Lica:

 

Dijana – 45 godina, privlačna

Katarina – 30 godina

Mila- 25 godina

Ivan – 45 godina

Ana – 16 godina

Andrej – 30 godina

 

Događa se u prihvatilištu, Ivanovoj kući, Katarininoj kući.

Scenografija je minimalna, ako ne i nepostojeća – scena bi mogla da bude skoro prazna.

 

 

Prvi čin

 

Scena 1:

 

(Prihvatilište. Katarina i Mila.)

 

Katarina. Ostavi je.

 

Mila.      Izvini.

 

Katarina. Izvini se njoj. Ne možeš je prisiljavati da jede.

 

Mila.      Umreće od gladi.

 

Katarina. Neće.

 

Mila.      Od žeđi.

 

Katarina. Neće. Uostalom, zašto bi je ti hranila?

 

Mila.      Zato što se brinem za nju.

 

Katarina. Kao da ja ne znam šta se s njom događa! Ja se ne brinem za nju, šta?

 

Mila.      Nije važno koja od nas je hrani.

 

Katarina. Nije važno, ali je važno da to budeš ti, je li?

 

Mila.      Naravno da…

 

Katarina. Nije važno ko proverava da li je ona dobro, sve dok si to ti, je li? Makar je i prisiljavali da jede i pije, važno je da ti budeš ona koja se brine? Možda od mene ne bi ni uzela hranu ili vodu, je li?

 

Mila.      Preteruješ.

 

Katarina. Preterujem? (Gleda Milu.) Kako god.

 

Mila.      Da joj nabavimo kolica?

 

Katarina. Nismo opremljeni za kolica.

 

Mila.      Pošto, ne znam kako ćemo je pokretati. Uz stepenice… U kupatilo… Pretpostavljam da  ne može zauvek da sedi u toj  sobi. Na sred te…

 

Katarina. Ostavi je!

 

Mila.      Ako nikad ne vidimo šta radi, nećemo znati šta joj je. Osim da je nepomična.

 

Katarina. Mora da ima svoju privatnost.

 

Mila.      Neće imati mnogo privatnosti ako zauvek ostane nepomična.

 

Katarina. Neka uradi šta njoj odgovara.

 

Mila.      S tim što ne deluje kao da će bilo šta uraditi.

 

(Mala pauza.)

 

Mila.      Dobro je što nema više nikoga.

 

Katarina. Zašto?

 

Mila.      Uznemiravala bi druge žene.

 

Katarina. Možda bi druge žene pokazivale malo saosećanja prema njoj. Za razliku od tebe.

 

Mila.      Misliš da smo obučene da budemo s njom? Da ona bude s nama?

 

Katarina. Nema razloga da se bojiš.

 

Mila.      Ne bojim se.  (Mala pauza.) Otkud ti znaš da nema razloga?

 

Katarina. A šta ti predlazeš?

 

Mila.      (Razmišlja.) Možda joj treba hitna pomoć.

 

Katarina. I da mi ponovo ostanemo prazne? Donatorima će se to    jako svideti.

 

Mila.      Ako niko ne dođe, znači da niko nije u nevolji.

 

Katarina. I da mi nikome ne trebamo.

 

Mila.      Nama je i  cilj da više nikome ne trebamo.

 

Katarina. Nama je cilj  da nekome pomognemo.

 

Mila.      Ali… ne shvataš…

 

Katarina. A nije nam cilj da nas zatvore zato što niko ne dolazi.

 

Mila.      S druge strane, niko ne zna gde smo mi.

 

Katarina. S druge strane, nije kao da možemo da stavimo svoju sliku i adresu na bilbord.

 

Mila.      A opet, ne znam da li bi nam stavljanje tvoje… naših… slika na bilbord mnogo pomoglo u preduzeću privlačenja štićenica.

 

(Katarina je besno gleda.)

 

Mila.      Izvini.

 

(Katarina odvraća pogled.)

 

Katarina. Možda da ipak promenimo politiku dostupnosti informacija o nama.  Možda i treba da imamo bilbord, na kome ćemo istaknuti svoju adresu i poziv svima da posete prihvatilište za žene žrtve nasilja.

 

Mila.      Ma, daj…

 

Katarina. Nasilnici! Muževi i ljubavnici zlostavljanih žena!

 

Mila.      Nemoj…

 

Katarina. Pozivamo vas da nas posetite u našem prihvatilištu. Nalazimo se na lako dostupnom, a izolovanom,  mestu, te vas niko neće uznemiravati! Hoćeš to?

 

Mila.      Nemoj! Samo kažem…

 

Katarina. To jest, ako uspete da stignete pre nego što nas zatvore zbog nedostatka ikoga u ovoj kući.

 

Mila.      Ali, ne možeš prosto da želiš da nam kuća bude krćata.

 

Katarina. Ni ne želim. Samo želim da nas ne proglase nefunkćionalnim. Kuda će onda svi ići?

 

Mila.      Svi?

 

Katarina. Kojima treba pomoć.

 

Mila.      Ne znam.

 

Katarina. Ne znaš. Pa, jednostavno rečeno, ne mislim da treba da je vodimo u hitnu pomoć.

 

Mila.      Dobro.

 

Katarina. Dobro.

 

Mila.      Ali, ona jeste hodala.

 

Katarina. Jeste.

 

Mila.      I jeste govorila, čak i ako ne naročito suvislo.

 

Katarina. Jeste.

 

(Pauza.)

 

Mila.      Kako nas je pronašla?

 

Katarina. Ostavi je.

 

(Mila napravi nestrpljivi gest.)

 

Mila.      Ali, kako nas je pronašla?

 

(Katarina sleze ramenima.)

 

Mila.      Ako nas je ona pronašla, može da nas pronađe bilo ko. Mogu mene da pronađu.

 

Katarina. Smiri se. Niko nas neće pronaći.

 

Mila.      Možda ju je neko pratio. Možda je napravila čitavu scenu. Možda je nekome… o, zaboga…

 

(Mila je uznemirena.)

 

Katarina. Prestani, uznemirićeš je! Saberi se.

 

Mila.      Ko zna gde je bila.  (Zamišljeno, setno.) Kad bi mi rekla gde je bila!

 

Katarina. (ustaje.) Moram da idem.

 

Mila.      Kuda?

 

Katarina. Kući.

 

Mila.      (Pauza.) Trebalo bi da se preseliš ovamo.

 

Katarina. Mila, ja radim ovde. Osim toga, samo bih zauzimala mesto nekoj drugoj ženi.

 

Mila.      I ja radim ovde. Ali opet živim ovde.

 

Katarina. Možeš da živiš i bilo gde drugo.

 

Mila.      A ja ću ostati ovde s njom, a ne znamo ni ko je ona, ni ko ju je možda pratio!

 

Katarina. Moram da idem.

 

Mila.      Zapamti gde su bilbordi i gde je sve. I reci mi. I sve mi reci što si videla.

 

Katarina. Možeš da računaš na mene.

 

(Izlazi Katarina.)

 

 

 

Scena 2:

 

(Mila, u istoj sobi. Mila spava na sedeći na kauču, naslonjena na naslon za ruku. Ulazi Dijana. Ugleda Milu kako spava i na to počne da hoda vrlo bučno. Osvrće se po sobi i traži kuhinju. Mila se trgne i skoči i prestravi se. Dijana je pogleda i ode da sipa sebi vodu. Pije ogromne količine vode. Mila je zapanjena i oprezno motri. Kada ispije nekoliko čaša vode, Dijana odahne, zadihano, i pogleda Milu.)

 

Dijana.    Zaboravile ste na mene.

 

Mila.      (Mrmlja, jos u polusnu.) A…

 

Dijana.    Nisam imala ništa.

 

Mila.      Govoriš…

 

Dijana.    (Odmahuje rukom, ne govori.)

 

Mila.      Govoriš, zar ne?

 

Dijana.    Ne, nego ti haluciniraš!

 

Mila.      Drago mi je što čujem da govoriš.

 

Dijana.    Mogla sam da umrem od prestravljenosti.

 

Mila.      Mislile smo da ti treba malo privatnosti.

 

Dijana.    Privatnosti… Sama u nepoznatoj mračnoj kući…. Koliko vas je ovde?

 

Mila.      Samo sam ja ovde.

 

Dijana.    Ovo je tvoja kuća?

 

Mila.      Zar ne znaš kakva je ovo kuća?

 

Dijana.    Tvoja? Ali, ne poznajem te.

 

Mila.      Je l’ te neko pratio kad si dolazila?

 

Dijana.    Ko?

 

Mila.      Bilo ko.

 

Dijana.    Ne sećam se. Sama sam došla.

 

Mila.      Je li te pratila tvoja… porodica?

 

Dijana.    Znači, tvoja je kuća?

 

Mila.      (uspaničeno) Ko te je pratio!

 

Dijana.    Sama sam došla..

 

Mila.      Onda vlasnici? Pobegla si tokom transporta u drugu kuću?

 

Dijana.    Ja nemam porodicu. Nemam kuću.

 

Mila.      Sigurno?

 

(Dijana je gleda.)

 

Mila.      Pomoći ćemo ti da stupiš u kontakt s njima.

 

Dijana.    S kim?

 

Mila.      (Uznemireno.) Ko su oni?

 

Dijana.    Oni?

 

Mila.      Koji su te pratili. Porodica.

 

Dijana.    Šta je tebi?

 

Mila.      Ako ne porodica, ko onda?

 

Dijana.    Sama sam došla!

 

Mila.      Sama si došla i bila si nepokretna.

 

Dijana.    Ne sećam se.

