUŽA: Savo, Savo doakao li si?

SAVA: More, Ružo, ne pohodi snove.

RUŽA: More, Savo, kusur da ti vratim.

SAVA: Ne mrcvari Ružo duše ove.

RUŽA: Mrcvario ti si, za Boga znao nisi.

SAVA: Ružo, pa to se ljubav zove.

RUŽA: Ljubav ću onda ljubavlju da platim.

Život si mi, Savo, uništio

Ceo mi je vek prošao u hajci

Od tebe pobeći ne mogoh

Niti mužu, nit’ ocu, nit’ majci.

Ovog puta ima ti da sanjaš

Da me sanjaš kao bela lala

Kada si već znao da me ganjaš

Nije više ni Ruža budala.

SAVA: Osta Ruža u snu da ćarlija

Ko Košava kad s Dunava krene San će tek da se raščavija ali duša neće ni da trene.

 

RUŽA sede pored Save.

 

SAVA: Potom u san dodje Poleksija

Poleksija posestrima vila

Takoreći sijamski blizanac

Poleksija ima jezik pogan

Zbog istog sam iz Zarožja prognan

Ne znaš nikad radi li o glavi

Il’ te jadnog u zaštitu stavlja Iz razloga istog baš ne volim Da mi se u snovima javlja.

Otišla je sama svojom voljom

Otišla kako je i došla

Nisam je zamenio boljom

Kada ode suza mi je pošla.

Zbog njenog sam filozofskog dara

Često sebi stajao na rep

Jer odluku svaku njena dvojba para Kao da sam kod očiju slep.

 

Dolazi POLEKSIJA. I ona je bledunjava.

 

POLEKSIJA: More, požuda je tebe oslepela.

SAVA: Poleksija, skloni mi se s puta.

POLEKSIJA: Savatije trabunjaš koješta.

SAVA: Poleksija, beži gujo ljuta.

POLEKSIJA: Odluka ti svaka ishitrena

U trenu odletela ko šaka pepela

Bar znaš da sam u diskursu vešta Da si slušao barem ko što nisi…

SAVA: Tvoj glas kao oblak nad glavom mi visi.

POLEKSIJA: Znači da se duša tvoja pita

Da l’ je vazda morala da skita

U postelju svaku se zavuče

Eto, sada nemaš ni mače, ni kuče.

Doduše, imaš golubove. Neka ti sada oni lete nad glavom kada ti oblak smeta. Samo da znaš, oblak je koristan dok ne počne da kiši. Zaklanja od sunca, a u sunce se ne gleda.

 

POLEKSIJA sedne pored RUŽE.

 

SAVA: Tu mi malo odahnula duša

Sanak poče da se razvedrava

Srce mi se malo primirilo

Al’ za dažbe meni beše milo

Neće duša više da me sluša

Uhvati me i užas, i strava.

Taman mi se opustiše kapci

Teški kapci od stotine ljeta

Kad me treća posetila vila

Kakva vila, krvnica ni jedna!

Prvo začuh tiho kikotanje

Kikoće se, potom i kliberi

U tom času, pred samo svitanje U snu mi se Roksanda isceri.

Roksanda je moja greška kobna

Lepotica, jedina u oca Za života nije bila zlobna

Ali voli u snu da mi zvoca.

 

Dolazi i ROKSANDA. Bleda kao krpa.

 

ROKSANDA: Mili Savo, opet bogoradiš?

Bogoradiš, a malo i kukaš. SAVA: Roksanda, vidim da se sladiš Al’ ne moraš baš i da me brukaš.

ROKSANDA: Ti si mene lepo obrukao

I pred ocem, i pred Bečom celim

A Srbiju da pominjem neću

Tu si oca načisto dotukao

Sada samo da proverim želim

Jesi li si mu zapalio sveću.

SAVA: Ti si, dakle, u san zato došla?

Da proveriš da li palim sveće? Kao ne znaš il’ se praviš luda, da ovakvi kao ja tamo ne ulaze.

ROKSANDA: Ideja me istog trena prošla,

Što ne beše, nikada biti neće

Mada, čudnog li mi čuda

I gori od tebe u crkvu zalaze. SAVA: Lepo ste se sve tri sakupile Sakupile, da bi me kinjile.

ROKSANDA: Zar ne reče da smo vile?

 

ROKSANDA seda pored RUŽE i POLEKSIJE, na klupu.

 

SAVA: Vile! Vi ste, bre, karakondžule.

POLEKSIJA: Slušaj. To što sam ja bila ti, to ne znači da ćeš ti biti ja. Tako da, ta priča za malu decu i golubove ne pije vodu. Razumeš? Naravno da ne razumeš. Mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi.

RUŽA: Hoće čovek u Evropu, ne zna dva i dva.

ROKSANDA: Mislim da je u redu da ispričamo od početka.

POLEKSIJA: Početak je uvek kraj i obrnuto.

RUŽA: Poleksija, sestro slatka, mani se budizma, pocrkaće ljudi od dosade.

ROKSANDA: Tako je. Na tri. Jedan, dva, tri…

 

SONG Koral velikom Savi (pevaju sve tri):

 

Dok je Savu ljuljalo majčino krilo

Nebo je nežno plavo i žuto bilo

Mlado, golo, kao san, a ne java,

Kakvo ga čim dodje, zavole Sava.

 

A nebo tu osta, da nad Srbijom bdi

Kada Savu počeše da progone sni,

Nebo nad Evropom beše mu plavlje I daleko mu  mekše za  uzglavlje.

 

Sve tri se zasmeju kao lude naste. Sava je užasnut, golubovi guguču u neverici. Kraj scene.

 

 

2. ZAROŽJE

 

Dešava se ispred kuće PETRA BLAGOJEVIĆA, koju od SAVINE vodenice deli groblje. Scenu otvara POLEKSIJA, u vidu naratora. SAVA i RUŽA sede ispred kuće. SAVA sve vreme pokušava da RUŽU uvati za nogu pa ispod suknje, ova ga tokom dijaloga lupa po rukama, ali dijalog ne prekida.

 

POLEKSIJA: Bilo je to u jednoj zemlji seljaka

U Zarožju selu

Jedan je vampir zagriza jaka

Hteo pobiti seljačku Enklavu celu.

Nikada niko saznao nije

Kako je ta priča otišla u etar

Ali svi su znali da se za time krije

Seljak sa imenom Blagojević Petar.

Petar, proteran iz rodnog sela

Ostavio je jedinu, milu kćer

Čiji nadimak i to nije tajna

Zbog hobija beše Ruža Vlajna Od čoveka je mogla napraviti zver Vračanjem i to kad god je htela.

Ružina lepota mnoge je očarala

Ni Sava ne beše izuzetak Kada mu je srce lepotom zaparala Savu kao da je pogodio metak.

 

POLEKSIJA prilegne pored kuće.

 

SAVA: Ružo, Ružo stvarno si lepa kao ruža. (pokušava da je uhvati za nogu) RUŽA: Ti će mi kažeš. Nemo’ me pipaš.

SAVA: Ja ću, Ružo, je l’ , kad’ nema drugi. Eto, da te ja nisam naš’o pošto te je onaj zlotvor od oca ostavio…

RUŽA: Ne, mlati bašibozluke, Savo. Nego ’ajde ti lagano put vodenice, a oca da mi ostaviš na miru. Tak’i kao ti su mi oca proterali.

SAVA: Bože, Ružo, kako da ga ne proteraju? Napada ljude i pije im krv. (krene rukom pod Ružinu suknju)

RUŽA: I ju! Pa i ti napadaš devojke svako malo, pa te niko još nije vijao po selu. Ama, smiri se. (povuče suknju dole i mlatne ovog po ruci)

SAVA: Ružo, ovaj, pa nisu to iste stvari.

RUŽA: Je l’? Ti kad’ pustiš krv, to mu dodje kao neka čast, šta li? Uostalom, to sa krvlju je napakovala žena onog Živana. Umislila da sam ga zavezala, pa da neće sa njom u krevet. Oca mi zbog toga načiniše izbeglicom. Iz čista mira. Niko ga, vala, nije video da pije krv ljudima, a iz tvoje vodenice svako malo po mrklom mraku izlazi ženska čeljad.

SAVA: Nije to baš tako…

RUŽA: I to uplakana! Nemoj, Savo, molim te. Svaki dan mi ispred kuće po jedna džudži  i kukumavči da joj pravim bajalice. Šta sam se šišmiša na’vatala u poslednje vreme, mogla sam zoološki vrt da otvorim.

SAVA: Naopako, kakvi te šišmiši spopali!?

RUŽA: Kada pogledaš voljenog kroz krilo šišmiša on se zaljubi u tebe.

SAVA: Pa, ovaj, ti si mene biće pogledala.

RUŽA: Bož’ sačuvaj! Da si poslednji na svetu. Žemskaroše očima ne mogu da gledam.

SAVA: Al’ kroz krilo možeš. (opet krene rukama pod suknju)

RUŽA: More, nakotvili ti se glodari i sitna gamad po onoj vodenici! Jezik pregrizao. I vadi te ruke!

SAVA: (song) KICOŠ I ŽEMSKAROŠ

Kad ujutru zgodan  krenem selom

Sa šajkačom i sa bluzom belom

Izglancam opanak da se sija Zašiljim brk i svaka dolija.

 

I svaka mi viče kako sam loš

Da sam drevni  kicoš i žemskaroš

Svaka ipak mi čakšire skida

U strasti nema srama ni stida.

 

Oh, Ružo, pusti te puste priče

Sve žene jedna na drugu liče Femkaju se i  zanovetaju

A u muškim rukama cvetaju.

 

Ali je bitno da neko zna

Da raspomami telesa ta,

Kicoš i ženskaroš

Pa šta

Pa šta

Bitno je da umem da

Volim ja

Volim ja

Volim ja.

 

SAVA skida čakšire pred  RUŽOM. RUŽA i kroz vrisak deklamuje deseterac.

 

RUŽA(prvo vrišti, potom): Bože mili UDA velikoga,

Kad’ se šćaše po selu Zarožju,

Po Zarožju selu da prevrne

Svako žensko koje suknju nosi.

 

RUŽA počinje da beži od SAVE, SAVA je juri sve sa smaknutim čakširama.

 

SAVA: Zeman doš’o valja agovati Novoj ljubi krvcu proljevati.

RUŽA: O moj Bože, velike sramote

Napade me u sred kuće moje,

Napao me pitao me nije

Da l’ se meni krvca moja lije.

POLEKSIJA (flash): Sada sledi onaj dosadni i krajnje vulgarni deo, ali ono što posle dolazi je čista metafizika. Jezikom starih majstora – radjanje Venere iliti mene.  Zapravo alter ego otelovljen iz katarze.

 

SAVA uspeva da obljubi RUŽU. RUŽA zapomaže kao ranjena. Što realno i jeste. SAVA se prene, shvati šta je učinio dok ova jeca. Seda, hvata se za glavu.

 

SAVA: Pomozi mi dragi Bože,

Ludoj glavi da se misli slože

Srce moje u grudima bije

Zulimćarim sred tudje avlije

Mnogo sam ti smeten i pometen

Pomutila Ruža meni glavu

Kakvu glavu, a kakva devojka

Pomela me ni trepnula nije

Nisam znao da se i to može.

RUŽA: Proklet da si Savanović Savo

Ukleta ti duša vazda bila

Što si mene danas obljubio

Greh ti pao na poganu dušu

Kletva moga oca nek te stigne

Nek ti vrati sve milo za drago

Krv si hteo žedan ćeš je biti I zanavek sve do sudnjeg dana More duže sve do kraja sveta.

 

POLEKSIJA: Grom zagrmi na našega Savu

Nasred sela, gde mu mesto nije

Sinu munja na časne verige

Kuluk mu se obruči na glavu

Nije Sava mog’o da se krije

Napale ga nepojamne brige.

 

Pred kuću gotovo da doleće PETAR BLAGOJEVIĆ, besan, očajan, krvožedan, opasan i iskolačen. Pravi vampir. Staje izmedju uplakane RUŽE i SAVE.

