.
.
28. Januar 2018.
.
…..Tek je treći dan kako naš tim luta snežnom pustinjom Grenlanda, a moral je na opasno niskom nivou. Naš vodič, Norvežanin Olaf najbolje podnosi put po ovom snegu i uverava nas da će ovo mučno putovanje do eskimskog naselja biti vrlo korisno. Olaf kaže da je poznanstvo sa eskimsmskim šamanom dragoceno i da će nam to iskustvo potisnuti iz sećanja sve dosadašnje nedaće na putovanjima. Nebojša je dobio promrzline. A baš je on bio taj koji me je naterao na ovaj put. Ne može da se zaspi od njegovog kukanja. Ko mu je kriv? Lepo sam mu govorio da ovako nešto nije za momke kao što smo mi. Previše smo nežni za ovo. ,,Mladi smo, krv nam je vrela! Krv će nas grejati mesto radijatora’’, govorio je. Ispalo je da nas greje mokraća. Olaf nas je savetovao da što ređe mokrimo, da trpimo, jer se i na taj način čuva toplota u telu.
…..Iznad rupe koju smo iskopali za spavanje, besni oluja. Strah me je da ne naveje mnogo snega, da se ne ugušimo. Naš vodič me uverava da ova oluja neće dugo trajati. Kada prođe, napravićemo mali otvor, veličine pesnice, da bismo imali dovoljno vazduha. Vetar strahovito zavija. Čim sklopim oči, javi mi se slika nekog eskimskog božanstva, ogromnog, u bundi, gađa nas iz luka sa bezbrojno mnogo strela koje fijuču kroz vazduh.
…..Oko mene su zaspali. Ja pišem da ne bih zaspao. Plašim se. Pročitao sam negde da je smrt u snegu kao san. Ne želim da rizikujem da zaspim. Hoću da mislim i pišem. Pišem, ako nas pronađu nepomične…
…..Dok pišem stalno budim Olafa. Mrmlja nešto sebi u bradu, mislim da me psuje na norveškom. Prestaću sa pisanjem, ne smem da mu se zameram. On jedini može da me održi u životu.
.
.
.
.
.