 

Mila.      Da. Nekoliko dana. I, mislim, bukvalno nepokretna. Nepomična. I nema.

 

Dijana.    A otkud znaš da sada nisam nema… Otkud ja znam da sada nisam nema?

 

Mila.      Izmučena si. Ne brini.

 

Dijana.    Ja više nemam zašto da brinem. Ja ne poznajem brigu.

 

Mila.      Ovaj… Dobro. Kako se zoveš?

 

Dijana.    Šta?

 

Mila.      Kako se zoveš. Za početak. Moramo da imamo podatke o osobama koje primamo.

 

Dijana.    Gde primate? Ovo je bolnica?

 

Mila.      Nije bolnica.

 

Dijana.    Privatna klinika. (Polazi.) Ja ne mogu da priuštim privatnu kliniku. Izvinite.

 

Mila.      Stani. Stani.  Nije bolnica. Polako.

 

(Dijana se umiri.)

 

Mila.      Kako se zoveš?

 

Dijana.    Koliko vas je ovde?

 

Mila.      Samo ja. Katarina… Koordinatorka… Dolazi ujutru.

 

Dijana.    Mislila sam da vas je više.

 

Mila.      Obično jeste. Kako se zoveš?

 

Dijana.    Reći ću ti ujutru.

 

Mila.      Zašto?

 

Dijana.    Kad nas bude više.

 

Mila.      Ne, slobodno.

 

Dijana.    Neću da pričam samo tebi.

 

Mila.      Meni je posao da saznam podatke o ženama koje ovde stanuju.

 

Dijana.    Pretvaraj se da ne razumem srpski.

 

Mila.      Praviš mi problem.

 

Dijana.    Zašto?

 

Mila.      Zato što mi je dužnost da … posao mi je da…

 

Dijana.    Onda nisi obavila svoj posao.

 

Mila.      Nisam obavila svoj posao zato što odbijaš da kažeš kako se zoveš.

 

Dijana.    Izmisli neko ime. Niko ti ne obećava da ću ti reći svoje pravo ime, tako da možeš i sama da ga izmisliš.

 

Mila.      Ovo nije kviz!

 

Dijana.    Nije kviz. Nije bolnica. Ovo mesto nam se polako otkriva.

 

Mila.      Reci mi.

 

Dijana.    A šta ako ne kažem? Pomisliće da nisi kvalifikovana?

 

Mila.      Ne, pomisliće… Pomislićemo da ne želiš da komuniciraš s nama.

 

Dijana.    Ni ne želim.

 

Mila.      A ipak si došla.

 

Dijana.    Ne znam.

 

Mila.      Ja ću ti reci: jesi.

 

Dijana.    Jesam. Došla sam, jesam.

 

(Pauza.)

 

Mila.      Hoćeš da te ostavim samu?

 

Dijana.    Ja sam uvek sama.

 

(Pauza.)

 

Mila.      Šta ti se dogodilo?

 

Dijana.    Sve.

 

 

 

 

Scena 3:

 

(Ivan i Ana)

 

Ivan.      Ti si je izgubila.

 

(Ana sklupčana.)

 

Ivan.          Čuješ? Ti si je izgubila!

 

Ana.           Nisam čak ni bila tu.

 

Ivan.      Umukni! Gde si je izgubila?

 

Ana.           (Ćuti.)

 

Ivan.      Gde si je izgubila, odgovaraj?

 

Ana.       Nisam, pusti me.

 

Ivan.      Gde si je izgubila, otkinuću ti glavu, ludaku beslovesni.

 

Ana.       Nisam ja.

 

Ivan.      Šta ćeš sada reći ljudima? Šta ćeš im reći kada te pitaju gde je? Šta ćeš im reći kada te pitaju ko si ti?

 

Ana.       Nisam je ja izgubila.

 

Ivan.      Ne mogu da verujem da mi to govoriš!

 

Ana.       I meni nedostaje.

 

Ivan.      Umukni. Našla rđa gvožđe. Nije ni čudo da ti nedostaje.

 

Ana.       Nedostaje mi i sve me boli otkako nije tu.

 

Ivan.      Crkni. Trebalo je ranije da misliš. I umukni.

 

Ana.       Kao da ja ne želim da crknem. (Pauza.)  Nisam je ja izgubila.

 

Ivan.      Umukni, mrcino.

 

Ana.       Nisam je ni videla! Ne znam ni kad sam je videla!

 

Ivan.      A na tebi se i vidi da si je izgubila.

 

Ana.       Nisam ja! Jednog dana je bila tu, sledećeg dana nije! Nisam ja!

 

Ivan.      Ti si. Ona je tvoja. Ti si je izgubila.

 

Ana.       I tvoja je.

 

Ivan.      Moja nije, gadura.

 

Ana.       Bojim se. Nedostaje mi.

 

Ivan.      I treba da se bojiš.

 

Ana.       Izvini što sam je izgubila.

 

Ivan.      A na tebi se i vidi, kažem ti. Svi će te pitati kako si je izgubila. I zašto si je izgubila. I, zamisli samo šta će misliti o tebi kad uopšte saznaju da si je izgubila.

 

Ana.       Ja ću dobro sakriti i nikome neću reći. Čak i ako me pitaju, neću reći. Čak i ako me budu mučili, neću nikome reći da ona nije tu.

 

Ivan.      Ne vredi ti. Sad je gotovo. Trebalo je ranije da misliš.

 

Ana.       Ne. Ja ću dobro ćutati. Čak i ako zbog toga ne kažem ni bilo šta drugo.

 

Ivan.      Ne možeš ti toliko da ćutiš koliko će svi pitati i ukazivati prstom na tebe.

 

Ana.       Ja mogu da ćutim vrlo mnogo.

 

Ivan.      Ne postoji toliko mnogo ćutanja. Trebalo je ranije da misliš.

 

Ana.       Trebalo je ranije da mi kažeš da ne postoji dovoljno ćutanja.

 

Ivan.      Ja sam ti to uvek i govorio.

 

Ana.       Ona je sama otišla. Nisam je ni videla. Ona je ćutala.

 

Ivan.      Slušaj, nema opravdanja. Tvoj pogani jezik ne može da izobliči toliko rečenica. Ovaj put više ne može.

 

Ana.       Osim toga, brinem se za tebe.

 

Ivan.      Ne laži, gaduro.

 

Ana.       Ali, brinem se!

 

Ivan.      Ne laži. Ne pokušavaj da me obrlatiš.

 

Ana.       Prepuklo ti je srce.

 

Ivan.      Samo vas dve sebi laskajte.

 

Ana.       Možda sada nije. Odavno.

 

Ivan.      Policiju tebi treba dovesti! Sad ja opet zbog tebe moram da je tražim, zato što je od tebe pobegla, čudovište jedno!

 

Ana.       Ona je sama otišla.

 

Ivan.      Ne bi sama otišla da je ti nisi naterala.

 

Ana.       Ja je nikad ne bih naterala da ode. Kada bih ja mogla da je nateram na bilo šta, ja bih je naterala da ostane.

 

Ivan.      Policija vama treba, rospije ogavne. Mene ste našle!

 

(Ivan besno izlazi velikom brzinom. Pauza.)

 

 

 

 

Scena 4:

 

(Prihvatiliste.)

 

Katarina. Jezivo je defanzivna.

 

Mila.      Šta si je pitala?

 

Katarina. Šta god da sam je pitala, bila je defanzivna. Moraću to da stavim u izveštaj.

 

Mila.      Ali, šta si joj ti radila?

 

Katarina. Pokušavala da je privolim da mi kaže nešto o sebi.

 

Mila.      Neki ljudi ne vole da govore o sebi.

 

Katarina. Očigledno. Pitala sam je sve što sam umela. A to je (mnogo toga)…

 

Mila.      Ali, dobro je što je došla.

 

Katarina. Naravno. Da nije došla možda bi nas zatvorili koliko danas. (Stavi glavu u šake) Ne znam ni kako se zove.

 

(Tren.)

 

Mila.      Bašta je umiruje.

 

Katarina. Otkud znaš?

 

Mila.      Ne znam. Primetila sam. Videla sam je kako izlazi.

 

Katarina. O, da, tamo je.

 

Mila.      Ponekad pomislim da je bolje kad ovde nema nikoga osim nas dve.

 

Katarina. Pozovi je.

 

Mila.      Ne mogu ja da idem tamo da je pozovem!

 

(Katarina odlazi po Dijanu. Vraća se s njom, držeći je za lakat. Kada uđe, Dijana ih vrlo pažljivo razgleda, mada diskretno, pre nego što se uključi u razgovor.)

 

Katarina. Sad slušaj. Ovde mozeš da ostaneš koliko god želiš. Obično je vreme ostajanja oko tri meseca. Mada ima žena koje ostaju duže. Obično se ostaje koliko je dovoljno da se srede formalnosti. Oko razvoda i tako. Žrtve trgovine ljudima više ne primamo.

 

(Mila se trgne.)

 

Ne zato što ne zelimo, nego zato što nismo opremljene.

 

Mila.      Ali…

 

 

Katarina. Kao što rekoh, više ih ne primamo.

 

Mila.      Nismo opremljene ni da se staramo o ženama s hendikepom. Zato si ti predstavljala problem kad si bila nepomična.

 

Katarina.  Zašto to govoriš, ona nije žena s hendikepom.

 

Mila.      Pravim analogiju.

 

Katarina.  Nemoj. Dakle. Više ne primamo žrtve trgovine ljudima. Nikad ne znamo… Imali smo jedan slučaj… Ali nikad ne znamo…

 

Mila.      Ne znamo ko su.