 

RUŽA: Jao, oče zlo i naopako,

Ako li te neko vidi samo

Ispred kuće naše da se šetaš

Očas posla sazvaće nam hajku

Dići će nam motiku i kuku

Blago meni hajde ti polako.

PETAR: (ne priča, grmi čovek) Moja ćerko, Blagojević Ružo

Ostavi se, kćeri, popovanja

Jer zlo dobra donijeti neće

Starome se omrznulo ocu

Da ti gleda krvavu haljinu

Već ti beži unutra u kuću

Imam jedan obaviti pos’o

Sa ovijem ološem zloglasnim Topuz nemam ali imam zube

Vala ga je, kćeri, ugasio.

 

RUŽA otrči u kuću. PETAR se obrušava na SAVU, koji je priteran uza zid i nema gde da pobegne.

 

PETAR:  (song)  TEK DA ZNAŠ

Ne znam jesi li crv ili uštva

Ti si ljigavi predstavnik društva

I više ne možeš ni da biraš Tek da znaš, tek da znaš.

 

Poganštino ogavna i bedna

Slina si ipak obična jedna

Jedna si malena slinava vaš Tek da znaš, tek da znaš.

 

Sluz mi se tvoja previše gadi

Eto ovde se o tome radi

Smučio si mi se sluzavče, baš Tek da znaš, tek da znaš.

 

I neću da te brišem ni gazim

Malo bih da te po vratu mazim

Hteo ili ne hteo da mi  daš Tek da znaš, tek da znaš.

 

 

Iako si običan crv

Napraviću od tebe strv

Popiću svu tvoju krv

Tvoju krrrrrv

Tek da znaš, tek da znaš.

 

PETAR ga ugrize posle toga. SAVI  se u sekundi sloši. Gotovo da se sruši na zemlju.

 

PETAR: Proklet bio! Nadam se da ćeš sada osetiti kako je bilo mojoj kćeri kada si joj bez njene volje pustio krv.

 

PETAR pljune na SAVU i ode. U tom momentu POLEKSIJA se pridigne iz ležećeg položaja i počne da oponaša SAVINE pokrete kao odraz u ogledalu.

 

POLEKSIJA: Nevoljno puštanje krvi ume da promeni čoveka za ceo život. Naočito ženu. Medjutim, SAVA zaista tada počeo da saoseća i osetio promenu, i istog tog momenta sam se otelotvorila  ja. Poleksija. Njegova ženska strana.

 

RUŽA izlazi iz kuće i ona i POLEKSIJA počinju da pevaju song.

 

SONG Koral velikom Savi (pevaju RUŽA i POLEKSIJA, nastavak iz prve scene):

Kao znani švaler i seoski kicoš

Sava je jedared opasno nadrlj’o I bio kažnjen što je, pogan i loš, nevinost jedne devojke isprlj’o.

 

Svaki je porok uvek dobar za nešto

A i čovek, vajkao se dugo Sava U stvari je sebe pravdao vešto jer noću nije mogao da spava.

 

SAVA puzi prema vodenici. Ove dve opet počnu da se kesere. Kraj scene.

 

 

3. GROBLJE PORED VODENICE

 

Mrak je uveliko pao na groblje u Zarožju. SAVA sedi sam i očajan na nekom spomeniku. Ruke mu drhte, shvata da se menja. Ubledeo je, a i očnjaci su mu izrasli. Trese ga vampirska groznica. Uz to ga razdire i strah od PETRA. Stiče se utisak da se gorko kaje. Ali sada nema povratka. To, naravno ne omete POLEKSIJU.

 

POLEKSIJA: Žal žaluje dilber Sava

Krivice mu puna glava Malo glava, malo duša

Sam se sebe većma gnuša.

On boluje svakog božjeg dana

Glad ga mori,a i žedj sve više

Pred očima vidi gejzir krvi

Na vratu ga peče ljuta rana

Bol za Ružom ne da mu da diše Pokaja se što joj beše prvi.

SAVA: Agovanje sramno prodje moje

Sramno prodje voda ga odnela

Više Sava kicoš biti neće

Takve sam ti ja kurate sreće

I šajkača, i košulja bela

Mogu ’ladno o klinu da stoje.

Džaba brci usukani vešto

I opanak što uglancan sija

I čakšire sa vezenim rubom

Žal žalujem,a mislim se nešto Ženskinjama ne može da prija

Da ih ljubim sa vampirskim zubom.

Vampirizam to je bolest teška

Od pomisli same sam se stres’o

Žene gledam samo u vrat beli

U sistemu potkrala se greška

Sve ih gledam samo kao meso Al’ drukčije, što me ne veseli.

Više nemam nagon da ih ljubim

I postkoitalno kraj njih snijem

Seksualnost ja kicošku gubim

Pošto želim samo krv da pijem.

Završi se agovanje moje

Za njim mi se samo oči znoje Pusto beše moje agovanje

Agovanje, UDOM radovanje.

POLEKSIJA: Uh, ala si patetičan. Briga te što si postao vampir, mnogo ti je bitnije što ti je potencija oslabila, zar ne? Muškarci…E, znaš ti možeš da se praviš da me ne vidiš. Možeš da zatvaraš oči, da negiraš, da misliš da si načisto poludeo, ali, dragi, ja sam tu. Mislim, budimo realni, svako u sebi nosi obeležja i muškarca, i žene. Sada, to što tvoj um alfa mužjaka to ne može da shvati…Što me pre prihvatiš biće ti lakše. Možda ti se i potencija vrati.  Nego, znaš kako kaže mudra knjiga? Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast, jer je duh srčan a tijelo je slabo.

SAVA: Blago tebi, moj Savo. Em si zanemoćao, em si pregladneo, em iz tebe žena progovara. Još te tera i knjige da čitaš. Kome li je čitanje dobra donelo? Par volova, uvošteni brci, novi gunj, to već ima smisla, a ne neka sitna knjiga, a ni sitno slovce.

POLEKSIJA: Jašta. Naravno da te ta knjiga ne dotiče. Ona na vampire ne deluje. Nego, vampirizam ti je čisto energetska stvar.

SAVA: Muči, prokletinjo što imena nemaš.

POLEKSIJA: Imam, imam. Ime mi je Poleksija. Dakle, ako krv prihvatiš kao paradigmu za…

SAVA: Dosta! Nemoj da te sad…pojedem…

POLEKSIJA: Ujedeš, hoćeš reći? Sve i da hoćeš, a nećeš, ćorav ti pos’o. Ja sam i ovako produkt tvog zauma.

SAVA: Zaum-naum, isto mi se ‘vata.  Što li te ne iznedrih od krvi i mesa pa da imam neku vajdu.

POLEKSIJA: Nisam ja ništa manje stvarna od tebe. Pitanje je samo iz koje dimenzije posmatraš. I ta tvoja glad je više duhovna nego fizička.

SAVA: Ne brabonjaj.

 

SAVI se sloši. Padne pored spomenika u agoniji. POLEKSIJA turpija nokte, i preko ramena gleda u ovog koji se previja.

 

POLEKSIJA: Panika, a? (oduva nepostojeće truni sa noktiju) Gladni smo, je l’?

 

SAVA:(song)KRV

Da mi je barem ijedna kap

Mada bih radije ceo slap

Te predivne, zanosne, tečnosti crvene.

Na nepcu da osetim meko

Sladju nego majčino mleko

Tu predivnu, zanosnu, tečnost crvenu.

Finija od francuskog vina

Sjajnija od svakog rubina

Ta predivna, zanosna, tečnost crvena.

Da ućutka mi nesnosnu glad

Da mi je bar jedan  gutljaj sad

Te predivne, zanosne, tečnosti crvene.

POLEKSIJA: Ne zapomaži. Ide ti žrtva u susret. Obavi šta imaš, pa da se kurtališem tvog  arlaukanja.

 

Na groblju se ničim izazvano pojavljuje BORA GRBAVI. U stvari, to nije istina. BORA je i sam neka vrsta predatora, samo on lovi trofeje sa groblja. Vence, lente, cveće i ostalo, a i tih godina je na grobljima bilo najbolje zezanje, pa se BORA ponadao da će i sam da odgleda neki peep show. Ali, stvarnost je kučka te BORA naleti na SAVU. BORA zvižduće i gura kolica u kojima se nalazi njegov grobljanski plen. SAVA iskoči pred BORU sve sa dignutim rukama i iskeženim zubima. Taj prizor traje neko vreme. Ma, drama u malom.

 

POLEKSIJA(Savi): Amateru!

BORA GRBAVI: Ju, gazda Savo! Ti li si?

SAVA:(mine ga želja za dramskim momentom, spusti ruke i izadje iz poze) Ja sam. Koji si ti?

BORA GRBAVI: Pa, Bora. Bora grbavi. Dolazim sredom kod tebe u mlin po brašno.

SAVA: Šta ćeš ti na groblju u ovo doba? I što zviždiš?

BORA GRBAVI: Gazda ti znaš da ja malo mucam,a  kažu leči se ako zviždiš. A i neka strava me u’vatila, pa ko veli, da razbijem stra’. Nego, jesi ti nešto bolestan. Malo si mi se izbečio?

 

SAVA cupka nogom dok se POLEKSIJA kida od smeha.

 

SAVA: Boro, dodji, deder da te nešto priupitam. Mnogo si mi, brate, daleko.

BORA: Ih, daleko. Ko će da nas čuje na groblju?

SAVA: Nikad se, ovaj, ne zna.

BORA: Dobro, gazda.

 

BORA pridje pomirljivo SAVI.

 

SAVA: Uh, kakav si gadan. Aj malo bliže.

 

BORA pridje još bliže i SAVA ga zaskoči iskeženih zuba. Otimaju se neko vreme.

 

BORA: Kuku meni! Lele, gazda, pa ti si vampir! Jao, mene zlo i naopako! Šta sam dočekao da me vampir iz’ede!

POLEKSIJA(Savi): Diletantu!

SAVA:(opet ga prodje volja) Bre, Boro, zapomažeš, a nisam te ni ujeo. Spasilo te to što si tako ogavan.

BORA:(trese se od straha, a što muca) Neka vajdica i od ružnoće, gazda. Kad me već majka nije volela…

 

SAVA malaksalo sedne. Gotovo počne da jeca.

 

BORA: Gazda, nemo’ plačeš.

SAVA: Ćuti,Boro, ne znaš ti koja je ovo muka. Još kada se raščuje po selu…

BORA: Što da se raščuje? Ja neću nikome da kažem.

SAVA: Naravno da nećeš da kažeš. Upravo sam ti poštedeo život.

 

POLEKSIJA odmahne rukom rezignirana SAVINIM amaterizmom. SAVA se zamisli, dok se BORA sav trese.

 

BORA: Ovaj, gazda, ja bih sada pošao, imam neka neodložna posla…

SAVA: Ni makac! Boro, pošto si mi sada dužnik, a ja sam vampir pun…

POLEKSIJA(Savi): Empatije!

SAVA:..empatije, daću ti izbor koji ja nisam imao. Vidi ovako. Prvo, glas o tome da sam vapir će da se pronese, drugo, skapaću od gladi. Treće, jedina žena koju volim me mrzi iz dna duše. Za mene nema života u ovoj selendri.

POLEKSIJA(Savi): Emigriraću!

SAVA: Emigriraću ću i iz sela, i iz Srbije. Idem u Beč da radim kao trgovac stokom. Austrijanci vole naši prasići tako da ‘leba neće da fali ni tebi, ni meni. Drugo, oni su fin svet, čisti, umiveni, ma prava radost za vampira. Sada, biraj. Hoćeš da ti popijem krv, što bih učinio teška srca s obzirom na tvoju nakaznost i nepojamnu štroku, ili hoćeš da počneš da radiš kao moj…

POLEKSIJA(Savi): Asistent!

SAVA:…asistent?

BORA: Asi…šta?

