Zločin
.
To ne dođe, nego dolete odnekuda. Usplahireno, prestravljeno, ogorčeno. Izbezumljeno leti tamo – amo kao da ga krila ne slušaju, već puštena po slobodi prave haos i kretanje bez reda po prostoru unaokolo. Traži nekoga, a taj neko se pojavi u liku poglavara roja sa svojom svitom.
– Video sam! Video sam, vaša veličino!
– Šta si video?
– Video sam suho zlo. Video sam najveći pokolj ikada. Muškarci, žene, deca… Osušeni, nabijeni na velika koplja, probodeni, uništeni. Ima ih na desetine strana. Ispod svakog stoje neke krive linije, kao pravilne mrlje koje nešto označavaju. Oni listaju grobove i leševe našeg soja, dive se i pozdravljaju, slave zlo. Ukrašavaju svoje nedelo raznim bojama i takmiče se u tome, jer smatraju to lepotom i uzvišenom kreacijom. Ubijanje je njihova strast a uništenje im je potpis. Oni su zaista najveći zlotvori ikada!
Kada unezvereni insekt završi svoje izlaganje, vladar se obrati prvom savetniku iz svite.
– Priča o ljudima?
– Da.
– Video je insektarijum?
Zaborav
.
Gleda kroz mene. Uznapredovala bolest. A sećam se tog prodornog glasa koji se prolamao kućom kada bih katkad svratio. S vrata bi me zgrabio i izgrlio, širokog osmeha na velikim ustima punih zdravim zubima. Sedeli bi na starom minderu u svetlarniku njihove velike kuće. Pričali bi, smejali se, jeli i pili. Dok sam manji bio čak bi me i po bašti jurio, skrivao se i plašio me glumeći zveri. Automobilom bi se provozali nekoliko krugova po mahali, pregazili par sokaka, kupili bi sladoled i potom me vratio kući, mojima.
Ali, više me nije prepoznavao. Gledao bi me i ćutao. Teško je zamisliti nekoga koga pamtite po larmi da ćuti, da je utihnuo kao omanja varoš noću. Tužno mi je bilo gledati ga. Jedan deo mene nestao je sa njim, odneo ga je sa sobom. Ja ću doneti preostali deo.
Pešaci
Pešačila dva prijatelja posred kakvih brda. Pešačili oni tako, kad odnekuda jedan kaže drugom:
– Da l’ smo skoro stić?
– Pojma ti nemam – jedva progovori drugi.
– A kako ćemo znat da smo stigli?
– Pa, videćemo ono naše mesto… Onu truhlu jabuku divljaku. Sećaš se?
– Ja jok, vala – odvrati ovaj.
Pešačili su tako još neko vreme, stigli do jednog krša, malo predahnuli i vratili se nazad. Ne mogahu da nađu truhlu jabuku divljaku što nekad stojaše posred polja.
Nije je više bilo.
.
Korica hleba
.
Neki dan, ugledah koricu hleba. Uzeh i htedoh je skrajniti na prikladnije mesto gde je automobili niti ljudi neće gaziti, kako bi se neko mogao okoristiti njome.
Pomerih je u stranu, uz jedan zid, kad se začu glas obogaćen imperativom:
– Nemo’ mi to tu pod prozor!
Poneh koricu preko puta, taman da je stavim na jedan omanji stubić, kad neko opet:
– Mačinji mi to ispred lokala!
Nanovo je uzeh i krenuh. Taman da je spustim gde mi se učini da nikome neće smetati.
– Gde ćeš to tu!? Tu parkiram auto – doviknu dežmekasti čovek preko ulice.
Dalje krenuh sa koricom hleba. Ni sam ne znadoh šta s njom. Razmišljah.
Pojedoh je.
.
.
.
.