 

Katarina. Ne znamo ko može da dođe po njih.

 

(Mala pauza. Katarina deluje jako željno da čuje odgovor od Dijane. Dijana pogledom prelazi od jedne do druge. Kada izgleda da će se obratiti Katarini, ona okrene glavu ka Mili i obraća se njoj.)

 

Dijana.    Po mene niko neće doći.

 

Mila.      Mafija, ili tako.

 

Dijana.    Zar mafija nije istrebljena?

 

Mila.      Može da dođe internacionalna mafija.

 

Dijana.    Razumem. Ali po mene niko nikad neće doći.

 

Katarina. (Glasno, nastojeći da preotme tok razgovora od Mile) Možda je tako / i bolje.

 

Dijana.    A žene s hendikepom?

 

Katarina. Ideš preko reda.

 

Dijana.    Ne, šta / je to s njima?

 

Katarina. Objasniću ti kada dođe / vreme.

 

Mila.      Dekoncentrisaceš Katarinu.

 

Katarina. (besno) Jedno po jedno!

 

(Gužva. Pauza.)

 

Dijana.    (gledajući Milu.) Izvinite. (Pauza.) Ti si dobra devojka.

 

Mila.      Molim?

 

Dijana.    (Mili.) Vidim da si u dubini duše dobra. S tobom mogu da razgovaram.

 

Mila.      Drago mi je.

 

Katarina. Dakle?

 

Dijana.    (Ignorišući Katarinu.) Ti znaš šta je ljudska patnja. Tebe je neko strašno povredio, ali ti si i dalje dobra. Neoštećena. Zato tako dobro razumeš patnje drugih ljudi.

 

Katarina.  U redu, da pređemo /na stvar.

 

Mila.      (Dijani.) Hvala.

 

Dijana.    (Mili.) Ne, stvarno. Zato tako dobro umeš da slušaš, da saosećaš. To je redak dar. Ne daj da ti iko kaže da nije.

 

Katarina.  Dobro, evo, reći ću ti kako se ja zovem, ja sam Katarina, koordinatorka prihvatilišta…

 

Dijana.    (Mili.) Veruj mi, to je jako važno. Zato ja sad tebi mogu da se poverim, da se osećam bolje.

 

Mila.          Hvala, ali…

 

Dijana.    Jer, osećam, kad bih mogla da razgovaram s tobom… Nasamo… To bi me izlečilo, skoro potpuno.

 

Mila.          Pa… Divno… Katarina i ja…

 

Katarina.  (Dijani.) Postoji procedura. Ja sam ovde da…

 

Dijana.    (Mili.) S nekim ljudima je teško razgovarati. Nemoguće. Čak i kad si u nevolji, kad ti je njihova pomoć više nego potrebna, s nekim ljudima je prosto nemoguće…

 

Katarina. Ja sam ovde da pomognem, ja sam obučena da…

 

Dijana.    (Mili.) To je tako redak dar.

 

Katarina.  Treba da mi kažeš…

 

Dijana.    (Katarini.) Ne verujem da tebi treba bilo šta da kažem. Ne verujem da mi ti trebaš. S njom ću razgovarati, s njom sam odmah osetila bliskost.

 

Mila.      Hvala.

 

Katarina. Vidi, ja razumem da se sad ne osećaš bezbedno. Samo mi dozvoli da zaslužim tvoje poverenje.

 

Dijana.    Zašto? Ja vidim da između tebe i mene postoji ogroman jaz.

 

Katarina. Ja razumem kako se osećaš, ali…

 

Dijana.    Razumeš kako se osećam? Kako se usuđuješ da to kažeš? Meni ne treba da osećam bliskost s tobom, šta će to meni? Ja sam već naučila da prepoznam ko je dobar za mene, a ko nije.

 

Katarina. Molim te. Dozvoli mi da ti pokažem koliko grešiš. Pokušaj.

 

Dijana.    Tebi je lako da to kažeš, za tebe je to samo još jedan dan na poslu. Ali ova devojka (uzme Milinu ruku) s njom je drugačije.

 

Katarina. Ja sam svoj život posvetila ovom poslu. Veruj mi. Ja te molim da mi veruješ. Preklinjem te da makar pokušaš. To je ono što ti je sad najpotrebnije.

 

Dijana.    Meni više ništa nije najpotrebnije.

 

Katarina. Molim te. Reci nam.

 

Dijana.    Šta?

 

Katarina. Šta ti se dogodilo.

 

 

Dijana.    Nepodnošljivo mi je. Muž me zlostavlja. Njegova majka me zlostavlja. Njegova sestra me zlostavlja. I moja sestra.

 

Katarina. Kako te zlostavlja?

 

Dijana.    Mnogo.

 

Katarina. Ali, kako? Fizički?

 

Dijana.    Fizički… Ne. Više kao… kako bih to rekla… psihički.

 

Katarina. I?

 

Dijana.    Ništa. Probala sam da se razvedem.

 

Katarina. Odlično. I?

 

Dijana.    I ništa. Stajala sam pred sudijom i izgledala sam kao monstrum. Ja sam bila ovakva i pitali su me, dobro, šta se dogodilo, i ja sam im rekla šta se dogodilo. Gospođo sudija, evo šta se dogodilo. I oni su se pitali kako ja mogu da govorim normalnim glasom. A uopšte ni ne mogu. U grlu mi stoji knedla. Ili vise neka kao kugla od gvozdenih dlaka. I ako prestanem da govorim brzo i ravnodušno, zanemeću. I to sam rekla. Ali mi to nije pomoglo. Sudija je mislila da sam još veći monstrum.

 

Katarina. Zašto, zaboga?

 

Dijana.    Zato što moj muž stoji pored mene, žut i skvrčen, žuto mrk, promukao, krklja, pokunjen. Kada mu se obrate, ne odgovara, samo odmahuje ručicom.

 

Mila.      Zašto, je l’ bolestan?

 

Katarina. Nije bolestan, nego je zao i nasilnik je.

 

Mila.      Znam, vidi se po tebi.

 

Dijana.    I onda se vratimo kući i svi krenu da me napadaju. Ja sam se uzdala u sina.

 

Mila.      Koliko ima godina?

 

Dijana.    Devetnaest. I onda se dogodila tragedija.

 

Mila i Katarina.   Koja?

 

Dijana.    Moj sin je izvršio samoubistvo.

 

(Katarina i Mila skoro odskoče, užasnute.)

 

Katarina. Žao mi je.

 

Dijana.    To je tako.

 

Mila.      Tako si hrabra.

 

Dijana.    (sleže ramenima, skromno. Na ivici je plača.)

 

Katarina. Kada?

 

Dijana.    Pre dve nedelje. Sahranili smo ga.

 

Mila.      Strašno.

 

Dijana.    Da. Sahranili smo ga.

 

Mila.      Imaš li još dece?

 

Dijana.    Malo.

 

Mila.      Kako to misliš, malo?

 

Dijana.    Nemam više dece. Nemam više ničega. Nemam ništa.

 

Mila.      Ne znam šta da kazem.

 

Dijana.    Ništa.

 

Katarina. I onda je počelo nasilje?

 

Dijana.    Jeste.

 

Katarina. Tukli su te?

 

Dijana.    I to. Svakodnevno.

 

Katarina. Tipično.

 

Mila.      Nije tipično, ne mozeš za takve stvari da govoriš da su tipične.

 

Katarina. Tipično je da najviše progone onoga ko je najslabiji.

 

Mila.      Da, dobro.

 

Katarina. (Dijani.) Da li je to trajalo i pre nego što je sin… to učinio? Da li su te i pre toga tukli?

 

Dijana.    Da. On je zbog toga najviše i patio. Teško je podnosio. Mislim da se osećao kao da tuku njega samog. Samo još gore. Samo još mnogo gore.

 

Katarina. Otac alkoholičar?

 

Dijana.    Molim? Da. Moj?

 

Katarina. Tvoj muž.

 

Dijana.    Povremeno. Ali, izuzetno nasilan. Jako nasilan. Nasilan. Razumete. Prema meni.

 

Katarina. I kad je to počelo?

 

Dijana.    Počelo je… Počelo je kad smo se upoznali. Čim smo počeli da budemo zajedno.

 

Katarina. Eto. Tipično.

 

Mila.          Molim te, prestani s tipičnim!

 

Katarina. Ali, jeste tipično. Paradigmatično. To donatori treba da čuju. (Dijani.) Ponovićeš to pred njima?

 

Dijana.    Ponoviću pred bilo kim. Mislila sam da je to normalno. Da sam ja kriva. (Pauza.) Ali, to sad nije važno!

 

Katarina. Nama je važno sve što je u vezi s tobom.

 

Dijana.    Meni nije. Sve sam to zaslužila. Zasluzila sam da mi sin pogine.

 

Katarina. Niko nije zaslužio nasilje. Sirota ženo. Niko.

 

Dijana.    Meni su svi govorili da jesam.

 

Katarina. Ja prvo moram da ti čestitam što si otišla.

 

Dijana.    Da. Sačekala sam da sahranimo sina i onda sam otišla.

 

Katarina. Zato što je jedino vazno da postaviš granicu. Da jednom kažeš da je dosta. Onda je praktično pola posla obavljeno. Izgleda ti da je beznačajno. Ali nije.

 

Dijana.    Živela sam na groblju. Pored groba svog sina. Prvo sam prosila, a onda se više ni ne sećam. Neki čuvari su bili dobri, razumeli, ali jedna smena je bila grozna. Taj me je i oterao.

 

Mila.      Ali, kako si nas našla?

 

Dijana.    Ne znam. Išla sam kao u bunilu. Ničega se ne sećam. Samo sam se odjednom probudila ovde.