SAVA: Poleksija, ološe nad ološima! Šta li mi sipaš u glavu? (POLEKSIJA se cereka) Vidi, Boro, asistent ti je, pa, to mu dodje kao devojka za sve. Pomoćnik. Vodiš računa o vodenici, pregovaraš sa seljacima za stoku koju ću da izvozim. Treba da se kupi jedno grobno mesto, svaki vampir ga ima, valjda je red da ga imam i ja u zavičaju!?  I o tome neko treba da vodi računa. Cveće da se zaliva, venci da se donose. Mislim, moja smrt mora da se izlažira, ne bih li mogao da se normalno krećem kroz ovaj vampirski život. Naravno, bićeš zadužen i da kibicuješ žrtve kada dodjem da posetim rodnu grudu, za šta ćeš biti bogato nagradjen.

BORA: Pa, dobro, gazda. Eto biću asi…pomoćnik. A, kako ćemo za tu smrt?

SAVA: Neka te to ne brine. Reći ćeš da sam poginuo na putu za Beč i da sam ti ostavio imanje.

BORA: Kako poginuo?

SAVA: Odkud znam kako! Izgazilo me krdo razjarenih goveda koja sam prevozio u Beč. Tako nekako.

BORA: Pa, ‘ajde, neka ti bude. Ako baš ‘oćeš da mreš, ima da kažemo to za ta goveda….

SAVA: A, sada, pošto sam te…

POLEKSIJA: Inaugurisao!

SAVA: Poleksija, začepi gubicu!

BORA: Gazda, a ko je ta Poleksija koju stalno pominješ?

SAVA: Pusti Poleksiju. Ne želiš da znaš. Dakle, pošto sam te načinio pomoćnikom, red je da mi pomogneš da dodjem do izvora krvi, pa da krenem lagano da se spremam na put.

 

BORA pomirljivo sledgne ramenima, a potom zapeva sa POLEKSIJOM.

 

SONG Koral velikom Savi (pevaju POLEKSIJA i BORA, nastavak iz prve scene):

 

Kroz svet potoka, vodenica i njiva,

Sava je počeo mahnito da sniva

Katedrale, krčme, gostionice, Amrele, štapove i rukavice.

 

Glad za krvlju progna ga iz rodnog  sela

I Sava je počeo svoj evropski san Na dlanu mu beše Evropa cela

Samo mu je malo zasmetao dan.

 

Kraj scene.

 

4. BEČ

 

SAVA hoda unezveren ulicom. Nosi naočari za sunce. Smeta mu svetlo. Zagleda i ovde, i onde. Malo je reći da je pogubljen. POLEKSIJA pak veselo trčkara za njim noseći amrel u ruci.

 

SAVA:(song) GRAD

Posramljen prolazim ovim gradom

Gospodu samo posmatram kradom

Kako se drže, govore i hodaju,

Oni ne moraju stoku da prodaju.

 

I frak od čohe i štap u ruci

Smeju se obesno mojoj muci Pa bele rukavice i leptir mašna

Laštena cipela i na njoj kamašna.

 

A ja!? Da l’ neko zna Kako ću ja.

Na opancima mi seljačko blato

Muka me pritisla, moj bato, Ne računah na to,  naopako i zlo. Tužan sam i pretužan sad Beč je surovi grad.

 

Svaki uz prezime ima i “fon”

Izgledam kao u staklari slon Trapavi gedžovan  što od krvi žedan

Tumara sam kroz grad i jadan, i bedan.

 

Brkove svakom štucuje brica

Srebrni sat, cilindar od filca

Svilena marama što  viri iz džepa Lagano moje srce na pola cepa.

 

A ja!? Da l’ neko zna Kako ću ja.

Na opancima mi seljačko blato

Muka me pritisla, moj bato, Ne računah na to,  naopako i zlo.

Tužan sam i pretužan sad Beč je surovi grad.

POLEKSIJA: Opet kukuričeš mizerni kukavče. Vidi kakav je divan dan! Vidi kako su lepi ljudi! Raduj se što si pobegao iz one vukojebine. Zamisli samo koliko mogućnosti imaš u gradu, a ti lamentiraš nad onim selištem.

SAVA: Oj, Zarožje, selo moje malo

Zarozan ti sin je do balčaka,

Do balčaka u pečalbi crnoj

Sin ti sanja behar i livade

Bistri potok što tiho žubori.

POLEKSIJA: Savatije, ti kada god ne znaš šta ćeš uhvatiš se za taj deseterac. Moram da ti nadjem neke gusle u antikvarnici, da imaš za prigodnu priliku. Filip Višnjić bi se postideo da te čuje.

SAVA: Poleksija, lako je tebi da mi pametuješ kada te niko ne vidi osim mene , a i ja te slabo vidim kroz ove djozluke, nego sunce ubi.

POLEKSIJA:  E, pa sad’! Nisam te ja bila po ušima da naskačeš na svaku suknju. Posledice. Akcija i reakcija.

SAVA:  Poleksija, kumim te Bogom da zamukneš. Teže mi pada to što stalno prigovaraš, nego sva ostala muka. I još te ništa ne razumem.

POLEKSIJA: Pa, da, gde ima da muškarac razume ženu!? Osim ako nije homoseksualac.

SAVA: Srpski, Poleksija, srpski.

POLEKSIJA: Tu sam te čekala. Mislio si da me zbuniš. Jok. Ne da se Poleksija zbuniti tako lako. Srpska reč za homoseksualca je muželožnik!

SAVA: Kušuj, bestidnice!

POLEKSIJA: E, Savo. Vidi. To što si licemer, da ne kažem hipokrita, to je tvoja stvar. Nego, ja se nešto mislim da si ti zaboravio što si ovde došao. Ne mogu  više da te gledam kako piješ krv onoj jadnoj stoci. I mesar je počeo da se pita odkud tebi tolike lešine. Drugo, takav bled, pa još uparadjen kao pravi geak odbijaš ljude od sebe. Mislim, brate mili,  još se osećaš na lajna iz Zarožja. Bolje odreši tu kesu s dukatima, koje tako ljubomorno čuvaš i pravac krojač.  U stvari, prvo tursko kupatilo da spereš sa sebe miris sela. Posle treba da posetiš i prodavnicu muške galanterije, obućara, berberina, a kada se upristojiš, idemo da nadjemo profesora dikcije. Dosadilo mi čoveče da ti šapućem nemački kada te neko nešto pita i još da crvenim kad te čujem kako lupaš.

SAVA: Sve si ti lepo smislila, ali ako misliš da ću ikada uspeti da  propričam taj  straobalni jezik i još bez naglaska…

POLEKSIJA: Samo neka tebi udje nešto u tu glavurdu. Za akcenat nemoj da brineš. Ubedićemo ih da si Španac po majci, a pošto deca prvo progovore maternji jezik neće da im bude čudno. I, na kraju, prijatelju, pa valjda si dobio neke nadnaravne sposobnosti sa tom vampirskom boljkom.

SAVA: Jesam, prividjaju mi se oštrokondje kao ti, ko da sam se pelina najeo.

POLEKSIJA: Bunika, Savo. Nisi ti još dorastao zelenoj vili  čiji je pelin glavni sastojak. Pusti sada korak.

 

SAVA krene, POLEKSIJA ima solo tačku tokom koje igra sa amrelom.

 

SONG Koral velikom Savi (peva POLEKSIJA, nastavak iz prve scene)

Nikako baš naš Sava shvatao  nije

Da je ta Evropa nešto neizbežno

Samo se nebo što nad njime bdije  Smejalo dugo, grleći ga nežno.

 

Ta moćna Evropa, što podatno čeka

Da se preda onom’ ko je žarko želi

Odgovor dade i to  izdaleka Da ga čeka svet veliki i beli.

 

Kraj scene.

 

5. BAL

 

JANIĆIJE zvani HANS stoji i priča sa AUSTRIJSKIM DOKTOROM. Sve se dešava na balu. U najmanju ruku HANS je nekonvencionalno obučen.

 

AUSTRIJSKI DOKTOR: Hans, moram vam priznati, izgledate nadasve prijemčivo.

JANIĆIJE zvani HANS: Doktore, je l’ vi to mene malo…

AUSTRIJSKI DOKTOR: Ne, zaista. Pogledajte oko sebe. Sve neka uštogljena lica, vi ste onako prijatno neformalni.

JANIĆIJE zvani HANS: Doktore vi znate da ovaj bal nije bio moje htenje, zapravo još uvek mi je sve kao magnovenje. Ja sam čovek koji voli kafanu i žene, a štirkana blazura već nije za mene. Ali, kada vam jedinica odrasta bez majke, sanja da se nadje sred društvene hajke. Ako biste voleli da se lepo uda morate sa njom ići kojekuda.

AUSTIJSKI DOKTOR: Jasno. Gde je prelepa Roksanda?

JANIĆIJE zvani HANS: Doći će za koji čas, dok  povrati glas. Kako dodjoh u odelu pravo iz instituta, videvši me, ljuta, poče  okom da koluta. Htedoh pitati kakva je ovo skupina budala, al’ Roksanda  ljutito je ispred mene stala. “Pardon!“ reče mi smračena lica, ka vratima prstom pokaza lako,“ Na bal se, oče, ne dolazi dakako, bez fraka i rukavica!“ .“A tako!?“ , rekoh i pokazah srednji prst majordomu.

AUSTRIJSKI DOKTOR: Ahahah, bravo! Tako smelo, tako dinamično!

JANIĆIJE zvani HANS: Pa, da. Branimo ih od retkih fenomena, a oni bi da nam nature neku socijalnu obligaciju. E, ne može doktore i jare, i pare, kako je moja staramajka uobičajavala da kaže.

Odjednom se u ćošku prikaza lik JANIĆIJEVE majke RUZMILE.

 

RUZMILA: O moj sine, mili,  Janićije

ne može se baš sve u životu ne možeš da prdneš i da stisneš moraš vazda izbora da praviš jer se staroj dosadilo majci da te gleda kako se zlopatiš unezverenen na četiri strane jal’ ćeš svoju završiti školu medj’ tudjinom u belome svetu jal’ ćeš spavat’ na kafanskom stolu piti vino i rakiju kletu moraš mi se, sinko, odlučiti  hoćeš škole il’ rakije piti.

 

RUZMILIN lik opet nestane u tami.

 

AUSTRIJSKI DOKTOR: Mudra žena, nema zbora. (zamišljeno) Pitam se šta bi ona imala da nam kaže povodom našeg slučaja…

JANIĆIJE zvani HANS: U grudima staramajke junačko srce bije, vrlo je inventivna  i to ne ume da krije. Ona bi sve to po kratkom postupku sredila, i ne bi je bilo briga koga je sve povredila. Mesto da je dvojba proganja i peče, ona istu-dvojbu u korenu seče.

 

RUZMILIN lik opet osvane iz mraka.

 

RUZMILA: Janićije, ne budali sine

Već ti kreni grobove da kopaš

Po Evropi i po svetu celom

Te otvori sanduke drvene

Kako na koj’ leš bi naišao

Svetom vodom poškropi ga prvo

Obaspi ga cvećem bosioka

Kocem medju prsa ga probodi

A srebrni krst na čelo stavi

Očas ima da se razvampiri

Razvampiri prokleta beštija

Zbog koje ti majka osedela

Od nemoći gledajuć’ sirote.

 

RUZMILIN lik opet nestane u tami.

 

AUSTRIJSKI DOKTOR: E,e,e, da nam je jedna takva preduzimljiva duša u redovima, očistili bismo mi Evropu u tren oka od te napasti. A šta bi radila sa najezdom slepih miševa?

JANIĆIJE zvani HANS: Ma, doktore, nema labavo kod nje, organizovala bi streljačke turnire, pa puškom po gamadi! Ne zna ta da bogoradi. Njoj varnice iz očiju vire. Kažem vam, pobila bi ih sve.

AUSTRIJSKI DOKTOR: Da, ali, srebrna sačma košta Boga oca.

JANIĆIJE zvani HANS: Naravno. Kao i uvek, tu ne postoji lek. Najbriljantniji umovi ovoga veka, gledali su istoriju samo izdaleka. Zato i rabimo metode stare, jer Evropa kuka kako nema pare. Oh, evo i Roksanda stiže. Nego da vam kažem dok ne dodje bliže. Nemojte, molim vas, pred njom o vampirima da pričate, ona je strašljive prirode kao što dobro znate.  U stvari misli da sam ja običan kriminolog.

