.
.
…………………………..(Draško Ređep: Zemlja ravna, ljudi slučajni; Sajnos, Novi Sad, 2015)
.
…..U novoj esejističkoj knjizi, u čijem podnaslovu stoji “Ogledi o nestajanju”, Draško Ređep je pisac dobro nam znan: persona enciklopedijskog znanja, romaneskne biografije, smisla za humor, koji zna da (ne često) pređe u ironiju. Uza sve to, gospodin Ređep govori kontrolisanom emocijom, ne prelazeći u patetiku, ali ne “bezlično”, od njega to niko ni ne očekuje, jer on, kako kaže”uvek govori lično”.
…..U uvodnom delu Draško Ređep govori o eseju kao formi koja teži sažetosti; eseju kao pretpostavci kretanja. Eseju nas niko ne može da uči. Esej je suma 20. veka: “Esej ne saopštava, nego se sašaptava. Najčešće sa autorovim dvojnicima. On je pre govorna nego pisana glosa. Mali paradoks i obrt; može mu se.” Ređep i u svojim prethodnim knjigama (Konkretni čitalac, S obe strane reke…) ističe esej kao oblik koji dozvoljava autoru da ostvari finu misaonost a i da ga odene estetskim ukrasima. Čak i kad se ne slažemo sa iskazanim stavovima, uživamo u lepoti rečenog. Navodi primer ogleda Milana Kašanina o Branku Radičeviću koji je, po Ređepu, “zapravo prkosna, lucidna himna u slavu netačnog”. I knjiga o kojoj je reč neiscrpan je niz eseja o druženjima, kafanama, izložbama, likovima domaće i svetske literature, salonskim ćaskanjima, dragim ljudima, o onima, i Onoj, koji su otputovali, o tragovima i sećanjima, o nestajanju i uspomenama.
…..Podnaslov knjige nije dat bez razloga. U bogato proživljenom životu, nalik na razuđeni, gotovo bez daha praćeni roman, znaci nestajanja na svakom su koraku. Nema više tramvajskih šina od Subotice do Palića; vrste ptica kopačkog rita su nestale, razroka okna ciganskih mahala. Godišnja doba dođu i nestanu (posebno to varljivo leto, za razliku od aprila koji je veroloman mesec ali je sam po sebi pesma). Nema ni salona u kojima su se okupljali znani, posebno salona Nevene Vitorović u kome su se ostavljale poruke, knjige, uzdarja, jadanja, vesti, anegdote; “blistavi snobovski šarm” – zapreten u prtljagu uspomena.
…..Draško Ređep za svakog prijatelja, koji je prešao na drugu stranu nevidljive linije nalazi najadekvatnija obeležja, budući da su mnoge dane jedni drugima obogatili. Tako je Faruk Begoli zračio magičnom dečačkom razdaganošću. Zajednička im je bila ljubav prema filmskoj umetnosti, slikarstvu, šahu. A šah je po Ređepu nalik na Šeherezadinu priču: sve odjednom bude drugačije, opako i definitivno čim se partija završi.
…..Miku Antića, o kome je i posebne knjige ispisao, utisnuo je u mapu Vojvodine stare, s pravom tvrdeći da je od svoje poezije stvarao jednu od najpotresnijih naših autobiografija. Ističe u Antićevom rukopisu žudnju za totalnim životom koja je “omogućila da se ostvari čarolija običnog”. Saši Petroviću često se vraća (“svi su mnogobrojni izašli iz njegovog sakoa; … pamet koja ne posustaje”). Pa druženja sa slikarima, što u Novom Sadu, Beogradu, Parizu (Cuca Sokić, Tikalo, Tapi, Milan Konjović, M.B. Protić…).
…..Starost je često sinonim za usamljenost i strah. Njegovi prijatelji različito su prihvatali starost i približavanje kraja zemaljskoga. Todor Manojlović ostao je i umro razdragan, bez traga jauka žrtve.
Veljko Petrović umro je gnevan, ne želeći (možda i ne mogavši) da razume nestajanje njegovoga sveta. Kivan na kritičare i pisce koji mu na skupovima hvale tek objavljenu novelu, na uvo, da neko još ne čuje, što ga je nerviralo: “Nisam ja prostitutka da se na javnom mestu kriju od mene, i da samo u pomrčini hvale moje vrline.”
…..Nestajanje je prisutno u svim oblicima. Crnjanski, ponašanja kao dvojnik; preplašen čovek koji zazire od špijuna oko sebe (problemom dvojnika u književnosti bavili su se mnogi: Borhes, Gatalica, Kafka, Margerit Jursenar…). Dušan Matić, uspravan čovek koji je rano spoznao strah od smrti i prolaznosti i od toga načinio blistavu literaturu. Pun odanosti je esej o Kišu i druženju u ulici kestenova u kojoj ovaj troši ostatke očenutog sna mladosti.