 

Katarina. Pa, probudila si se na pravom mestu.

 

 

 

Scena 5:

 

(Katarinina kuća, Katarina i Andrej.)

 

Andrej.    Ništa se nije dogodilo.

 

Katarina. Dogodilo se.

 

Andrej.    Nije se ništa dogodilo. Poljubi me.

 

Katarina. Nemoj.

 

Andrej.    Hajde, poljubi me, normalno.

 

Katarina. Pusti.

 

Andrej.    Pusti?

 

Katarina. Nemoj da me poljubis.

 

Andrej.    Dođi.

 

Katarina. Neću da te poljubim, neću da dođem.

 

Andrej.    Nećeš.

 

Katarina. Ne.

 

(Andrej jako udari Katarinu. Katarina padne. Udarac je očigledno jak i povredi je, ali ona ustaje sa izvesnom izvežbanošću.)

 

Katarina. (brišući krv s usta.) Slušaj, ovo si sad uradio, ali…

 

Andrej.    Sada sam uradio nešto preko čega ja necu moći da pređem.

 

Katarina. Ovo si sad uradio dvadeseti put… sto dvadeseti put… ali ti kažem da ja to ne dopustam.

 

Andrej.    Sada ja neću preko toga moći da pređem.

 

Katarina.  Ne, ja neću moći preko toga da pređem.

 

Andrej.    Je l’ da. Zabrani mi.

 

Katarina. Zabranjujem ti.

 

(Andrej karikira strah.)

 

Katarina. Ja ti zabranjujem. Ne dozvoljavam ti.

 

Andrej.    Stvarno. Kao što rekoh: (karikira strah jos jednom.)

 

Katarina. Ovo mora da prestane. Ne možeš me zauvek tući.

 

Andrej.    Što? Mogu.

 

Katarina. To mi smeta!

 

Andrej.    Dobro?

 

Katarina. Ali, meni smeta!

 

Andrej.    Kažem ti.

 

Katarina. Meni je važno.

 

Andrej.    Ako ti je važno, onda me spreči. Hajde. Spreči me. Hajde.

 

(Ponovo je udari, ponovo ista izvežbanost u Katarininom ‘oporavku’, iako je udarac ozbiljan.)

 

Katarina. (Briše krv sa usta.) Rekao si da to nikad ne radiš.

 

Andrej.    Sada je gotovo. Naterala si me.

 

Katarina. Ti si mene udario!

 

Andrej.    Ti si me naterala da te udarim. Tražila si.

 

Katarina. Ja znam da ti nisi takav.

 

Andrej.    Naterala si me da te udarim! Je l’ ti shvataš šta je to?

 

Katarina. Nisi takav. Nisi me stvarno udario.

 

Andrej.    O, jesam.

 

Katarina. Nisam htela da te poljubim. Ovo mora da prestane.

 

Andrej.    Nisi htela da me poljubiš! Kao da sam ti neprijatelj.

 

Katarina. Ja znam da ti nisi takav. Postoji drugi deo tvoje ličnosti koji nije takav. S kojim mi je najbolje na svetu. Vrati se.

 

Andrej.    Najbolje ti je na svetu a teraš me da te udaram.

 

Katarina. Ja sam već odavno postavila granicu. Sad ti je loše. Ali sutra, vec danas će ti biti bolje.

 

Andrej.    Nije meni loše, gaduro. Loše mi je kad me ti nateraš da mi bude loše. Loša si mi ti.

 

Katarina. (Drži se za lice.) Boli me.

 

Andrej.    I treba da te boli. Šta ti misliš ko sam ja?

 

Katarina. Ti si… ti si… (jeca i drzi se za glavu.)

 

 

 

 

Scena 6:

 

(Prihvatilište.)

 

Mila.          A ja volim da razgledam atlas.

 

Dijana.    Zašto?

 

Mila.      Zato što volim da pomislim, da se prisetim, kako negde, u drugom delu atlasa, na drugoj stranici, postoji još neka osoba koja u ovom momentu nešto čini. U nekom drugom gradu. Ja sada radim to, ja se nalazim u ovoj sobi, a postoji neko u – bilo gde – u nekom selu u Kini, u Ekvadoru, negde na moru u Indiji, neko drugi ko ima sobu, ko sada sedi u svojoj sobi, nešto radi. Odlazi na spavanje. Sedi na krevetu. Priča s nekim ispred prodavnice na uglu. Pa i ovde. U drugom delu grada. U nekoj drugoj ulici. Neko je tamo.

 

Dijana.    Onda ti izgleda da nisi sama?

 

Mila.      Onda mi izgleda da sam možda ta druga osoba. Otkud ja znam da sam ja ova osoba koja je ovde, a ne ona druga osoba, ta na koju mislim, nepoznata, iz druge stranice atlasa?

 

Dijana.    Volela bih da meni nekad može da izgleda kao da nisam sama.

 

Mila.      Nisi. Mi smo tu.

 

Dijana.    Da… I kad sam ovde, osećam se bolje. Oštar bol, ali se osećam bolje, kao da postoji  još nešto osim njega. Ova kuća. Ja. Dobro mi je kad razgovaram s tobom. Ali, shvati. Na drugom delu atlasa postoje neke osobe kojima je jednako grozno kao tebi.

 

Mila.      O, pa, onda je sve sređeno, našli smo nešto što će me utešiti.

 

(Mali smeh, obe.)

 

Dijana.    Izvini. Ja bih volela da mogu da te utešim.

 

Mila.      Znam.

 

Dijana.    Ali, stvarno, ako svuda u atlasu postoje neke osobe kojima je jednako grozno kao tebi, onda to samo znači da nijedan deo atlasa nije bezbedan. Bolje je da  budeš sama.

 

Mila.      Ali, ako se prisetim nekog drugog, možda će mi biti bolje.

 

Dijana.    Ako se prisetiš nekog drugog, njegov užas preći će na tebe.

 

Mila.      A ima ljudi koji nemaju nijedan užas.

 

Dijana.    Gde?

 

Mila.      Sigurno ima.

 

Dijana.    Možda, ali ih ima vrlo malo. Toliko malo, da su sigurno pohvatali užasne sadržaje svih drugih.

 

Mila.      Zaista. Onda možda možes da misliš na predmete. Na predele, takođe. I da se nadaš da se neće zaraziti kad ti pomisliš na njih.

 

Dijana.    Ako te to toliko raduje, ako te iole smiruje, možda bi trebalo da kreneš na put.

 

Mila.      Možda. (Tren.) Kako je u bašti?

 

Dijana.    Znaš kako je u bašti.

 

Mila.      Znam, ali kako je kad si tamo?

 

Dijana.    Znaš kako je kad si tamo.

 

Mila.      Ali kad si zaista tamo?

 

Dijana.    Pa, bila si.

 

Mila.      Nisam. Doduše, dolazeći ovamo, jednom sam prošla kroz baštu. Samo što se ne sećam baš jasno. A i bila je zima. Nije se mnogo toga videlo.

 

Dijana.    Sad je ista takva, samo što je drugo godišnje doba. Ista takva, samo onakva kakvu si je videla kroz prozor.

 

Mila.      A oseća se neki miris?

 

Dijana.    Kad se jako primakneš biljkama.

 

Mila.      Kad se primakneš stabljikama nane. Znam kako mirišu unutra. Kad prelomiš list. Onda jako miriše. Je l’ tako miriše i kad je na stabljici?

 

Dijana.    Pa, bila si nekad u bašti! U nekoj bašti.

 

Mila.      Samo što, znaš, to je bilo odavno.

 

Dijana.    A da ipak probaš?

 

Mila.      A, ne. Nije moguće. Uostalom, nema ni potrebe da izlazim. Otkud ću znati da sam baš u svojoj bašti?

 

Dijana.    Tebi je prilično loše.

 

Mila.      Da, malo sam fobična. Ali, radim na tome.

 

Dijana.    Šta vredi da radiš na tome. Ne vredi raditi ni na čemu.

 

Mila.      Ranije sam jako želela da izađem. Bilo kuda, da hodam ulicama. Čak i ovog grada. Da govorim, ‘uh, ala se ovde svašta izgradilo’, kao što govore ljudi koji žive u inostranstvu. Da govorim kako nešto sada izgleda. Ah, sada je ovo dakle ovde… U moje vreme… Kao što govore stari ljudi. To bih volela. Ali sada ne mogu. Čudno je to.

 

Dijana.    Živela si u drugom gradu?

 

Mila.      U raznim. Samo što nisam smela da izlazim.

 

Dijana.    Kako to?

 

Mila.      Nije bitno. Sada je to gotovo. Sada /sam jaka.

 

Dijana.    Kako to misliš, nisi smela?

 

Mila.      Da… čudno je… Teško mi je to da pominjem, ali … Ja sam bila… To jest… Ja sam… nije bitno, trgovina ljudima, bla bla, znaš kako to/ izgleda, I onda…

 

Dijana.    Ne znam kako to izgleda.

 

Mila.      (zatečena, gleda je.) Nije ni bitno, izgleda kao… U svakom slučaju, sobe u kojima ste obično nemaju prozore, ili prozori gledaju na nekakve zidove, nikada ne izlaziš napolje, osim kada te sele iz jedne kuće u drugu, ali tada samo potrčiš do kombija, vode te, vezanih očiju. (Tren.) I sad… Kad sam izašla odande, kada sam već bila slobodna, vozila sam se jednom autobusom. Izašla. Čekala da se promeni svetlo na semaforu. A ispred mene je prošao drugi autobus, sa istim brojem, isti autobus. I upitala sam se, odakle ja znam da sam ovde? Odakle ja znam da nisam u tom autobusu koji je sad prošao ispred mene? Autobus je isti. I ja sam ista, samo što, otkud znam da nisam tamo? (Pauza.) Onda sam došla ovamo.