AUSTRIJSKI DOKTOR:  A šta za mene misli?  Da sam ginekolog?

JANIĆIJE zvani HANS: Bože sačuvaj! Pa ona je još kao ruža čedna, niko nije ljubio njena usta medna.

 

ROKSANDA dolazi lepa kao andjeo. Za njom, ali u drugi ugao, dolaze SAVA i POLEKSIJA. SAVA je obučen po poslednjoj bečkoj modi. Držanje mu je takodje promenjeno. Ma, izgleda kao milion dolara u sitnim apoenima.

 

POLEKSIJA: Savatije stiglo ti je pismo od Bore.

SAVA: Šta ’oće? Bolje bi mu bilo da je dogovorio onu krmad, pošto ovaj put neće da moći da ućari.

POLEKSIJA: O, hoće li to Zarožje prestati da progovara iz tebe!? Najzad ličiš na čoveka, još kada bi ta pogana usta uspeo da zauzdaš…

SAVA: Čitaj to pismo.

 

POLEKSIJA peva song u vidu pisma, a BORA joj se priključuje svako malo iz off-a.

 

POLEKSIJA: (song) RODNA GRUDA Ej, kude si, gazda?

Pominju te vazda

Našinci kada se

Sakupe na prelu

Pominju ti majku Porodicu celu.

 

Sprema ti se, gazda,

Opasna odmazda

Ne veruju da si

Pregažen na putu

Već  da oplakuju

Jednu guju ljutu.

 

Zapeo si, gazda,

Tvrdoglav ko mazga

I to baš dobrano

Da nanovo svratiš

Umesto lagano

Glave da im kratiš.

 

Pričaju da sve ih obuzima strava

Kada im se se pomene Savanović Sava

Jerbo si silne pomorio ljude Da zato lude  i noću se bude

Hteli bi da ti lično malo sude Omrzli te, gazda,  u sred rodne grude.

SAVA:  Znao sam da čovek ne može da mu poveri ni jedan posao. Je l’ piše nešto za grobno mesto?

POLEKSIJA: Piše, kaže da je spomenik velelepan i da si na slici ko upisan. Nego, kako ja to ne znam da si ti planirao da ideš?

SAVA: Pa, pravo da ti kažem ne moraš ti sve da znaš.

POLEKSIJA: Je l’? Žena uvek poslednja sazna?

SAVA: Poleksija, ne češi jezik za badava. Inače mota mi se ta ideja po glavi već neko vreme. Voleo bih da vidim pašnjake u proleće, bar još jedared za života. I opanke sam noću počeo da snevam.

POLEKSIJA: Ala ti lažeš, prijatelju. Pa, šta je Poleksija idiot? Ko ti je dojavio da se Ruža udaje? Priznaj!

SAVA: Udaje, kažeš. Nisam to znao.

POLEKSIJA: Savatije, brk ti se iskrivio. Priznaj!

SAVA: Pa, vidiš, jednoj od žrtava je kuvarica bila iz ZaroŽja, a kod kuvarice svraća i pašenog njenog brata po askurdjelu…

POLEKSIJA: Savo, mani me srpske geneze, kurlebala i kurajbera, nego pevaj, blago meni.

 

SAVA pročisti glas.

 

SAVA: (song) RUŽO, RUŽO

Poslednju kada sam ubio žrtvu

Pre no  je ostavih hladnu i mrtvu

Odoh u kuhinju da proverim stanje Tada mi kuvarica dade na znanje.

 

Da svadbu sprema u nekome selu

Za lepu mladu i povorku celu

Negde u Srbiji,  Bogu iza ledja

Pomenu Zarožje kao da me vredja.

 

Kad mladu opisa premreh od bola

Poruših šerpe i hranu sa stola Popih kuvarici krv do zadnje kapi

A duša tad poče za Ružom da vapi.

 

Trnem od paklenog nespokoja

Udaje se Ruža, ljubav moja

Budući muž se Svetozar zove To bolne kida grudi mi ove.

 

O, Ružo, Ružo,

O, moja mila,

Mnogo si, Ružo,

Surova bila

Sada ćeš njemu svoju ruku dati

Svojom će te zvati, to mi ime blati

Ljubomora me mlati, nekoliko sati

Ubiću ga, Ružo,

Moraće da pati.

POLEKSIJA: Tu smo, dakle. Slušaj. Ostavi ti Ružu na miru, već si sa njom napravio kermes. Nego, pogledaj onu lepojku tamo. Takva tebi treba. A što ima vrat. Kao labudica.

SAVA: Ne pada mi napamet.

POLEKSIJA: Slušaj, ti. Nisam oblačila ovi krinolinu da te slušam kako jadikuješ. Sikter kod devojke!

 

POLEKSIJA gurne SAVU ka ROKSANDI. AUSTRIJSKI DOKTOR i JANIĆIJE zvani HANS ugledavši SAVU, odluče da se izmeste sa strane, pošto SAVA deluje kao nadasve dobra prilika za JANIĆIJEVU mezimicu.

 

SAVA: Kaži mi, kaži, kako da te zovem, kaži mi kakvo ime da ti dam?

ROKSANDA: (sva ustreptala) Roksanda zavedeno je u moj list rodni, to je ime moje, gospodine zgodni.

SAVA: Čudno, ja bih vam dao ime po nekom cvetu. Lepi ste, Roksanda, kao neki ljiljan. I taj vaš beli vrat…

ROKSANDA: (pocrvenela) Laskavost vaša spasiti vas neće, niti to što kažete da ličim na cveće.  To rade oni što ne znaju za šta da se maše, zato i ja odmah želim znati ime vaše.

SAVA: (pokloni se, ljubi joj ruku) Oprostite, lepa ženo. Moje ime je baron Horacio dela Domingez fon Esterhazi.

ROKSANDA: (opa!) Oh, baron! Gospodine,  ni manje ni više, da ste plemenita roda, na čelu vam piše. Sva sam pocrvenela i srce mi bridi, nisam očekivala da me jedan baron vidi.

SAVA: Pozn’o bih te medj’ hiljadu žena.

ROKSANDA: Nadam se po dobru, zašto da vas lažem, ali i ja za vas  isto mogla bih da kažem.  Vidim da vam ruka nije ništa do kašiku digla , tako da me odmah opčaranost stigla. Mogla bih da utonem u te vaše oči, njihova toplina slast u srce toči.

SAVA: Jao, meni, i do sada posećivah dvore, al’ ne čuh još nikada da slavuji zbore.

ROKSANDA: Vaš se brk na mene smeje, dok mi sumnja  dušom veje. Kažite mi, vaša baronica gde je?

SAVA: O, sklopi usne ne govori, ćuti…

ROKSANDA:  Iskrena da budem i to vrlo javno, volela bih da je pokojna odavno.

SAVA:  Naša ljubav bila je odveć kratkog veka, kada se sve skupi tek godinu dana, rastavi nas naglo njena bolest preka, no ja sam preživeo bez suza i rana. ’Ajmo, muzo, daj mi milu ruku…

 

SAVA ljubi ROKSANDINU ruku dok se ova pocrvenela djilita.

 

SAVA: Ljubim li te, il’ me sanak vara!?

 

POLEKSIJA pridje.

 

POLEKSIJA: Ljubiš, ljubiš, vampirčino stara! Hajde sada tu rascvetanu i ustreptalu nesretnicu vodi odavde.

 

POLEKSIJA ostaje sama na sceni .

 

SONG Koral velikom Savi (peva POLEKSIJA, nastavak iz prve scene):

 

I gle čuda, usred svog ispunjenog sna

Noću  mu se budio zov grude rodne

Pomisli kakav sam pogan čovek ja

Kada  sred Beča sanjam njive plodne.

 

Noću  je ipak Savu proganjala glad

Snio je stalno opanke i šajkače

Nije znao kako da nadvlada jad

Ni alu što mu u stomaku skače.

 

Kraj scene.

 

6. GROBLJE

 

SAVA i BORA na groblju u Zarožju. Duboka noć. SAVA razgleda spomenik. Zadovoljan. POLEKSIJI je užasno dosadno. 

 

POLEKSIJA: (deklamuje smoreno)

Vala Bogu, vala jedinome

Sava reši u Srbiju doći

Posetiti svoje selo rodno

Odmoriti od Roksande malo

Mlada moma zahtevna a lepa

Umorila njegove je ude

Iako je žal za Ružom splasla

Glad za krvlju ipak je porasla

Zbog mladog barona svi se čude

Seljačka parohija je slepa

A još nikom na um nije palo

Da se Sava s njima šali zgodno

Da seljake vija u po noći

I da više tome nema leka.

 

BORA GRBAVI: Gazda, moram da ti kažem, tako nagižden izgledaš kao neki lipicaner. Jevropa te načisto uzela pod svoje.

SAVA: Ah, Borivoje, svako zašto ima svoje zato. Kada bi prestali snovi da me muče, život bi bio jedna jedna predivna simfonija.

BORA: Nikada te ne bi’ pozn’o! Od Save ne ostade ni “s“.

SAVA: Ne bih znao ko je ta preispoljna seljačina.

BORA: Heh, kako ko? Pa, ti ti je krsno ime.

SAVA: Završio sam ja i sa krstom, i sa tim paorom.

BORA: Ali…

SAVA: Nema “ali”! Od sada da mi se obraćaš sa baron fon Estrehazi. I na “vi”. Jasno?

BORA: Dobro, gazda. Kako vi se dopada spomenik?

SAVA: Veličanstveno, moj Borivoje. Kako me uhvati neki dremež izmedju sedam i dvanaest, zaista je jako zgodan za prileganje. A sanduk si mogao i bolji da nadješ. Ovaj mi je…nekako…za sirotinju.

BORA: Pa, gazda, još niste bili baron kada su vi pogazila goveda  .

SAVA: U pravu si. Prema svecu i tropar.

BORA: Nego, naš’o sam vi idealne žrtve.

SAVA: Klijentelu, Borivoje.

BORA: E, to.

SAVA: Slušam.

BORA: Pa to vi je gazda neka mladež koja se ovde sakuplja. Devojka, momak i neki koji ih prati.

SAVA: Interesantno.

BORA: Jes’ vala, prosto neka tuga da te u’vati što će d’izginu. Mnogo se lepo druže.

SAVA: Po groblju?

BORA: Šta će, vole deca groblje.

SAVA: Mogu da zamislim.

POLEKSIJA: Sigurna sam da možeš, nisi ni ti bio imun na grobljanske bahanalije.

 

SAVA samo frkne na POLEKSIJU.

 

BORA: De, gazda ispruži ti noge malo u taj sanduk, evo idu deca.

SAVA: Ama, rekoh ti na “vi“.

BORA: Što me bre mučiš gazda, pa nismo na bečki dvor nego u sred groblje u Zarožje!

SAVA: Vežba, Borivoje, vežba. Da ti ne izleti pred onom hordom krvožednih seljaka.

 

SAVA legne, BORA se sakrije iza spomenika. BLUDNICA i BLUDNIK dolaze na groblje, praćeni VOAJEROM koga ne vide, a koji ode za drugi spomenik. POLEKSIJA napeto prati situaciju.

 

Song GROBLJANSKA STRAST (svi pevaju):

 

BLUDNICA:

Kako volim groblje noću

Dragi

Kad dan mine i duše se smire

Začas moju izlečiš samoću

Dragi

BORA: (izviruje iza spomenika) Postaćete hrana za vampire!

VOAJER: (izviruje iza drugog spomenika) Nek’ požure baš da gledam hoću!

 

BLUDNIK i BLUDNICA se uhvate u zagrljaj.

 

BLUDNIK:

Kako volim da te ljubim

Draga

Groblje mene uzbudjuje vrlo

I valjanje po pločama grubim

Draga

BORA: (izviruje iza spomenika) Sele, čuvaj svoje belo grlo! VOAJER: (izviruje iza drugog spomenika) Požurite već strpljenje gubim!

 

Zagrljaj BLUDNIKA i BLUDNICE postane klinč sa lakim petingom.