…..Nestajanje je neumitno i nezaustavivo. Ali mu odolevaju sjajni likovi, takođe bez zaustavljanja. O jednom od takvih, Puriši Đorđeviću, Ređep kazuje: “Svi njegovi diverzivni incidenti imaju prošlost u tajanstvenim maglinama pesme i ljubavi. Smrt se samo sluti, izvesna i nesalomiva. Purišine maštarije su bez mere. Ali i bez zaustavljanja…”
…..Mnoga lica činila su poglavlja života Draška Ređepa. Mnoge su knjige progledale u njegovim rukama. Znao je u Konkretnom čitaocu da kaže da čovek uvek mora imati deset naslova koje bi držao pod uzglavljem. Sada su izdvojiva tri naslova za budan san: Virdžinija Vufl (Talasi – knjiga o slabostima, o večnoj čovekovoj smrtnoj jezi, i životu posle svega), Margetit Jursenar (Hadrijan i Margerit, veliki pesnici prolaznosti) i Dušan Matić (ostvario fatalnu iluziju polupanog našeg ogledala i “Bagdalom”; jedno kruševačko brdo uzneo među skupocene i ključne imenice naše lirike). “Sve tri knjige koje marim žestoko se opiru fenomenu nepravedne smrti.” (Što se tiče pisca ovih redova, on bi zadržao uz pomenute, i još sedam do onih Ređepovih, ranijih deset).
…..Draško Ređep neiscrpan je u izboru motiva za svoje eseje. Katkad je izbor anegdotski, te humor pređe u ironiju, (jer “smeh je ubojit ali lekovit”) pa onda uozbiljeno odobravajuće ili uz neslaganje. Može čitalac pronaći eseje o različitosti, o bedelu (arapski – zameniku), o dnevnicima, kritičarima, čitanosti knjiga, o epigonima, hijerarhiji i predrasudama, muci o ulasku u krug posvećenih, o neostvarenosti, žeđi za apsolutnim, o novinama. Kritički se okreće na svakodnevne, inflatorne male književne priredbe. Različitost u stavovima je izazov. “Podeljena mišljenja su jedina sekularna religija naših dana.” A primer je luckasto duhovit: čak i kada su u pitanju noge Dejvida Bekama i poprsje Penelope Kruz. Ređepu su bliski i Đorđe Balašević, Đule Van Gog, Kornelije Kovač.
…..Jedan od njih koji je i pesnik i koga ignorišu kritičari a otprve prepoznao Petar Peca Popović, kritičar roka i savremenog života, jeste Đorđe Balašević. Pesnik je svega onoga što se sanja i zbiva na srpskom severu. A “svako ima i srpski sever kakav zaslužuje.”
…..Ovako razuđen životni put kao da je odabran iz mota Dušana Matića: “Čovek ne živi s istinom, ni s lepotom, on živi sa drugima.” No, najprisnije, sasvim lično tek dolazi: sve što se događalo – putovanja, susreti, izložbe, knjige, šezdeset godina uzajamnosti, te i ova knjiga posvećena je gospođa Jelki, dragoj Jeji, kako su je zvali njeni dragi bliski, a kako Ređep reče “moj bolji, najbolji deo te famozne, večito neistražene celine.” Od godine 1954. i crvenog svitera pa do nevembarskog jutra 2014. kada je zauvek otišla iz kuće u kojoj je “sve imala”, Jelka Ređep je sa Draškom živela u naseljenom svetu, uz njenu “skoro vantelesnu, zaumnu, natprirodnu radost davanja.” Govoreći o svojoj Jeji, gospodin Ređep se kloni patetike, ali iz poslednjih poglavlja sluti se i bol, i nedostajanje; i odanost i odsustvo smisla bez nje. No, vešti spisatelj, uz osećanje mere, čitaocu daje sjajni lik žene koja je bila posvećena nauci i istraživačkom radu, ali koja je narušavala uopštenu i banalnu predstavu o ženi kao naučniku. Jer, ona je brižno i nesebično bdela nad porodicom, primala u kuću desetine prijatelja; bila je čovek od poverenja, podrška, i zaklon; prividi lakoće skrivanja bola da se najdraži ne uznemire. Sa njom je nestalo “kraljevstvo smisla, smeha, putovanja, ćutanja.”
…..U knjizi posvećenoj Jelki Ređep, nestajanje je gotovo opipljivo, iz autorovu poruku: “Ne zaboravi, mi još uvek zajedno nestajemo.” A stanje unutrašnjeg bića autorovog je blago rečeno, neveselo, s mišlju “sve neke skoro mrazne zore sanjam”, uz stalno obraćanje njoj, sveprisutnoj iako nevidljivoj.
…..Veruje se autoru kad piše: “Kao potpuni refren zimus se javljalo osećanje poraženosti, apsolutne nepravde: da je Mirni, Srđanu, Saši i meni ukrao jedinstvenu koheziju. Postojanje samo.” Ali, na oko četiri stotine strana knjige (uz Jeju) Draško Ređep oživljava reznoliki svet umetnosti, društvenih zbivanja, prolaznih i zaboravu otrgnutih imena, dela, događanja, atmosfere vojvođanskih zabiti, “umešanosti slobodnih interesovanja”, života u Novom Sadu kao nagradi, putovanja u poznata evropska stecišta kulture, sve to u šezdesetak godina zajedničkog života. Te nije knjiga samo o “iluziji uspomena” (S. Kjerkegor) već jedna velika apoteoza bogatstvu življenja.
.
.
.
.