 

(Pauza.)

 

Dijana.    Miriše na te biljke. Bašta. Nana, bosiljak, majčina dušica. Tamnozeleni, gusti. Lekovito bilje. Begonije. Poslepodne, kada je sunce narandžasto, tamnosmeđa cigla ove kuće vidi se na pozadini od plavog neba. Zemlja je nekad suva i svetla, a nekad je mokra i skoro crna i tad se oseća njen miris. Čuju se automobili, ali ih ne vidiš, jer je ulica daleko. (Pauza.) Možda da ipak odeš do bašte.

 

Mila.      O, ne. S baštom je završeno. Ali i ovo je nešto.

 

(Mila gleda preda se, Dijana gleda u Milu, ne znajući kako da postupi. Stavi joj ruku na leđa i pomazi je otvorenom šakom. Mila jedva primetno klimne glavom, nasmeši se odsutno, gledajući u stranu.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

2. čin

 

Scena 1:

 

(Katarina, Ivan i Ana u prihvatilištu.)

 

Ivan.      Ja ne mogu da vam opišem koliko mi je strašno što vas ovako uznemiravam. Meni je jasno da vaša adresa nije poznata široj javnosti i verujte da vas razumem.

 

Katarina. Vi takođe razumete da ćemo, ukoliko odmah ne napustite naše prostorije, biti primorane da se obratimo organima gonjenja.

 

Ivan.      Kako da ne. I ja ću vas prvi u tome podržati.

 

Katarina. Onda ni do kakvih nesporazuma ne može ni da dođe. Izvolite. (Pokazuje na vrata.)

 

Ivan.      Ali, pre toga, dozvolićete mi da objasnim zašto smo došli?

 

Katarina. To će samo nepotrebno odužiti vaš odlazak.

 

Ivan.      Ne brinite. Neću se zadržati ni trenutak duže nego što je neophodno.

 

Katarina. To svoje obećanje ste već prekršili. Nije neophodno da uopšte budete ovde. Šta više, neophodno je upravo suprotno.

 

Ivan.      Molim vas. Razgovarajmo kao ljudi.

 

Katarina. Ja to i činim. Molim vas, odlazite.

 

Ivan.      Šta je bilo ovaj put?

 

Katarina. Molim?

 

Ivan.      Šta vam je rekla ovaj put?

 

Katarina. Više je nego izvesno da ja, prema statutu naseg prihvatilišta, a i prema svojoj ličnoj savesti ne mogu i, što je još važnije, apsolutno neću da vam otkrivam istoriju bilo koje od stanarki ove zgrade.

 

Ivan.      Je li ovaj put s Kosova ili iz Bosne?

 

Katarina. Ne znam o čemu govorite.

 

Ivan.      Slušajte. Meni je jasno da me apriori posmatrate kao neprijatelja…

 

Katarina. (glasnije.) Ne znam o čemu govorite!

 

Ivan.      I ja to poštujem, možda i samo zato što sam muškarac, što takođe –pazite, molim vas – što takođe poštujem.

 

Katarina. Ja nikoga apriori ne posmatram kao bilo šta.

 

Ivan.      I to poštujem. Ali, pogledajte, sa mnom je i moja ćerka. Ona nije muškarac.

 

Katarina. Očigledno.

 

Ivan.      Pa, da, očigledno. Ona je samosvesna mlada žena. Ako ne verujete meni, što ja razumem, mada, kada biste me upoznali… U svakom slučaju, ako ne verujete meni, zašto ne biste poverovali njoj? I ona je sa mnom.

 

Katarina. Vidim da je s vama, ne govorite kao da ona nije u sobi.

 

Ivan.      Oh, zaboga. Vidim da nam je razgovor započeo u pogrešnom tonu.

 

Katarina. Jedino što je ovde pogrešno je što šte vi započeli ulazak u ovu kuću. Zar niste mogli čak ni da poštujete činjenicu da ovde ne primamo članove porodica stanarki?

 

Ivan.      Znam! Zar ne shvatate onda koliko sam očajan, kad sam čak i preko toga prešao! Ne samo ja, svakako, nego i moja ćerka, ona možda ponajviše. Dete je izbezumljeno!

 

Katarina. Ne deluje izbezumljeno.

 

Ivan.      Deca  kriju osećanja.

 

Katarina. Naročito kada ih naterate. Osim toga, ona nije dete.

 

Ivan.      Meni je dete. Vi nemate decu?

 

Katarina. Ne. Ali to ne utiče na uzrast vaše kćeri.

 

Ivan.      To mislite zato što nemate decu. Razumem. Posvetili ste se ovoj ustanovi. Ali, dozvolite onda da vam dam neki uvid u roditeljstvo.

 

Katarina. Hvala, ja imam dovoljno uvida u roditeljstvo. Naše štićenice ovde odgajaju i svoju decu.

 

Ivan.      Ja ne vidim nikakvu decu.

 

Katarina. Nije ni potrebno da ih vi vidite.

 

Ivan.      Pa, da, razumem. Dokle god su vama na oku. (Tren.) Ali, moja ćerka jeste malo detinjasta. Osim toga što je moje dete i uvek će to, naravno,  biti.

 

Katarina. S obzirom na okolnosti, moram da priznam da delujete neverovatno sabrano.

 

Ivan.      Znam. Trudim se. Zbog deteta.

 

Katarina. (Ani.) A kako se ti zoves?

 

Ana.       (gleda je.)

 

Ivan.      Ana. Ne govori mnogo. A i sada je u šoku. Zbog majke, razumete.

 

Katarina. (Ani, nehotice govori nesto glasnije.) Samo hoću da znaš da uvek možeš da dođeš ovamo. Ako ikad poželiš ili osetiš potrebu da budeš na sigurnom. Da će za tebe uvek biti mesta i da si dobrodošla.

 

Ivan.      (ogledajući se po sobi.) Kao što će, očigledno, biti mesta i za bilo koga drugog.

 

Katarina. Molim?

 

Ivan.      Pa, ništa, samo ne delujete naročito… Kako bih rekao… Posećeno.

 

Katarina. Kriminal je znatno opao tokom vanrednog stanja. Pa tako i kriminal unutar porodice. Od strane porodičnih nasilnika. Na sreću, u ovom momentu malo žena ima potrebe za našim okriljem.

 

Ivan.      Hvala Bogu. (Pauza.) Opet me gledate podozrivo. Naravno da ne impliciram da nam slabija posećenost govori o slabijem kvalitetu. Ovo nije komercijalna ustanova, je l’ tako.

 

Katarina. (Ani.) Znači, dogovorile smo se? Ana?

 

Ivan.      Meni je dobro tamo gde jesam. Kaži, Ana.

 

(Ana klima glavom potvrdno.)

 

Katarina. Dobro. Ali ako ikad nešto… Dođi. Sad znaš gde smo.

 

Ivan.      Zna. Ali neće joj nikad ništa trebati. Ali hvala.

 

Katarina. U svako doba.

 

Ivan.      Ali, da se vratimo na moju ženu.

 

Katarina. Uzgred. Primite moje saučešće zbog smrti vašeg sina.

 

Ivan.      Ja nemam sina.

 

Katarina. To je istina. Ali jedan deo njega uvek ce živeti u vama. I vi, Ana. Primite moje najdublje saučešće.

 

Ivan.      Znači, to je. Izgubila je sina u ratu u Bosni?

 

Katarina. Gospodine, vaš cinizam prevazilazi svirepost mnogih s kojim sam se ja sretala.

 

Ivan.      Ne, zaista. U Bosni? Na Kosovu? Sigurno pod veoma tragičnim okolnostima.

 

Katarina.  Ja nemam nikakvog razloga da ovo slušam.

 

Ivan.      Znači da je niste primili tek tako. S jedne strane je to dobro, zbog vas, ali s druge strane, onda ona pribegava sve ekstremnijim izjavama. Je li ga tražila među gomilama leševa na ratištu? Je li se nagledala otkinutih ruku i nogu? I mrtvih vojnika koji u mrtvim sakama stežu pramičke trave? Njihova plava koža i tamnomrka zemlja i izbledela trava i šta sve ne?

 

Katarina. To nije ona.

 

Ivan.      Znači, nije to. Ovo joj je bio vrlo važan argument. Ključni. Zemlja, trava, detalji.

 

Katarina. Slušajte. Faza poricanja je više nego uobičajena pojava. I dobra je, zato što proces tugovanja ne može normalno da se nastavi bez nje. I ja ne mogu da se otmem utisku dubokog saosećanja s vama. Ali možda je vreme da se suočite s tim. Na kraju krajeva, prošlo je već dovoljno vremena. Jer, niko ne bi želeo da u toj fazi ostanete zauvek.

 

Ivan.      Šta vam je rekla!

 

Katarina. Rekla mi je za samoubistvo vašeg sina. Ne brinite. I vi takođe morate da skupite snage.

 

Ivan.      Ali vi ste već peto prihvatilište kome ona dolazi! Sin se ubio. Sin poginuo u Bosni. Cela porodica poginula u bombardovanju Kosova. Kidnapovana je, došavši ovamo iz Rumunije. Belo roblje. Pretučena, silovana. Šta god vam padne na pamet!

 

Katarina.  Ali…

 

Ivan.      Ne verujete?