 

BLUDNICA i BLUDNIK:

Groblje puca napeto od strasti

Dragi/a

Dok nas zvezde sa nebesa glede

Tresemo se od te silne slasti

Dragi/a

BORA: (izviruje iza spomenika) Bež’ te deco, sve će vi iz’ede! VOAJER: (izviruje iza drugog spomenika) Požurite ili će mi pasti!

 

SAVA iskoči pred njih vrlo dramatično.

 

SAVA: (pevajući) Sad’ vas niko nikad neće spasti!

 

SAVA se iskezi i izujeda BLUDNIKA i BLUDNICU, a potom odjuri za VOAJEROM koji je prilično spor, zna se i zbog čega. POELKSIJA i BORA ostanu na sceni da otpevaju song.

 

SONG Koral velikom Savi (pevaju POLEKSIJA i BORA, nastavak iz prve scene):

 

Vratio se Sava svojoj postojbini,

Kao mladi baron, neki čovek novi

Prepusti se toj zlehudoj sudbini I poče kroz tu sudbinu da plovi.

 

Novoga imena, odela, manira

Počeo je Sava Srbijom da hara

Da svoje žrtve oštrim okom bira Ali glad poče utrobu da para.

 

Kraj scene.

 

 

 

 

7. RUŽIN SAN

 

RUŽA spava pored SVETOZARA koji hrče za medalju. O vratu joj visi venac belog luka koji širi miomiris. SAVA se šunja ka krevetu, sve vreme mu se povraća od smrada, ali ne odustaje. POLEKSIJU to izuzetno nervira. I Sava, i luk. I sve ostalo…

 

POLEKSIJA: Otmen i ugladjen k’o Drakulj Vlad

Naše gore list, lepuškast i mlad

S Ružom da opšti uvek vrlo rad

Bio je rešen da utoli glad

A njenog tela da posisa slad

Ali u tome ga prekinu sad’

Kroz kuću raširen nesnosan smrad.

SAVA:  O, kakva nepojamna apa! C,c,c,…Ružo, nikakva si domaćica! Kuća vonja k’o radnička menza,  sudovi neporani, rusvaj na sve strane…

 

Dok se SAVA šunja pravi nenormalnu buku, kao da udara o stvari, šerpe, lonce. Ma, poput omanjeg zemljotresa.

 

POLEKSIJA: Brani se od tebe. Neće, bre, ni da te vidi! Ne bih te ni ja gledala da ne moram.

SAVA:  (ne konstatuje Poleksiju) Gde li je one opanke zaturila?  A što je murdara, majko mila! Ne bi ona  meni tako lenstvovala u kući. U štali ima više reda nego u ovom krtogu.

POLEKSIJA:  Ostavi ženu na miru! Život si joj upropastio! Vidi, bre, za koga se udala!

SAVA: Pa, ko je terao da se uda!

POLEKSIJA: Muka je naterala  i to za prvog koji je pitao! Onako…otpakovana…nije mogla baš mnogo da bira.

SAVA: Mogla je da ostane baba devojka i da sa mnom upražnjava slobodnu ljubav kao svaka savremena žena.

POLEKSIJA: Hahhah, ma šta kažeš!? Ona nije mogla da te gleda ni pre celog zamešateljstva koje si  napravio.

SAVA: Odlazi više! Dosta mi je tvojih pridika. Crpiš mi, bre, životnu energiju!

POLEKSIJA: Da je meni iko pridikovao na vreme, otelovila bih se u nekom velikom čoveku, a ne u   pokondirenoj seljačini.  Recimo u nekoj tananoj duši koja se stvarno bavila energijom, kao Bojl, Jang ili  Džul, na primer.

SAVA: Jes’, takav bi te baš trpeo!

POLEKSIJA: A ti, kao, znaš o kome pričam!? Učili te o tome u vodenici dok si mleo žito, je l’?

SAVA: Ne, nego ti ne zatvaraš usta. Samo čekećeš o koječemu. Uostalom, mlin, strujno kolo, dodje mu  na isto. Bitno da se vrti.

POLEKSIJA: Vrti se tebi od brlje.

SAVA: Ja sam pobrljavio od tebe, arpijo jedna.

POLEKSIJA: E, dabogda se ugušio u belom luku, kada te već metl ne ubi!

 

SAVA odlučno kreće ka RUŽI. POLEKSIJA pokušava da ga zaustavi, ali je on odgurne i ova padne. SAVA dodje do kreveta. Mazi RUŽU po obrazu sa prilične daljine.

 

SAVA: (song) BLUZ BELOG LUKA

Moja Ružo, ljubičice bela,

Mnogo si mi nešto nevesela

Rado bih te stisn’o oko struka Ali smeta venac belog luka.

 

Moja Ružo, cveće moje milo,

Svašta bi sa nama noćas bilo

Vol’o bih te  i jače, i više

Da ti dah na češnjak ne miriše.

 

Tvoja krv vrela me obuzela

Iako si jela toga luka bela

Smrdi kuća cela Na luka bela.

(ne peva) Ružo, oj Rule. Probudi se!

 

SAVA drmusa RUŽU koja sve vreme ostaje u istoj pozi zatvorenih očiju ležeći pored SVETOZARA.

 

RUŽA: (kroz san) Savatije, ti li si, vuci te iz’eli? Kako li si se uspeo uz oni basamaci kad je sve zamandaljeno?

SAVA: De, Rule, pa ti znaš da za mene brave ne postoje. Ulazim gde hoću. Nego, reci gde si mi sakrila  opanci?

RUŽA:   Kakvi te opanci spopali! Pusti me da spavam.

SAVA: Ružo, nemoj da si takva! Bez opanaka sam kao pola čoveka.

RUŽA: Ti nisi bio čovek ni pre, a ne sad, djubre ono jedno pokvareno. Pih, i da znaš, nešto si mi ufitiljio.

Sav si k’o  neka žena, Bože me prosti! I brkovi ti se nekako olinjali. More, nikakav si od kad si umro.

SAVA: Ali, ja sam živ.

RUŽA: Ne izvodi besne gliste.

SAVA: Eh. (tužan i pretužan) Kako si Ružo mogla da se udaš? I to za ovakvu džukelu? Srce si mi  pocepala.

RUŽA:  Pocepao si ti meni da ne kažem šta.  A sada se tornjaj da te ne vidim!

SAVA: Bezdušnice!

RUŽA: Krvopijo jedna, da mi se skloniš s oči i iz sna odma’. Ako li te tata zatekne im da se provedeš k’o  bos po trnje.  (smeje se u snu) Doduše, opanci nemaš…

SAVA:  Ružo, nemoj da mi pretiš, jer ću da te, ima da te…pojedem!

RUŽA:  E, ne seri bre! A, da znaš što Svetozar ne voli da se probudim loše volje…Mnogo se nervira kad te  sanjam. Kada te on i ovi njegovi raskopaju i onakvog povampirenog izbodu s vile, ima ti se ugasi  vampirska karijera dok si rek’o britva! A na opanci da zaboraviš.

SAVA: Ružo, misliš da se šalim? Jaooo, pojma nemaš šta će ti se desiti!

 

SAVA stane u vampirsku pozu, ali mu se opet sloši od smrada belog luka, pa odustane.

 

RUŽA: More, marš, nesposobnjakoviću!

SAVA: Sada si me naljutila do balčaka. Marširaćeš ti meni po vodi mrtva, u kojoj si se bila udavila živa!

POLEKSIJA: Auuuu, sintaksa. Neizlečiv si ti slučaj, Savo.

RUŽA: E, sada si doterao cara do duvara. (počne da se dere iz petne žile) Tata! Tata!!!!

 

SAVA predvodjen POLEKSIJOM pobegne iz sobe glavom bez obzira. Mrak.

 

Kraj scene

 

8. ISPITIVANJE

 

BORA GRBAVI sedi vezan za stolicu u RUŽINOJ i SVETOZAROVOJ kući. U toku je ispitivanje. SVETOZAR  ga mlatne svako malo. SAVA je sakriven i kroz prozor mu dobacuje šta da priča, ali to samo dok BORA ne podlegne batinama. Napolju je dan i ne treba napominjati da SAVA nosi naočari za sunce. RUŽA se sva uzmuvala. POLEKSIJA je po običaju levo smetalo, ali briga je, pošto je niko osim SAVE ne vidi, a njemu obožava da diže pritisak. No, pre svega imamo mali interludijum.

 

POLEKSIJA: Uranila Ružica devojka,

Uranila rano u nedelju,

U nedelju prije jarka sunca,

Zasukala bijele rukave, Zasukala do belih lakata,

Pa probudi Svetozar junošu.

RUŽA: (kao za interview) Ustaj, aman, Svetozar junošo,

Ustaj da ti reknem dve-tri lepe,

Dok se tebi mladom  osladilo,

Po vascelu noć u snu da hrčeš I hrkanjem da me razbudjuješ

Dotle noćas ja ne sklopih oka

Podočnjake u kecelju guram, U kecelju i u nedra bela.

SVETOZAR:(spremno uskače) Ljubo moja, Ružo AKA Vlajno,

Nisam valjda hrkao toliko

Da uzdrmah vrata i pendžere

Da ne pustih oka da se sklopi

Već podočnjak dadoh u amanet?

RUŽA: Ne bulazni, Svetozar junošo,

To da hrčeš znala sam odavno,

Al’ da biram baš i nisam mogla,

Nego mene rastužilo, dušo

Što te briga ko mi san pohodi, San pohodi i u snu mi preti.

SVETOZAR: Aoj, meni moja verna ljubo,

Nije valjda kaurin od Save,

Vala neće više da te jagmi

Dok je mene, Svetozar junoše,

Staviću mu muda u mengele,

Platiće mi ta vampirska marva!

POLEKSIJA: Kako reče, tako i učini

Svetozaru čvrst karakter dika

Da dangubi on prosto ne ume

Nego preže ralo i volove

I otide da preore groblje  Ne bi li se Bore dočepao.

 

POLEKSIJA kada završi ode do prozora, čisto da bi Savu dodatno podbadala, a dvoje supružnika očas posla izadju iz” habitusa namenjenog za kamere i televiziju“. Ono što sledi je već ozbiljna, porodična stvar, koja se javnosti ama baš ništa ne tiče.

 

SVETOZAR: Priznaj, u kom grobu  je sahranjen onaj gmizavac od Save!?

BORA GRBAVI: Ama, gazda Tozo, mo’š da me mučiš kol’ko ’oćeš, i klince pod nokte, i guje u nedra, ne znam, života mi!

SVETOZAR: Da ja izgledam i živim kao ti, i ja bih se kleo u život! Znači, ne verujem ti ništa. (RUŽI) A ti, šta si se uzmuvala! Idi založi vatru, pa da ugreješ vodu. Ima da šurim ovu izdajničku svinju dok ne prizna.

BORA GRBAVI: Lele, gazda Tozo, pa celo selo zna da kad’ su gazda Savu izgazila goveda na putu…

SVETOZAR: (mlatne Boru) Ćut’ tu! Nemoj da mi pričaš bajke. Žena mi se napravila na ništa. Pogledaj je!

BORA GRBAVI: Pa, vidim.

SVETOZAR: Pa, kada vidiš, bekni nešto! (opet ga mlatne) Čuješ?

SAVA: (šapuće da ga samo Bora čuje) Samo probaj da pisneš! Ima da budeš najružniji leš koje je Zarožje videlo! Jeste da si grozomoran, ali ću čvrsto zatvoriti i oči, i nos, dok ti krv budem sisao.

BORA GRBAVI: (potpuno izbezumljen od straha) Čujem.

SVETOZAR: Čuješ al’ ne ’aješ. Ružo, donesi, de, onu kuburu što visi iznad kreveta.

RUŽA: Onu od pradede? Svetozare, pa to zardjalo još u prošlom veku.

SVETOZAR: Donesi onda prangiju.

RUŽA: Odakle nam prangija?

SVETOZAR: Donesi…donesi…donesi buzdovan! Sablju! Jatagan! Kamdžiju!

