O Andrijani Tomić

Sardonični osmeh koji skriva neprimerenu želju

(Andrijana Tomić, Džek Keruak u kupaćim gaćama, Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki“, Sombor, 2025)

Pesnički prvenac Andrijane Tomić (nagrađen književnom nagradom Golub za 2025. godinu i izdat od strane Gradske biblioteke Karlo Bijelicki iz Sombora) a koji započinje citatom En Sekston A ja,ja sam akvarel. Ispiram se. otvara nam se jezikom koji je sveden, direktan, moglo bi se reći i, unekoliko, stišan. To je jezik koji, da se reći, iznosi činjenice.

Lirska junakinja u njima nalazi se u najrazličitijim situacijama i raznim prostorima, odnosno mizanscenima. Ti su prostori često tuđi: iznajmljeni stan („Dan kad sam poželela da umrem“), tuđe dvorište („Dlakave breskve“), njena strana kreveta („Žena sa kojom živiš“). Neretko, komercijalne prirode: različiti barovi, frizerski salon u provinciji („Frizerski saloni u provinciji, najtužnija mesta na planeti”), avion na letu Beograd-Tivat („Vodič za preživljavanje kratkih letova“), prodavnica nameštaja („Malograđanski san u prodavnici nameštaja“); odnosno prostori kao što su: kabinet profesora („Miljenica“), čitaonica fakulteta („Sekston pod klupom“), ili groblje („Besmrtan“). U većini istih, pesničko ja proživljava intenzivne unutrašnje konflikte. Ti unutrašnji konflikti se u najvećem broju slučajeva tiču erosa.

Lirska junakinja, dakle, stoji unutar naizgled beskrajnog dan(a) koji se rascvetao kao folikul / . . . / dok se svi oko nje kreću / i znaju kuda idu („Dvadesete“).[1] Drugim rečima, svet pesama u zbirci Džek Keruak u kupaćim gaćama svet je susreta, dolazaka, odlazaka i sećanja na iste. Svet u kome lirski glas, devojka u dvadesetim, ali i razni drugi likovi u različitim dekorima, ulaze u prostore intimnosti, u prostore zbližavanja – koje uvek biva i erotsko – ali koje biva osujećeno, koje ne uspeva da traje, da se integriše u život, odnosno druge njegove aspekte. Svet, odnosno društvo, utom nalikuje majici / kroz koju se, poput žireva / oslikavaju ukrućene bradavice („Jedan od načina“), i u kome je eros prepušten sebi samome. Trećim rečima: Džek Keruak u kupaćim gaćama je knjiga poezije o ljubavnom – a u širem smislu životnom nagonu – koji buja ispod svakodevnih radnji, društvenih odnosa i društvenog uređenja, i o svim nedaćama koje dolaze is sukoba datog nagona i potonjih..

Setimo se Blejkove poslovice iz pakla: radost oplođuje, tuga rađa, jasno je da je upravo radost i lepota erosa inicijalni povod iz kog proističu mnoge situacije u pesmama, dok je njegova tragedija ono što daje povod da same pesme budu napisane.

Pesnikinja ne ukazuje jednoobrazno na „krivca“ za ove nedaće, to nisu ni društvene okolnosti, ni kakva priroda erosa kao takvog, ni sami, ovakvi ili onakvi, protagonisti pesama –

to bi bilo suviše naivno. To sve i postoji u konstelaciji u kojoj se ne da jasno utvrditi gde počinje jedno, a prestaje drugo. Navedimo, uz pokoju sugestiju, upravo paradigmatične trenutke, unutar knjige poezije – u kojoj se – sa, većim ili manjim, strancima – odlazi da pliva u prostore intime, daleko od obale – i u kojoj se žive nedaće koje to plivanje, a još češće povratak sa njega (vraćanje na obalu) nosi (motiv jednog ovakvog plivanja sadrži pesma „Jedan od načina “):

Lirsku junakinju, ali i likove koji je okružuju, tako, na razne načine i u više navrata, čeka muškarac (ili žena) glatkih prepona / obeleženih tuđim ženskih (ili muškim) imenom („Izvini, stvarno ne mogu“). Tu su i sledeće situacije, odnosno stihovi: sedeći između oca / i njegovog poslovnog partnera / koji negoduju što se ne služi viski / na letu Beograd-Tivat . . . samo sam se smeškala / i izvukla smežurane prste / ispod slamnatog šešira / koji je stražario na mojim butinama („Vodič za preživljavanje kratkih letova“); pored dečka koji je zaspao / i prislonio ruku na moju butinu / ne sklanjam je i vozim se / do pogrešne stanice („Geografija blizine“); tvoj tata izbegava kontakt sa mnom / osim što mi povremeno / pogleda u grudi („Nedeljni ručak“); još na ulaznim vratima najavio si / povratak u matericu (ista pesma); tebe je tvoj otac nazvao kurvom / a mene moj ne zove uopšte („Mama“); na njemu ćemo nedeljom popodne / imati seks / zbog kog se komšije neće žaliti („Malograđanski san u prodavnici nameštaja“); iz lokvanja bujaju meki lotosi / otvoreni kao vulve („Melanholija“).