 

Katarina. U ovom gradu ne postoji pet prihvatilišta…

 

Ivan.      Ovaj grad, bilo koji  grad. Jedva sam vas pronašao. Ovaj put joj se očigledno nije dalo da putuje. Bolnica. Koja god prostorija u svom nazivu sadrži reč žrtva, ona će biti u njoj.

 

Katarina. Zašto?

 

Ivan.      Zašto? Vi to znate bolje od mene. Ne znam zašto! Zar joj ne bih pomogao da znam?

 

Katarina.  Ali mi smo osposobljene za proveravanje iskaza naših posetiteljki.

 

Ivan.      Onda proverite i moj iskaz. Pogledajte!

 

(Pruza joj svežanj papira. Katarina gleda.)

 

Katarina. Šta mi to znači? Ako je i ranije tražila pomoć, to samo znači da joj je pomoć ranije i bila potrebna.

 

Ivan.      A potrebno joj je bilo i da neko bezuslovno saoseća s njom, ne ispitujući njenu poziciju žrtve, ne tražeći od nje da preuzme bilo kakvu odgovornost. U stvari mora da bude u krugu porodice. Nama je potrebno da bude u krugu porodice.

 

Katrina.   Ne mogu…

 

Ivan.      Ta njena nestajanja. Oduvek. Nasumični dolasci i povraci. Malo dete, ona (pokazuje na Anu), vrišti, urla. Nije je bilo mesecima. U redu. Tolerisao sam. Ali sada je već postalo opasno. Neko može da joj ozbiljno naškodi. Sreća je da je došla kod vas. Ali inače…

 

Katarina. Ne mogu…

 

Ivan.      Ona je skoro bolesna. Molim vas. Budite razumni. Ni vi ne biste voleli da vaši donatori pomisle da nekoga držite ovde protiv volje te osobe.

 

Katarina. Odlazite!

 

(Katarina izgleda kao da joj je loše, odlazi velikom brzinom držeći usta pokrivena, kao da će povratiti.)

 

 

 

 

 

 

 

Scena 2:

 

(Ivanova kuća. Ana I Ivan.)

 

Ana.       Vratiće se.

 

Ivan.      Molim?

 

Ana.       Ona će se vratiti. Treba da čekamo.

 

Ivan.      (Prezrivo) Da, vratiće se… Ako sačekamo nekoliko meseci, vratiće se. Ili, ko zna? Ako gospođi padne na pamet da se vrati ranije, vratiće se ranije. Tome nas je već naučila, gadura.

 

Ana.       Ne govorim o tome.

 

Ivan.      Šta?

 

Ana.       Jednom će se stvarno vratiti.

 

Ivan.      Ma, neka se nosi, veštica prokleta, kao da ću ja da plačem za njom.

 

Ana.       Jednom će se stvarno vratiti zauvek. Ja znam.

 

Ivan.      Da, siguran sam da ti mnogo znaš, u tom svom retardiranom mozgu.

 

Ana.       Kada bude pravo vreme za to, ona će se vratiti. Znam. Ona je moja mama. I vratiće mi se.

 

Ivan.      Da, da…

 

Ana.       Ali, ona zaslužuje da je čekamo. Kada bude pravo vreme, kada za nju bude pravi čas, kad ona  oseti da treba da se vrati, tada će se vratiti. Ja to znam sve vreme. Sve godine. Samo treba da je čekamo. Ja treba da je čekam.

 

Ivan.      O, ludačo.

 

Ana.       Zaista. Ja nikad nisam strpljiva. Tako obično sve i pokvarim.

 

Ivan.      Pokvariš, tu si u pravu.

 

Ana.       Da. Znam da samo treba da budem strpljiva. Pošto, ona će se vratiti kad je najmanje očekujem. Možda ona oseća pritisak. Ako stalno mislim o tome, možda ona oseća pritisak. Možda bi i želela da se vrati ali oseća da je ja pritiskam. Zato ne treba da mislim o tome. Ali ja ne mogu da prestanem da mislim o tome, da mislim na nju. Možda zato toliko čeka. Močda je zato nema toliko dugo.

 

Ivan.      A zašto bi se vratila?

 

Ana.       Ja sam njena ćerka. Mora da mi se vrati.

 

Ivan.      Phah! Jeste, ona je deci više nego privržena.

 

Ana.       To je bilo odavno.

 

Ivan.      Neke stvari se ne menjaju.

 

Ana.       Menjaju se. Ali prema  meni se neće promeniti. Jednom mi je rekla da me voli, bez obzira na sve. To se neće promeniti.

 

Ivan.      I ti joj veruješ.

 

Ana.       Ona je moja majka. Verujem joj.

 

Ivan.      Ta ne bi umela da bude majka ni kad bi joj život zavisio od toga. Doduše, kad vidimo kakva si ti skotina, nije ni čudo što je takva prema tebi.

 

Ana.       Majka je majka. Videćeš!

 

Ivan.      Ja sam video svašta, to mogu da ti kažem.

 

Ana.       (tiho.) Videćeš.

 

 

 

 

 

 

 

 

Scena 3:

 

(Katarina i Andrej.)

 

Katarina. Ovo  mora da prestane.

 

Andrej.    Slobodno.

 

Katarina. Čuješ li šta ti govorim?

 

Andrej.    Zašto si onda došla?

 

Katarina.  Da ti kažem da ovo mora da prestane.

 

Andrej.    Već si mi rekla da ovo mora da prestane. I evo te. I bilo te je i svaki prethodni put. Prema tome, pusti ti tu priču o tome kako želiš da ovo prestane.

 

Katarina. Mora da prestane smesta!

 

(Andrej joj prilazi. Katarina se trgne i štiti glavu kao da očekuje udarac. Andrej je međutim miran i ljubazan.)

 

Andrej.    Ljubavi.

 

(Prilazi joj još više. Katarina se ponovo trgne, zgrči, zauzima odbrambeni položaj. Andrej je nežno grli.)

 

Andrej.    Ljubavi. Naravno da će prestati. Reci mi samo jednu reč i sve će prestati. Naravno da te neću povrediti.

 

Katarina. Dobro.

 

Andrej.    Naravno. Moja draga. Ona se uplašila. Ona se boji da ću joj učiniti nešto nažao.

 

Katarina. Ne bojim se ja tebe.

 

Andrej.    Kako možeš mene da se bojiš kada te ja volim najviše na svetu? Ako mi iko išta znači, to si ti. Kako možeš mene da se bojiš? Draga moja.

 

Katarina. U redu. To hoću. Da ovo odmah prestane.

 

(Andrej je grli, mazi je po glavi.)

 

Andrej.    Kad god ti poželiš. U svako doba. (Pauza.) I onda ću te nekad sresti na ulici. I onda ću te potpuno polomiti. Polomiću ti ruke, noge, rebra… Izbušiću ti kičmu, pršljen po pršljen, redom, vrlo precizno. Čak i ako te ne sretnem, potražiću te. Otići ću u tvoje prihvatilište.

 

Katarina.  Nećeš ga nikad naći.

 

Andrej.    Da, da, srećice. Neću ga nikad naći. I onda ću doći u prihvatilište i polomiću vas sve redom. Je l’ da? Je li da hoću? Hoću. Sve redom.

 

Katarina. Zvaću policiju. Ispričaću im šta si mi govorio.

 

Andrej.    Slobodno, dušice. Zovi ih odmah. Ti si vrlo moćna. Koordiniraš prihvailištem za žene žrtve nasilja. A kad neko to radi, nije moguće da i sama bude nečija žrtva. Da?

 

Katarina. Zvaću…

 

Andrej.    Pa, hajde. Sad automatski više nisi nečija žrtva. I više nikad nećeš doći da mi kažeš kako ovo mora da prestane. Više nikad nećeš juriti ovamo, iz svog prihvatilišta ili bilo od kud, juriti kao sumanuta, samo da mi kažeš kako ovo mora da prestane. Pošto si ti sad na onoj strani. A to bi trebalo da te zaštiti.

 

(Pauza. Katarina razmišlja.)

 

Katarina. Slušaj. Nikad. Nikad. Nikad. Nemoj. Da se usudiš. Da mi priđeš. Ili da mi se obratiš.

 

Andrej.    Ju. Naučiće borilačke veštine. Nabaviće oružje. O, žalostan ja, nisam ni svestan svoje potpune propasti koja je na pragu.

 

Katarina. Ja sam ozbiljna.

 

Andrej.    (Ozbiljno.) Znam.

 

(Udalji se od nje.)

 

Andrej.    Slušaj. Promenio sam se. Rekao sam ti da te više nikad neću udariti.

 

Katarina. (ćuti.)

 

Andrej.    To je gotovo. Shvatio sam.

 

Katarina.  Ja sam ozbiljna.

 

Andrej.    Sada ti zaboravljaš.

 

Katarina. Ja nisam ništa zaboravila.

 

Andrej.    Zaboravila si kako ti je sa mnom najbolje na svetu. Zaboravila si kako je sa mnom, kada je dobro, mnogo dobro.

 

Katarina. (ćuti.)

 

Andrej.    Sada ti zaboravljaš. (Pauza.) I to me užasno boli.

 

Katarina.  Ja nisam ništa zaboravila!

 

(Andrej zagnjuri lice u šake. Katarina ga gleda.)

 

Katarina. Nemoj. (Prilazi mu.) Nemoj. Biće sve u redu.

 

(Andrej odmahuje glavom, držeći glavu u šakama.)

 

 

 

 

 

Scena 4:

 

(Prihvatilište. Ana, Ivan, Katarina. Mila ulazi i uvodi Dijanu.)

 

Ivan.      O, hvala Bogu, tu si!