RUŽA: Ama, čoveče, ni tvoji, ni moji se nisu tukli sa Turcima. Mi smo sirotinja raja, ceo život gledamo hoćemo li u se, na se ili poda se. Samo je vlastela imala vremena da vojevuje…

SVETOZAR: Ženo božja, donesi nešto!

RUŽA: Mogu da ti donesem vile ili srp.

SVETOZAR: Srp! (Bori) E, sada ću prste da ti odsečem!

SAVA: (Bori) Laneš li nešto, ja ću da ti odsečem jezik.

BORA: (gleda unezvereno oko sebe, ne zna više kome od njih dvojice priča) Gazda, najbolje da mi odsečeš ovu grbu, pa da ljudi počnu da me zovu Lepi Bora ili Bora Nos.  Ovo Bora Grbavi mu dodje nekako posprdno.

SAVA : (počne da mlati Boru sa neobičnim žarom) Jao, nakazo ona jedna, grbava, nosata, mucava. Pa mene li si naš’o, nanu li ti naninu! Joj, sve mi toplo oko srca, kada vidim kako puca.

POLEKSIJA: (Savi) Šta se smeješ? Ubiše ti svedoka saradnika, a ti ništa!

SAVA: Samo neka ga maklja! Pokrao me za ono grobno mesto, uzeo mi šest dukata više, a i da ne pominjem da je vodenica načisto propala pod njegovim patronatom. Čak je i žrtve počeo da upozorava. Neumorno mi radi mi o glavi.

POLEKSIJA: Ako ga ovaj ubije, nećeš ti, bogme, moći da se švrćkaš po Srbiji kako ti dune.  Kakav god da je ipak te pokriva.  Uostalom, da nije zamenio grobnicu, seljaci bi te davno našli.

SAVA: Živa istina. (preračunava se) Bojim se Poleksija da je vreme da se pokupimo natrag u Austriju.

POLEKSIJA: A, Bora?

SAVA: Mustra je to bečka. Već ga vidim da mu fali jedan šamar da prolaje. Polazi!

POLEKSIJA: Dolazim odmah za tobom. Mami me da vidim kraj.  Užasno je napeto. (vadi kokice ili semenke iz džepa, gutajući situaciju razrogačenih očiju)

 

SAVA se pokupi i ode u vidu munje, dok SVETOZAR šaketa sve u 16.

 

SVETOZAR:  (mlati i dalje) Je l’ još ne znaš, strašilo grobljansko?

BORA GRBAVI: (izubijan) Ne, znam, gazda Tozo, svega mi!

SVETOZAR:  Ama, govori gde mu je grob!

BORA GRBAVI: Ma, gazda znam za onaj na kome piše Sava Savanović, vodeničar i trgovac stokom.

SVETOZAR: (besno)  K’o da ja znam slova…(seti se, eureka!) Opa, bato! Aaaa, ti znaš da čitaš!

BORA:  Pa, onako, pokazivao mi pokojni pop dok sam učio za crkvenjaka.

SVETOZAR: Što ne reče, nesrećo ni jedna! Drugu ćemo mi taktiku onda. Znaš li da pišeš?

BORA GRBAVI: Slabo. Gutam slova. Valjda zato što mucam.

SVETOZAR: (odvezuje polumrtvog, izbubecanog Boru) Da se nisi mrdnuo!

BORA GRBAVI: Kude da se mrdnem, sve me ubi, gazda.

SVETOZAR: Ružo, donesi plajvaz i ’artiju!

RUŽA: A šta s vodu da radim?

SVETOZAR: (nezainteresovano) Polevaj baštu.

RUŽA: (sebi u bradu, odlazeći) Da polevam baštu s vrelu vodu! Za koga se ti, Ružo, udade! Јао, јаdna,  hude sam ti sreće! Da sе, јаdnа, zа zеlеn bor ‘vatim, i оn bi se zelen osušio!

SVETOZAR: Ti ćeš, Boro, delijo, sada da pišeš jedno pismo za Beč, austrijskim vlastima…

 

POLEKSIJU malo smori ovo tužakanje i odlazeći najavi predstojeće dogadjaje.

 

SONG Koral velikom Savi (peva POLEKSIJA, nastavak iz prve scene):

 

Sava opet odbaci svoju prirodu

Koja ga je stalno proganjala noću

Utehu nadje u evropskom bludu Želeći tako da leči samoću.

 

Ostavi iza sebe beskrvne trupce, Obljubljene žene posisane krvi

Punile su bečke novinske stupce

A on postade Evropljanin prvi.

 

Kraj scene.

 

9. VAMPIR VON ZAROŽJE

 

Salon u JANIĆIJEVOM domu. ROKSANDA i SAVA ljubavišu. POLEKSIJI  je to neobično dosadno. Ali njoj je mahom uvek dosadno dok ne padne krv.

 

POLEKSIJA: Koliko je bečko polje ravno,

Ne mogu ga orli preprvati

Niti orli, nit vrani šišmiši,

Ni po noći prekasati vuci,

Nego ga je osvojio Sava,

Pola Beča beše pomorio,

Sve ljubeći Roksandu devojku,

Kradomice od njenoga oca,

Pošto ocu ne bi pravo bilo,

Bez prstena ljubav opravdati.

Ali prsten Sava ne pominje,

Zabole ga za očevu težnju,

Roksanda mu leči ljute rane, Ljute rane, što Ruža načini.

 

SAVA: Nadam se da otac neće da me  čuje,  ženo, mlečna tela, žedan sam te vrlo,

moj duh pun je strasti, želja krv mi truje,  sa raspuklih usana ruj mi vreme strlo,  srce mi je vosak, bolna su mi nedra, ljubio bih malo tvoje belo grlo.

ROKSANDA: Ah, voljeni kad bi samo znao, koliko te samo silno ljubim, poljubaca uvek više bi mi dao, jer glavu za tobom zasigurno gubim. Briga me za bečke konvencije i red, sa ustiju želim da mi topiš led  i usana tvojih da posisam med. Briga me za prstenje, titule, venčanja, zagrljaje tvoje moje biće sanja.

POLEKSIJA: (hvata se za glavu) Dosta mi je vašeg  razblaženog sranja!

SAVA: Mi smo deca sreće i života zrela, naša čudna ljubav do niskosti naga, pljuje na ta malogradjanska načela, i zato mi dodji u zagrlj, draga.

POLEKSIJA: Scheiße scheiße meine tauben weiße. Dajte, više se pokidajte, pa d’ idemo.

 

ROKSANDA:(song) UZMI ME

U tvojim su se rukama, mili,

Čudesni, novi svetovi skrili

Usne mi lepiš svud po beloj puti Ljubi me samo polako i ćuti.

 

Pila bih crnilo tvoga oka

Mami me strašno tama duboka

Taj bezdan tamni što me u se nosi Dok poljupce seješ po mojoj kosi.

 

SAVA: Tvoje belo telo pod kožom vri

Poljubac svaki na usni ti zri,

Na badem i cimet dah ti miriše Ljubi me samo sve više i više.

 

Svaki ti dodir od baršuna tkan

Volim da mazi me tvoj mali dlan,

Smirnom i alojem dišu ti bedra,

Topim pod sobom tvoja nedra jedra.

 

SAVA i ROKSANDA: (zajedno)

Sa usana kaplju ti nar i melasa

Od dodira tvog’ mi se telo talasa

Dok ljubiš ostajem bez daha i glasa O najdraži/a, uzmi me ovoga časa.

 

POLEKSIJA: O, sranje, sranje, kroz gusto granje.

 

ROKSANDA i SAVA se dohvate u srčani zagrljaj. E, da se ne lažemo, teška vatačina je u pitanju.  To traje neko kratko vreme, ali se potom začuju glasovi i JANIĆIJE zvani HANS i AUSTRIJSKI DOKTOR nahrupe u salon. ROKSANDA i SAVA se sakriju pošto je poznato da je JANIĆIJE miroljubiv čovek i da bi izbio celu vilicu onome ko mu obljubi kćer pre braka, pa makar bio i baron.

 

AUSTIJSKI DOKTOR: Ma, šta kažete?  Došlo je pismo?!

JANIĆIJE zvani HANS: Da, da doktore, dragi.  Naše sumnje su potvrdjene. I Srbiju razara ista pošast. A ono što mi vredja čast i zamalo da mi suza krene, o, Bože blagi, je što se staramajka sama tamo rve sa nemanima. To izgleda nikoga ne zanima, nezaštićene starice i deca prepušteni su evropskoj dobroj volji. Da je zakon malo bolji, bio bi imperativ očistiti Evropu od te zaraze, ali vlasti u tome prioritet ne nalaze.

AUSTRIJSKI DOKTOR:  Apsolutno se slažem, Hans!

JANIĆIJE zvani HANS: Doktore, molim vas da me ne zovete Hans. Znate da mi je krsno ime Janićije i da se ja svog porekla ne stidim. Mada, koliko vidim, samo meni pravo nije, i ne padam u trans što me ovi vaši tretiraju kao Austrijanca. Moji me, pak, gledaju k’o  stranca … (očajan) Danas meni kažu, čedu ovog veka, da sam nedostojan  istorije naše, da me zahvatila zapadnjačka reka i da me se zato neobično plaše.

AUSTRIJSKI DOKTOR:  Ali, Hans, to su gluposti. Evropa je jedan kontinent. Mi smo jedno. U stvari, svi smo mi jednaki samo smo mi trenutno jednakiji od drugih, pošto nas je spojila borba i strast da iskorenimo zlo koje nam preti.

JANIĆIJE zvani HANS: Ahem, doktore, možda je bolje da se vratimo na pismo.

AUSTRIJSKI DOKTOR: Pismo! Tako je! Čitajte, Hans.

JANIĆIJE zvani HANS: (frkne na Hans) Naziv izveštaja je Vampir von Zarožje.

 

ROKSANDA se malo promeškolji, ali ni SAVI nije baš najprijatnije. POLEKSIJA se, začudno, podigne iz svoje katatonije.

 

JANIĆIJE zvani HANS:  U Srbiji, po selima valjevskog atara,  pred kraj leta 1825. godine,  primećene su čudne pojave povezane sa smrću seljaka Petra Blagojevića. Meštani su pričali da ih je posthumno proganjao noću , zabeleženi su i vrlo sumnjivi smrtni slučajevi, da budemo precizni devet, nekoliko dana posle njegove smrti.  Ovde sada nešto čudno piše, kao da su preskočena neka slova. (lice mu se ozari)  A, evo i  neke masne fleke, izgleda od duvan čvaraka. Heh, evo i crvene mrlje. Poznajem nijansu, mora da je ajvar od naših zarožanskih paprika…

AUSTRIJSKI DOKTOR: Hans! Koncentrišite se, molim vas! Vama čim se pomene rodni kraj potpuno izgubite kompas.

JANIĆIJE zvani HANS:  Ergo, nekoliko godina kasnije kroz selo, a i ceo kraj, počeli su da osvanjuju  leševi po grobljima i oko vodenica. Bledi, izmučeni i gotovo svi su imali dve karakteristične rupe na vratu.

(značajno pogleda DOKTORA) Uzrok smrti seoski doktori su pripisivali abnormalnom gubitku krvi.

 

AUSTRIJSKI DOKTOR značajno klima glavom dok JANIĆIJE čita. ROKSANDA bi da vrisne, ali joj SAVA drži šaku preko usana, te se ova samo nemoćno vrpolji. POLEKSIJA gotovo sija od uzbudjenja. Njoj je ovo muzika za uši.

 

JANIĆIJE zvani HANS:  …Seljaci su tu pojavu povezali sa pokojnim Blagojevićem.  Navodno, Blagojević je žrtvama pio krv probadajući njihovu vratnu venu svojim očnjacima.  Otkopali su  njegov grob, ali leš pokojnog Blagojevića nije bilo u fazi raspadanja, već je bio onako fino rumen, malo podnaduo i imao je karakteristične tragove skorene krvi u uglovima usana . Ljudi nisu znali šta da rade sa njim. Gotovo  u isto vreme, vodeničar Sava Savanović je, navodno, poginuo na putu za Beč, u koji se bio odmetnuo zarad pečalbarenja.