Kao što se da videti i u nekim od gornjih primera, odnosi između generacija samo naglašavaju i usložnjavaju ranije pomenutu tenziju. Knjiga postaje posebno lična kada dublje ulazi u porodične odnose i iskustva iz detinjstva (pošto su, sve nesrećne porodice na svoj način nesrećne): vaspitačicine teget borosane / skidala je poznata muška šaka / gledala je kroz rupu školskog ormarića („Zapljunuta“).

Deo pesama posvećen je, pak, stanjima do kojih svi ovi lomovi, vezani za eros, dovode, bilo da je to apatija, sklanjanje u poroke, ili vidovi pasivne ili otvorene (a uzaludne) agresije, pa i suicidalnost.: pre odlaska / svoju dugu smeđu kosu / češljam iznad njenog jastuka („Žena sa kojom živiš“); želeo bi da jednom odemo / u jednu od onih soba / gde dobiješ bejzbol palicu / kojom možeš da lupaš stare televizore („Kao nekad njegov otac“).

Važno je primetiti da uprkos motivima, jezik pesnikinje nikada ne prelazi u bujicu, u kakav strasni kovitlac, ni u trenucima čiste, neometane erotike, mada se javljaju i razigranije metafore: Pijan kao gumeni medvedić / U bazenu od votke (malopre pomenuta pesma); Grudi su mi razuzdane / kao srednjoškolska žurka („Neizvesnost“). I mada sam ton pesama zadržava izvesnu uzdržanost, u njima je prisutna snažna dinamika osećanja (neizvesnosti, čežnje, ljubomore), oštri dramaturški rezovi, ali i nemala nežnost koja isplivava.

Paradigmatično je i da se svojevrsni retki kontrapunktovi ljubavnoj osujećenosti javljaju na dva načina. Jedan je upravo u retkim i kratkim momentima kada se javlja množina mi – nasuprot učestalim ja, ti, on, ona – naprimer, kada pomenuto dvoje plivaju daleko od obale, od ljudi, ili kada dele specifičan poljubac („Gorki mesec“). Drugi način je odlazak u prostore erotskih maštanja („Topografija dodira“) ili svojevrsni prostor mita („Rusalke“). Potonja pesma se i najviše razlikuje od ostalih,, te je najizrazitiji kontrapunkt, upravo zbog odsustva poznatih društvenih relacija i smeštenosti u ambijent narodnog predanja, ili kakve bajke usred koje (mi rusalke) hvatamo se za ruke / lelujamo kao vodeno bilje u rečnoj struji / na tom mestu / sutra će izrasti visoka trava (ova imaginarna zajednica rusalki biva i jedina zajednica osim, nestalnih, partnerskih).

Sve u svemu i pre svega, Džek Keruak u kupaćim gaćama (dozvolićemo sebi da je još par puta citiramo) najpre je knjiga sardoničnog osmeha / koji skriva neprimerenu želju („Žena na ivici nervnog sloma“). Sa dominantnim motivom odnos(a) koji nije stvoren da ostavlja tragove („Lokalpatriotizam“), i zagledana u postelju / iz koje su mnogi ustali razočarani („Žabokrečina“). Ona kroz pregršt situacija, vešto odabranih detalja i precizno jezički lociranih stanja, problematizuje – pre svega partnerske – odnose kakve poznajemo i živimo. Upravo u tom reskom seciranju i skiciranju – koje se ne trudi da sve pokrije kakvim pojednostavljenim tumačenjem stvarnosti datih odnosa, niti izuzima lirsku junakinju od odgovornosti –  leži njena sofisticiranost i slojevitost. Njena istina i vrednost.

[1] folikul je mehurić u jajniku ispunjen tečnošću u kome sazreva jajna ćelija. Kada folikul poraste na oko 17 do 25 mm, on puca i oslobađa zrelu jajnu ćeliju spremnu za oplodnju (ovulacija).