 

(Pritrčava joj da je zagrli. Dijana ga gleda nepomično.)

 

Dijana.    Zašto ste me našli?

 

Ivan.      Umrli smo od brige.

 

Dijana.    I zato ste morali da me nađete.

 

Ana.       (razveseli se.) Zdravo, mama.

 

Dijana.    (Pogleda Anu ovlašno, neljubazno.)

 

Ana.       Zdravo, mama!

 

(Katarina gleda na drugu stranu.)

 

Mila.      Sigurna si da su to oni?

 

Dijana.    Naravno da sam sigurna.

 

Mila.      Pošto ih nisi ni pogledala.

 

Dijana.    Nema potrebe da ih gledam.

 

Katarina. I hoćeš da pođeš s njima?

 

Dijana.    Izgleda da moram.

 

(Svi je gledaju.)

 

Dijana.    Naravno da hoću  da pođem s njima. Oni su ti.

 

Katarina. Ali, rekla si da nemaš porodicu.

 

Dijana.    Izgleda da imam.

 

Mila.      A sin?

 

Dijana.    Nemam sina.

 

Katarina. Stani, sigurna si da ovo ne govoriš pod prisilom?

 

Dijana.    Pod čijom prisilom?

 

Katarina. Pod njihovim pritiskom. Pod prisilom svoga muža.

 

Dijana.    Zar on izgleda kao neko ko bi nekoga prisiljavao?

 

Katarina. Pa, tuče te.

 

Dijana.    Tuče me? Videli ste kako sam puna modrica i ostalih tragova prebijanja? Vi ste neozbiljne.

 

MIla.      Tako si nam rekla.

 

Dijana.    Rekla sam vam i da sam lutala po groblju, pa nisam lutala po groblju. I da mi se sin ubio. Ali, ja nemam sina.

 

Mila.      (očajno.) Ali, rekla si…

 

Dijana.    Svašta sam vam rekla.

 

(Pauza.)

 

Dijana.    Sada me pustite da idem.

 

(Ivan i Ana je uzimaju za ruke, polaze.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Scena 4:

 

(Prihvatilište, Katarina i Mila.)

 

Katarina. A ti ostani ovde neko vreme. Ne verujem da će ti neko ubrzo narediti da se iseliš.

 

Mila.      Kako meni mogu da narede da se iselim? Ja nikad ne izlazim odavde.

 

Katarina. Možda ni neće. Možda ostane prihvatilište.

 

Mila.      Ne mogu ja sama da budem prihvatilište.

 

Katarina. Ali možeš da živiš ovde čak i ako nije prihvatilište.

 

Mila.      Moći ću da osluškujem kuću. Biću sama u kući i slušaću šta se u njoj događa. I gledati noćne senke. Ili dnevne senke. Nešto sto se vidi kroz prozor.

 

Katarina. Pa, da. Moći ćeš ponovo da počneš da gledaš kroz prozor.

 

Mila.      Ne gleda mi se.

 

Katarina. Moći ćeš da gledaš u atlas.

 

Mila.      Možda. Slušaću šta se dešava u kući i gledaću u atlas. Kuća drugačije zvuči kad u njoj nema nikoga. Ili kad je unutra jedna osoba. Ili kad neka osoba unutra živi, ali sad nije tu. Ili kada su tu deca. Kad su jednom bila nečija deca. Kao što čaše zvuče drugačije kada je u njima različita količina tečnosti. Znaš?

 

Katarina.  Ljuta si što se udajem za Andreja.

 

Mila.      Ljuta? Nisam.

 

Katarina. Ljuta si. Znam. Samo mi je žao što to nećeš da mi kažeš.

 

Mila.      Pa, ja i želim da budeš srećna.

 

Katarina. Prebacuješ mi.

 

Mila.      Ne. Uradi ono što želiš.

 

Katarina. On nije više onakav.

 

Mila.      Znam.

 

Katarina.  Misliš da je i dalje… Ali, ja prva ne bih bila s njim da je i dalje onakav.

 

Mila.      Znam.

 

Katarina. Prestani da mi govoriš znam!

 

Mila.      Ali, kad znam.

 

Katarina. Potpuno je drugačiji. Drugi čovek.

 

Mila.      Znam. (Priseti se.) Izvini.

 

Katarina. I ja sam mu pomogla da se promeni.

 

Mila.      Jesi.

 

Katarina. Prema tome, nema potrebe da mi nešto prebacuješ.

 

Mila.      Niko ti ne prebacuje.

 

Katarina. I dobro je.

 

Mila.      Dobro je.

 

Katarina. Biće ti dobro.

 

Mila.      Znam da će mi biti dobro.

 

Katarina. Uskoro ćeš i otići.

 

Mila.      Znaš da neću otići.

 

Katarina. Ali će ti ipak biti dobro.

 

Mila.      Hoće. (Pauza.) Je l’ postoji bašta?

 

Katarina. Postoji. Uskoro ćeš se i sama brinuti o njoj i hodati kroz nju.

 

Mila.      Neću. Ali, je l’ postoji? Bašta? Ulica?

 

Katarina. Zgrade, automobili. Postoji.

 

Mila.      Hm.

 

(Pauza.)

 

Katarina. Moram da idem.

 

Mila.      Da.

 

Katarina. Dolaziću ti u posetu.

 

Mila.      Da…

 

(Katarina je neko vreme gleda kao da okleva, onda izađe. Mila ostane da zamišljeno i tužno gleda preda se.)

 

 

Scena 5:

 

(Ivanova kuća. Ana i Dijana. Dijana vrlo aktivno ignoriše Anu, okreće se od nje, pravi se da je ne sluša i slično.)

 

Ana.       Užasno mi je drago što si se vratila.

 

(Ana čeka da Dijana nešto odgovori, Dijana ćuti.)

 

Ana.       Bilo mi je teško.

 

(Dijana ćuti.)

 

Ana.       Bilo mi je grozno!

 

(Dijana ćuti.)

 

Ana.       (Viče.) Bilo mi je grozno, najstrašnije na svetu, svaki put kad si otišla! I svaki put kad mi ne odgovoriš na neku moju rečenicu, svaki put mi je najstrašnije na svetu!

 

Dijana.    (S ogromnom mržnjom, sikće) Ne znaš ti ni g od groznog, pizdetino jedna!

 

(Ana se oseća kao da ju je neko udario u stomak I da je od toga izgubila dah. Neko vreme stoji užasnuta i nema. Zatim:)

 

Ana.       Draga mama. Slušaj. Ja sam ovde i imam neke dobre osobine, ali nemam apsolutno nikakve radosti od njih. Mogla bih da budem bilo ko drugi. Možda bi mi bilo bolje da sam neko drugi. A možda bi mi bilo isto da sam bilo ko drugi. Jer valjda bih i tad opet bila ja, a to znači da sam odvojena od svega oko mene. I isto, odvojena od svega u meni. Dakle, svejedno mi je da li sam neka ljupka dragica ili sam ubica. Da sam ubica, verovatno bih se malo stidela, ali to je zato što mi je lako da o sebi mislim loše, a da o sebi mislim dobro mogu samo kao o nekom komadu nameštaja, i to iz neke epohe koja mi se ne sviđa. Ako mislim dobro o sebi, osećam se kao da mislim o nekom drugom. Ako pomislim nesto loše o sebi, ili ako čujem da mi neko govori nešto loše,  to me zavrti kao velika vetrenjača, sve ćelije odjednom dižu svoje male ćelijske glavice i ćule svoje ćelijske ušice i gledaju šta im se to priča. Oho, misle one, može biti da nam sad stiže nešto za nas. Posle njihove ćelijske membrane, i sva ona ćelijska družina, mitohondrije, ćelijska jedra, prenosači energije, hromozomi, počnu da se kidaju, kao da su od celuloze, kao uveličani snimci rožnatih vlasi kose ili grinja.  I tad – postoje.

 

Dijana.    Marš. (Mala pauza.) Marš, pizda ti materina!

 

Ana.       Čudno. Baš sam i sama zaustila da to kažem.

 

(Dijana je gleda s mržnjom, drhti. Besno izlazi iz sobe.)

 

Ana.       Toliko o tome.

 

 

Scena 6.

 

(Prihvatilište. Ana sa sobom ima putnu torbu, u kaputu je. Mila je umotana u ćebe, a na rukama su joj rukavice.)

 

Ana.       Došla sam da se pozdravim.

 

Mila.      Sa mnom se svi samo pozdravljaju.

 

Ana.       Izvini.

 

Mila.      Nećeš da živiš ovde, ali hoćeš da se pozdraviš.

 

Ana.       Ne mogu da živim ovde.

 

Mila.      Očigledno niko ne može.

 

Ana.       Moja majka živi po prihvatilištima. Ja ne živim.

 

Mila.      Ali sad ne živi po prihvatilištima!

 

Ana.       Bez obzira. Ona tamo ide. Ja ne.

 

Mila.      Uostalom, sad je sve u redu.

 

Ana.       Nije.

 

Mila.      Sad ste vratili mamu. Vratila vam se. Sigurno zato što te voli.

 

Ana.       Ne voli me.

 

Mila.      Ma nije valjda.

 

Ana.       Jesi ti takva sa svima koji dođu ovamo?

 

Mila.      Samo s onima koji hoće da se pozdravljaju sa mnom.

 

(Pauza.)

 

Ana.       Morala sam da vam kažem. To, da sam otišla od kuće.

 

Mila.      Zatvoreno je. Ostavi me.

 

Ana.       Kako ću znati da sam otišla, ako se ne pozdravim ni sa kim!

 

Mila.      Ne znam. (Pauza.) Nedostaje mi.