 

SAVA je potpuno uspaničen.  POLEKSIJA se cereka. Smešan joj je SAVA kao bioskop. ROKSANDA  se i dalje djilita u strahu ali preklopljenih usta. DOKTOR i dalje klima glavom.

 

JANIĆIJE zvani HANS: … Od Savine navodne pogibije broj žrtava se utrostručio i to ne samo po valjevskom regionu, već i dalje, oko zlatiborskog okruga. Meštani pričaju  da Savu vidjaju često, mada promenjenog izgleda i to mahom noću.  Kažu još i da kuka za nekim opancima kada im se uvlači u snove. Takodje je vrlo sumnjiva pojava izvesnog barona fon Esterhazi čije je puno ime Horacio dela Domingez, koji se iznenada pojavio u valjevskom kraju ubrzo posle Savine smrti.

 

ROKSANDA se gotovo onesvesti  pred SAVOM koji je od nemoći  razrogačen i iskežen na nju. POLEKSIJA je kanda malo zbunjena, ali ne previše, da se razumemo. DOKTORU se glava gotovo ukočila od klimanja, ali je prestravljen i pokušava, najpre nemušto, da zaustavi JANIĆIJA koji i dalje vergla.

 

JANIĆIJE zvani HANS:   I dalje tra, la, la, la, la, angažovali su lokalnog vampirdžiju, ali zovu nas kao predstavnike vlasti i znamenite stručnjake  da dodjemo i zajedno pregledamo leševe ove dvojice, potom ih i podvrgnemo antivampirskom tretmanu…

AUSTRIJSKI DOKTOR: (jedva dodje do daha) Hans! Prekidajte odmah! Pa, pa…taj baron…To je Roksandin zaručnik, pobogu!

JANIĆIJE zvani HANS:  (polako i u neverici) Roksandin zaručnik! (baca pismo)

 

Počinje opšta histerija i jurnjava po salonu. JANIĆIJE trči okolo, DOKTOR ga prati kao duh Hamletovog oca, POLEKSIJA oduševljeno prati situaciju. SAVA i ROKSANDA su još sakriveni i neprimetni.

 

JANIĆIJE zvani HANS: Roksanda! Čedo!

AUSTRIJSKI DOKTOR: Roksanda, gde ste!?

JANIĆIJE zvano HANS: Ama, gde je to dete? Doktore, ja ću d’ umrem ako joj se nešto desi!

 

JANIĆIJE  i DOKTOR ipak nalaze SAVU i ROKSANDU sakrivene. AUSTRIJSKI DOKTOR se onesvesti kada ugleda prizor. SAVA pusti ROKSANDU koja se i sama skljoka onesvešćena,  i  stane u vampirsku pozu pred JANIĆIJEM  koga to parališe. SAVA krene da ujede JANIĆIJA, ali POLEKSIJA brže bolje krene da ga gura ka izlazu koristeći JANIĆIJEVU paralisanost, što je, naravno, ne omete da otpeva song u odlasku.

 

SONG Koral velikom Savi (peva POLEKSIJA, nastavak iz prve scene):

 

Pravio je  pravi pomor  oko sebe

I slasti mu bejahu  udvostručene  Ni sam ne znajući šta ga to grebe U krilu i skutu te moćne žene.

 

Da li Bog ovaj svet mazi ili mrvi

Šta se to Save, dok Save ima, tiče

A ima li krvi il’ nema krvi

To su za Savu već ozbiljne priče.

 

Dok ovo dvoje odlaze, zvučni zid probije ROKSANDIN krik.

 

Kraj scene.

 

 

10. RUZMILINA KUĆA

 

RUZMILA sedi sama kod kuće. Gluvo je doba noći.

 

RUZMILA: Bože dragi, muka udarila,

Udarila, Srbiju da smlavi,

Crna čuma vampirizma kleta,

Nosi sobom i staro, i mlado,

Iz Zarožja beži koji stigne,

Koj’ ne stigne čuma stigne njega,

Nekog stigne, nekog i prestigne,

Ostah sama samohrana majka,

Tako sedim dvae’s godinica,

Čekajući da mi se sin vrati

Da me vadi iz vampirskog legla,

Ali njega nema, šušumige,

Da osvane, ni da kući dodje,

Nit’ da majci sitnu knjigu piše,

Kud’ ga poslah u tu Austriju,

Franc Josif se njemu osladio,

Zlatnici mu isprali sećanje,

Staru je zaboravio majku Neka mu je prosto moje mleko Dabogda ga danas propljuvao.

 

Čuje se lupnjava na vratima. Spolja lupa RUŽA VLAJNA.

 

RUZMILA: Mili Bože, čuda velikoga,

Ja li grmi, ja l’ se zemlja trese, Ja l’ udara, čekić o direke,

Ja l’ vampiri po noći derneče?

RUŽA: Niti grmi, nit’ se zemlja trese,

Nit’ udara čekić o direke,

Nit’ vampiri po noći derneče,

Već ja lupam zvekirom o vrata.

RUZMILA: Koja li si, da te priupitam,

Što me budiš u po bele noći,

Da li ti se razbolela glava

Jer se smucaš kad’ normalan spava?

RUŽA: Oj, Ruzmila, ako imaš srca,

Otvori mi, deder, ova vrata,

Htela bih te nešto upitati,

Da razjasniš mojoj ludoj glavi, Zbog koje mi sanak izmakao.

RUZMILA: Oj, ti li si, nesretnice Ružo,

Ne mogu ti vrata otvoriti,

Nit’ večeras, niti drugog dana,

Artritis me težak uhvatio,

Te ne mogu savijati prste, I ne mogu uhvatiti kvaku.

RUŽA: Kučko jedna, matora Ruzmilo,

’ajd’ što lažeš da artritis imaš,

I što nećeš da otvoriš vrata,

Nego lažeš okolo po selu,

Da šurujem sa vampirom Savom,

Sad’ ni jedna neće da joj gatam

Od svih silnih ženskih mušterija,

Pare si mi izbila iz ruke,

Malo bih te stavila na muke.

RUZMILA:  Sejo moja, gatalice Ružo,

Mušterije od tebe se klone,

Što zbog Save, što zbog oca tvoga,

Znaju ljudi s’ kim imaju posla, Tragovi ti smrde vampirizmom.

RUŽA: Da umukneš, izandjala kujo!

Moj Svetozar Savu sada ganja,

Mesec  dana ne videh čoveka,

Danju spava, a po noći lunja,

Glogov kolac grli mesto mene,

Iz ruke ga nikad ne ispušta,

A moga je pokojnoga oca,

Iskopao iz rodjenog groba,

Čeka neku depešu iz Beča, Da ga jadnog kocem proburazi,

Posred grudi gde mu srce beše.

Neki rade, a neki i ’lade,

Zapitaj se ofucana kučko,

Što tvoj sinak u selo ne dodje, Da izbavi osedelu majku?

I on te se jadan odrekao,

Pokvarena matora lažuljo,

Jezikom se možeš opasati

Daboga se o njeg’ zagrcnula!

RUŽA pljune tešku šlajmaru o vrata i demonstrativno ode. Medjutim, počne opet lupa po vratima, RUZMILA koja naravno misli da je to i dalje RUŽA, počne da sipa drvlje i kamenje.

 

RUZMILA: Okani se, prokleta veštice,

Idi babu lupaj po sanduku,

Taj ne spava ni danju, ni noću,

Večni san mu nećeš prekinuti,

Što da spava, zabole ga uvo,

Taj ljudima loče krv na angro,

Sa švalerom tvojim vampir Savom.

 

Lupanje se ipak nastavi, frekventno, uporno i odlučno. RUZMILA sva nakostršena djipi iz one stolice i reši da se obračuna sa podivljalom RUŽOM, ali pred vratima zatekne JANIĆIJA zvanog HANS, ROKSANDU i AUSTRIJSKOG DOKTORA. Skamenjena i zapanjena pošto vidi sina, pusti ih unutra. JANIĆIJE, zabezeknut izgledom majke koju nije video dvadeset godina, (tek da se zna šta srpsko selo napravi od čoveka!) povuče majci sedu kiku što viri iz marame. Napolju se začuje neki monstruozni samrtni krik. Svi osim RUZMILE malo ustuknu. Ovo troje se postide kada vide kako se RUZMILA stoički drži i naprave se da se ništa nije desilo.

 

RUZMILA: Stara majka svoje oči klela,

Čarne oči, da ne bi gledale,

Sve gledaste, noćas ne videste, Gde dodjoše u selo Bečlije.

JANIĆIJE zvani HANS: (sve čupajući  starici kosu nemilice)  Nećeš me prevariti, vampirska zarazo! Odmah sam te prepoznao! Usahao, prebledeo, ružan kao pseto.  Sada ću te ubiti , odvratna nakazo. Tačno sam znao i život bih dao, gotovo bih se u ćerku kleo, da si mu ubio ono sveto  – moju milu majku!

RUZMILA: Janićije, izrode od sina,

Ako svoju ne prepoznaš majku,

To je znak da dugo nisi bio

U poseti, staru da je vidiš,

Lice njeno si zaboravio,

Isto lice koje sada pljuješ, Isto lice koje i sam imaš.

 

JANIĆIJE se trgne i prekine da kida majci sedu kosu.

 

JANIĆIJE zvani HANS: O, duše! O mila seni!

O, majko moja! O, blago meni!

Mnogo je dana, mnogo godina,

Mnogo je gorkih bilo istina;

RUZMILA:  Janićije, ne rabi pesnika,

Što svoju je poznavao majku,

Već mi kaži koga si doveo,

U po noći u skromne mi dvore.

JANIĆIJE zvani HANS:  Najmilija majko moja, ovo je unuka tvoja.  ( RUZMILA i ROKSANDA se zagrle) ROKSANDA:  Najdraža bako otac te vrlo često, pominje kada nije vreme,  ni mesto. O tebi slušam od  kada znam za sebe, jer otac kaže da ličim na tebe.

JANIĆIJE zvani HANS:  To je bilo pre nego si našla  djuvegiju. A ovaj gospodin sa stavom, austrijski je  doktor bradom i glavom.

AUSTRIJSKI DOKTOR:  Počastvovan sam, gospodjo. Vaše teorije su velika inspiracija za nas. JANIĆIJE zvani HANS: Došli smo u pravi čas da vas spasemo od bede vaše. Kažu da se ovde nakotvilo  vampira k’o šaše.

 

U kuću upada SVETOZAR. Malo je zbunjen, no brzo ukopča. Prosto ga to obraduje.

 

SVETOZAR:  Ruzmila,  ti imaš goste? E, hvala Bogu da stigoste! Čekam delegaciju iz Beča danima, već sam izgubio svaku nadu. (okreće se ka Ruzmili) Ruzmila, taman sam hteo da ti opsujem mater što mi tvojom greškom žena ubi pisara, otprilike ovako:

SVETOZAR:(song) KRIVA SI O, Ruzmila, ti rospijo stara, ne ču li krik što crnu noć para? Krik koji krv u žilama ledi, zar baš te briga šta je po sredi? Zar te ne plaši taj ropac smrtni, il’ misliš peva slavuj vrtni? Jedan se život ugasio sad’, a tome je kriv tvoj minuli rad!

 

Kriva si, kriva, kriva što si živa, Zbog te pogane naravi tvoje sada se Ruže seljaci boje.

Kriva si, kriva, kriva što si živa,

Zbog jezika što seče k’o kama Jadnika je progutala tama.

Kriva si, kriva, kriva što si živa,

I ti si neposredni ubica,

Na tebe isto pada krivica.

 

 

 

 

Medjutim…(okreće se ka Bečlijama) Upravo zahvaljujući Ruzmili, moja luda žena  Ruža je ubila Boru Grbavog, što me je igrom nesrećnog slučaja dovelo do ovih vrata. Kad ono, na vratima  prijatno iznenadjenje! (Ruzmili) Dodje mi da te izljubim!

RUZMILA: Puj, jezik pregrizao! A ona tvoja treba da se leči.

 

SVETOZAR nemoćno slegne ramenima.