 

Ana.       Ko?

 

Mila.      Dijana. I ona mi nedostaje.

 

Ana.       Prevarila te je.

 

Mila.      Pa šta. Svi te uvek prevare. To je datost. Jedino ti neki koji su te prevarili nedostaju više nego drugi. To postoji, znaš, nekad svi prestanu da ti nedostaju. Poznavala sam neke. Postoji. Samo što se meni nije dogodilo.

 

Ana.       To znači da si živa.

 

Mila.      Ma nemoj.

 

Ana.       Ja sam otišla. To isto znači da sam živa.

 

Mila.      Otkud znaš? Ja sam nekad odlazila i mislila sam da to znači da sam živa. Ali nije značilo. Nije to to značilo. Ako si živa, tek to znači da si živa.

 

Ana.       Ja sam u svojoj glavi otišla. Razgovarale smo… mama i ja… a posle toga sam ja otišla.

 

Mila.      Da, u svojoj glavi.

 

Ana.       Ozbiljno!

 

(Pauza.)

 

Mila.      Znam. Izvini.

 

Ana.       Ne umem da kažem.

 

Mila.      Umeš. Rekla si mi.

 

(Pauza.)

 

Ana.       Bojim se.

 

Mila.      Naravno da se bojiš. To je datost.

 

Ana.       Nemam kuda da odem, a otišla sam.U svojoj glavi nemam kuda da odem. U mojoj glavi je sve drugo neka grozna pustopoljina. A ja sam otišla.

 

Mila.      To je užasno hrabro.

 

Ana.       Ne znam da li je hrabro. Ali morala sam to da uradim.

 

(Pauza.)

 

Mila.      Slušaj. Onda nije važno što nemaš kuda da odeš. Istina je da je važno da odeš ‘u svojoj glavi’. Gde god da se inače nalaziš.

 

Ana.       Neka grozna pustopoljina s gvozdenim opiljcima, neka grozna pustopoljina kao otrovna turpija. (Mala pauza.) Ne umem da kažem.

 

Mila.      Biće nešto drugo.

 

Ana.       Neće! Ne postoji!

 

Mila.      Postoji.

 

Ana.       Otkud ti znaš! Ti sediš u ćebetu u napuštenoj kući! Otkud ti znaš šta postoji!

 

(Gledaju se neko vreme, napeto. Mila odvrati pogled.)

 

Mila.      Ja ne mogu da izađem.

 

Ana.       Ne možeš da izađeš u svojoj glavi.

 

Mila.      Ne mogu da izađem iz kuće. Ne mogu da izađem, da se ne bih ugušila i da mi srce ne bi eksplodiralo. (Pauza.) Probala sam. (Tiho.) To je datost. (Mala pauza.) Kažem ti, dobro je što si otišla, u redu, ostavi me. Ja nisam otišla. Ostavi me. Ostavi me! Ne mogu više da se pozdravljam.

 

(Pauza.)

 

Ana.       Idem.

 

(Ana uzima svoje stvari, polako. Polazi.)

 

Mila.      Ana. (Ana stane. Mila se smeši.) Stvarno je dobro što si otišla.

 

Ana.       (Smeši se.) U svojoj glavi.

 

Mila.      U svojoj glavi i svuda.

 

Ana.       Da, u nešto što… postoji.

 

(Gledaju se neko vreme. Slabašno mahnu jedna drugoj. Ana izađe. Mila se umotava u ćebe.)

 

 

 

 

Scena 7:

 

 

(Ivanova kuća, Dijana i Ivan.)

 

Ivan.      Uzela je sve svoje stvari.

 

Dijana.    Ne zanima me da li je otišla!

 

Ivan.      Sad smo samo ti i ja.

 

(Pauza.)

 

Ivan.      Lancima te treba vezati.

 

Dijana.    Treba.

 

Ivan.      Umukni. Znaš koliko sam morao da te tražim?

 

Dijana.    Nisi morao da me tražiš.

 

Ivan.      Morao sam. I umukni. Da ne znaš da ću te ja tražiti, nikad ne bi ni odlazila.

 

Dijana.    I ti nikad ne bi imao priliku da govoriš kako nemaš sina.

 

Ivan.      Ni nemam.

 

Dijana.    Ti samo hoćeš da ga zaboravim.

 

Ivan.      Nemaš sina.

 

Dijana.    Imam. Imam.

 

Ivan.      Umukni.

 

Dijana.    Nekad ga i zaboravim. (Pauza.) Ali nekad ga se setim. I  onda se osećam kao da ću eksplodirati od bola. I onda moram da odem.

 

Ivan.      Ćuti.

 

Dijana.    Ne možeš da zamisliš.

 

Ivan.      Zatvori usta. Imaš ćerku.

 

Dijana.    To me ne zanima. On je moje jedino dete.

 

Ivan.      Neću da slušam o tome.  Ćuti.

 

Dijana.    Ali ja stalno slušam o tome. Ja stalno mislim o tome.

 

Ivan.      Nemaš sina.

 

Dijana.    Imam. Danas bi imao dvadeset godina.

 

Ivan.      Nema. Pošto nemaš sina, nema dvadeset godina!

 

Dijana.    A tad je bio vrlo mali. Imao je male prste. Zamisli kako je to, kada si mali i tvoji prsti su mali, sa malom dečjom kožom, glatkom preko svake mere, ali ti prsti ne izgledaju mali. Izgledaju kao jedini mogući prsti. I tvoja glatka koža je jedina moguća koža. Beba.

 

Ivan.      Neću to opet da slušam.

 

Dijana.    Ali ja hoću o tome da govorim.

 

Ivan.      Ne znam zašto te uvek tražim.

 

Dijana.    I onda, ti uopšte ne znaš vodu, kad si mali. Neko koga poznaješ te uzima u naručje. Smešiš mu se. Neko koga poznaješ te uzima u naručje, a ranije nije, ali sada je dobro, pošto je neko koga poznaješ došao i ti se smešiš. Moj sin se smeši. I nosim ga sa sobom. Ne mogu da ga ostavim. Zato što je on moje dete, a decu ne možeš da ostavljaš. Pre bih umrla nego što bih ostavila dete.

 

Ivan.      Odlično. Zato je najbolje rešenje poneti dete sa sobom kad odlušiš da skočiš s mosta.

 

Dijana.    (ne obraćajući pažnju na prethodnu repliku) Ti to ne znaš, ali tako je.  Pošto, znaš, kažu da majke imaju naročita osećanja prema svojoj deci. Neke majke. Različita od bilo kojih drugih osećanja. I tako sam ja morala da ga uzmem i ponesem sa sobom.

 

(Pauza.)

 

Ivan.      Nisam te ja naterao da to uradiš.

 

Dijana.    Nisi, ha? Nisi?

 

Ivan.      Sama si to uradila.

 

Dijana.    Sama, da. Sama. (Pauza.) Razmišljam, možda je trebalo da me tučeš jos više. Zaista. Mozda je trebalo da mi zaista polomiš glavu udarajući njome o zid. Da se otvori kao polomljena činija.

 

Ivan.      Posle toga te više nikad nisam tukao.

 

Dijana.    Da. Posle toga. (Pauza.) Ali pre toga. Odlazim na reku. Odlazim na most i nosim svog malog sina sa sobom. Pošto znam da ću sada umreti i da ne mogu da ga ostavim.(Pauza.) I ja ga štitim, dok padamo, zaboravivši kuda smo se uputili. Tamo je jak vetar, možda zbog brzine pada, vetar je kao zid, i vrlo hladan. Ali ga držim vrlo čvrsto, pošto ću sad umreti i pošto je to moj sin.

 

Ivan.      Neću to da slušam. Ne sećam se kad je to bilo. Umukni.

 

Dijana.    Sećaš se. Sad nisi pred nekim nepoznatim ljudima koje treba da lažeš i govoriš im kako sam ja sve izmislila. Sećaš se.

 

Ivan.      Sećam se.

 

Dijana.    I posle pada se ne sećam. I posle se probudim na keju. Valjda od hladnoće, probudim se u poslednjem trenutku pre nego što bih se smrzla. I vidim da sam mokra, i živa, ali vidim da moj sin nije sa mnom. Moj i tvoj sin.

 

Ivan.      Moj sin.

 

Dijana.    Da. Sećaš se svoga sina. Svog malog sina.

 

Ivan.      Ćuti.

 

Dijana.    Naravno, vratim se  u reku, ali, naravno, ne vidim ga. Njega nema. On je na dnu reke. Pošto je beba, a sa tim malim prstima ne možeš dugo da plivaš. Naročito ako ne znaš da plivaš. I ne možeš da se probudiš na keju, kao ja. Moraš negde da nestaneš i da umreš. Ali ti me tad nisi tražio.

 

Ivan.      Nisam. Ti si tad otisla.

 

Dijana.    Da. I prvo sam lutala. Prilično dugo, zapravo.  I onda sam videla da moram da ti se vratim.

 

Ivan.      I tad si mi se vratila.

 

Dijana.    Da…

 

Ivan.      I sad umukni.

 

Dijana.    Neću.

 

Ivan.      Hoćeš. Sad – umukni.

 

Dijana.    (umukne.)

 

Ivan.      Tad si se vratila. A sad umukni. I od tad ću te uvek tražiti. I uvek kada ti kažem da ćutis, ćutaćeš.

 

Dijana.    (klima glavom.)

 

Ivan.      Pošto si mi se tad vratila i ostaćemo zajedno zauvek.

 

Dijana.    Da.

 

Ivan.      Zauvek.

 

Dijana.    (klima glavom.)

 

 

 

KRAJ