 

SVETOZAR: Pusti, Ruzmila, otišli joj živci načisto.

JANIĆIJE zvani HANS: (prekida neprijatnu situaciju) Vi ste, dakle, pisali vlastima, da vas zanima  kura protiv vampira? Znate, ta bolest ne bira i upravo nam zato treba što više ljudi u redovima.U borbi za svakog mesta ima.  Majko hajde de, postavi sto, pa da vidimo kako da iskorenimo zlo.

 

Svi se povlače u drugi kraj kuće.

 

Kraj scene.

 

 

11. GROBLJE

 

Zarožansko groblje u zlo doba noći. SVETOZAR, JANIĆIJE zvani  HANS i AUSTRIJSKI DOKTOR su zauzeli  busiju medju grobovima i  čekaju  SAVU da se pojavi.

 

AUTRIJSKI DOKTOR:  Hans, jeste li sigurni da će se pojaviti?

JANIĆIJE zvani HANS:  Doktore, da li sunce dodje posle kiše? Da li sve što živi diše? Da li vampir mora krv da siše?

SVETOZAR:  Pusti, Janićije, brate, strvina je to. Sa njim nikada ne znaš na šta da računaš.

AUSTIJSKI DOKTOR: Tako je. Pa, znate na šta je sve sposoban, Hans! Sve vreme nam se migolji. Kao neka jegulja.

JANIĆIJE zvani HANS: Doktore, ako me još jednom oslovite sa Hans nećete više nositi te naočari, jer nećete imati glavu da ih na njoj držite. A nećete imati ni oči ujedno.

AUSTRIJSKI DOKTOR: Ali, ali…

JANIĆIJE zvani HANS: Nema ali, doktore. Ne mrzim ja Savu što je oboleo od vampirizma.  Ne! To svakome od nas može da se desi. Ljudi smo. Mrzim ga što je izrod! Što nije rodoljub! Što je udario na Srbiju  majku!  Što se šunja i ubija bratiju, kao po nečijem nalogu. Eto, zato ima da mi plati, jer se za to glava krati.

AUSTRIJSKI DOKTOR: Čekajte, ali on je operisao i po Austriji.

JANIĆIJE zvani HANS: Jeste, ali to mu dodje nekako normalno. Udri po tudjinu. Ali, na svojtu…Ne! Nikada!  (počne da teatralno viče) Jer ovaj potomak zemlje Srbije,

Što preteć ’ Savi  dere svoj glas

Sumornog čela, mračnim borama

O rodoljubivosti priča iskrenoj

Pokazujući na žrtvi nejakoj Ugriza toga rane duboke.

SVETOZAR: E, neka si odbrusio, brate Janićije. Otadžbina je ovo Srbina!

AUSTRIJSKI DOKTOR: Gospodo, ovo uopšte nije politički korektno.  Žrtava ima na sve strane, a mi smo ujedinjeni zajedničkim ciljem  – iskorenjivanjem  vampirske pošasti.

SVETOZAR: Doktore, ti spašavaj koga hoćeš. Ja ću da spasem kuću  i okućnicu da nam se seme ne zatre i da nam se pogan ne zapati u dedovini.

JANIĆIJE zvani HANS:  Odnosno, da se svi ne opoganimo.

AUSTRIJSKI DOKTOR:  Kako to mislite?

JANIĆIJE zvani HANS: (song) POGAN

Pogan je prljava

Pogana je mrska

Pogan je mrljava Pogan je drska.

AUSTRIJSKI DOKTOR:  Fuj!

JANIĆIJE zvani HANS: Pogan je lepljiva

Pogan je smradna

Pogan je memljiva  Pogan je gadna.

AUSTRIJSKI DOKTOR:  Fuj!

JANIĆIJE zvani HANS: Pogan je nakazna

Pogan je brojna Pogan je zarazna

Ponekad’  gnojna.

AUSTRIJSKI DOKTOR:  Fuj!

JANIĆIJE zvani HANS: Pogan je sve što ti je ružno

Pogan je ono što nije ti nužno Pogan je sve čega se gadiš i zato pazi šta i sa kim’ radiš.

 

U tom momentu, kada JANIĆIJE završava song, na groblje dolazi RUŽA i počinje da nariče.

 

RUŽA: Blago tebe, crni Janićije,

Blago tebe kad’ da pevaš možeš,

Uostalom, a što ne bi mog’o,

Tvoja majka pokvari mi pos’o,

Vračarenje moje niko neće,

Mog čo’eka po grobljima vučeš,

Sama sedim medju čet’ri zida,

Oca si mi kocem probadao

I to ti je kanda malo bilo

Nego si ga mrtvog zapalio

Život si mi odveo iz kuće,

Ja sam mrtva, a navodno živa,

Bolje da sam vampir nego zombi, U kog’ si me, djubre, pretvorio!

AUSTRIJSKI DOKTOR: Fuj! Fuj! Fuj!

 

RUŽA  krene da se zaleće na JANIĆIJA, medjutim u tom tenutku sa druge strane groblja naidju RUZMILA i ROKSANDA. SVETOZAR ni ne stigne da odreaguje  kada ga preseče RUZMILIN prodoran glas.

 

RUZMILA: Opajdaro jedna, sad’ ni makac,

Dosta mi je tvoga lelekanja,

I još više tvojih naricaljki,

Ukopaj se tu gde sada stojiš,

Nemoj sinu mome da bi prišla,

Zažalićeš dan svoga rodjenja,

Zapamtićeš kako boli obraz

Kad’ Ruzmila digne svoju ruku.

 

Razjarena RUŽA poleti ka RUZMILI, ali je SVETOZAR stigne i obuzda.  RUŽA se bacaka i rita, malo i zapomaže. ROKSANDA joj pridje kao da gleda neku retku zver u kavezu. Neku čudnu zver, koja je hipnotički ružna i sa koje se oči ne mogu skinuti. Upravo tada na groblje dodju i POLEKSIJA i SAVA, ali se malo izmaknu da osmotre situaciju.

 

ROKSANDA: Prosto mi je nezamislivo, potpuno užasno i neopisivo, da sam na ovakvo stvorenje jedno, prljavo, divlje i potpuno bedno, mogla ljubomorna biti. (okreće se JANIĆIJU) Oče, ne mogu kriti svoje razočaranje. Ni više ni manje, ona gnjida, što nema ljudskosti, srama ni stida, od mene je voleo neuporedivo više, ovo…stvorenje što loše miriše!

 

POLEKSIJA gura SAVU i hoće da umre od smeha.

 

AUSTRIJSKI DOKTOR: Fuj!

ROKSANDA: Pogledaj te dronjke što nosi, vidi prašinu u njenoj kosi, gospode, ona i na luk smrdi, kladim se da i u snu prdi.

AUSTRIJSKI DOKTOR: Fuj!

ROKSANDA: Vidi joj samo prljave nokte, pa to se ni ne kupa, bokte! Vidi joj zube, vidi joj ten, ma pogledaj ceo habitus njen.

AUSTRIJSKI DOKTOR: Fuj!

 

SAVI je jako neprijatno, naročito zato što POLEKSIJA pravi zgadjeni izraz lica imitirajući DOKTORA.

 

ROKSANDA: I još urla tim unjkavim glasom, čak ima i tkani pojas za pasom. Pogledaj pletenu čarapu crnu, ma sva se umotala u seljačku vunu. Zar to je žena? Ovo nakazno biće, što kopa kukuruz i kolje piliće. Zar da budem ljubomorna na nju? Zar ovakvu da me snadje jad?

AUSTRIJSKI DOKTOR: Roksanda, za ime Boga prekinite! Pa, ovo je sve fuj! Kako možete uopšte ovde da živite! Muškarci su prosti i agresivni, pretvaraju se u vampire, žene su prljave i jezive, a skupljate se po grobljima! Kakvi ste vi ljudi!!!?

RUŽA: Sa’će ti Ruža pokaže kakvi smo ljudi! Puštaj me, Svetozare, jerbo ću te pretvorim ne u vampira, nego u žabu!

ROKSANDA: Ma, vidite, ona nije žena ona je životinja!

 

RUŽA se iskobelja iz SVETOZAROVOG stiska i napadne ROKSANDU, koju uskoči da brani RUZMILA. Odmah zatim JANIĆIJE zvani HANS opali SVETOZARU šljagu.

 

JANIĆIJE zvani HANS: Slabiću!

 

JANIĆIJE zvani HANS I SVETOZAR se makljaju dok AUSTRIJSKI DOKTOR viče : Divljaci!, gledajući opštu bratoubilačku tuču, na šta ova dvojica prekinu da se tuku (ostavivši žene da se medjusobno poubijaju, naravno) i  počnu da urnišu od batina AUSTRIJSKOG DOKTORA, potpuno zaboravivši i na SAVU i na vampire. SAVA tužno, najtužnije pogleda u POLEKSIJU.

 

SAVA: Poleksija, sestro slatka, došao je kraj sveta. Ovi su gori i od mene.  Kajem se i  što sam muškarac, i što sam vampir.

POLEKSIJA:  Savo, brate, jedini u mene,

Ne bila ti moja rana kleta, Nemoj, Savo, govoriti krivo: ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga; nemoj, Savo, izgubiti duše,  bolje ti je da izgubiš glavu, nego svoju da ogrešiš dušu.

SAVA: Poleksija, kada vidim ovo, dodje mi da se ubijem! Mene je neizmerno sramota.

POLEKSIJA: Pih, bre, Savo. Ti ispade veća žena od mene.

 

POLEKSIJA skine periku i krene sa groblja, ostavljajući zabezeknutog Savu da gleda za njom.

 

POLEKSIJA: Šta ti nije jasno? Danas su trandže ženstvenije od žena.

 

Potom POLEKSIJA još jednom pogleda SAVU, očima Ljube Tadića u filmu Marš na Drinu i izgovori poslednje reči.

 

POLEKSIJA: Savo, jebem ti…

 

Kraj scene.

 

12. BARUTANA

 

Nastavak prve scene. SAVA i dalje hrani golubove, samo što POLEKSIJA, ROKSANDA i  RUŽA sede kao da im je neko prosuo nokšir urina na glavu.

 

SAVA:  E, tako, gugice moje. Ručkite, ručkite. Posle ovog nemilog dogadjaja u zavičaju, krenuo sam put Beograda. Mislio sam, tamo me niko ne poznaje, vreme je da  se manem jurnjave . Mislio sam, bolje je da se pritajim i da ih sve pustim na miru, a i oni mene. Teška su to bila vremena. Krv mi se ogadila. Pomisao na žrtve me je bacala u očajanje. Bio sam potpuno sam. Čak me je i ona izdajica Poleksija ostavila. Posle nekog vremena stigle su mi vesti da je RUŽA umrla. Prirodnom smrću. Od smrta. Potom i svi ostali. Jedva sam preživljavao. Ne pitajte kako. I još ovako sam, bez igde ikoga. Ratovi su na ovo podneblje doneli izvor hrane za mene. Nisam morao nikoga da ubijam, a krvi je bilo odasvud.  I od toga mi je muka. Sada, evo, čekam te evropske integracije, nadajući se da će i mene sunce da ogreje. Da će nešto da se promeni. Valjda ću da prestanem da budem vampir, onda kada postanem Europejac!?

 

SAVA pogleda u POLEKSIJU.

 

SAVA: A ti, Polukse, što si obesio nos? I skini tu periku, nema potrebe da se pretvaramo. Idem ja sada, već počinje da sviće, a oči me bole, oči moje nekoliko vekova stare.

 

SAVA odlazi. POLEKSIJA, RUŽA i ROKSANDA, zapevaju song.

 

SONG Koral velikom Savi (pevaju sve tri, nastavak iz prve scene):

 

Eh, pusta Evropo, mislio se Sava

Nebo beše plavo dok ne sretoh tebe

Poče nad sudbinom da očajava

Zagledan u tužni svod iznad sebe.

 

Savi više ništa od tad’ ne bi pravo

Nebo i dalje beše pastelno plavo

Mlado, golo, kao san, a ne java, Kakvo ga isprva zavole Sava.

 

KRAJ  KOMADA