.
.
U njemu
.
Kako divno plačeš dok vadim jezgro iz oraha
I dok me miluješ svojim suzama plašim se
da ne klonem Vreme je mudrih osvajanja
Premalo reči imam za srećan kraj U nedrima
skrivam zametak Neslućenu mogućnost
obnavljanja
Moj govor traje
U njemu sam zaključan
.
.
Različiti
.
Ritual je dobro uvežban.
Zajedno sa umorom,
Zriš u meni.
U knjigama koje će čitati
Naši potomci, tumači
Umetnosti skrivanja:
različiti smo.
Poput vladara.
Neumoljiv sam:
Pesak, gde su snovi
Trajniji od onog ko ih sanja.
.
.
Po vinu
.
Večeramo milujući iskrzanu
Ivicu gozbenog stolnjaka.
Noći, noći, kada tela
Hodaju po vinu.
Čitalice,
Svaki stih je reljef:
Obala,
Daleki raj:
Skladno upriličen za posete.
Jer si zvezda, umorna pčela
Na prozorskom oknu
Nebeske gostionice.
.
.
Slagalica
.
I dok smo čitali
Knjige velikih filozofa,
I dok smo u knjigama
Sušili paprati,
Bili smo nepotrebno razdvojeni.
Meni je svejedno,
Radim suđeno.
Ti u sebi skrivaš nemir
Koji ćeš prevazići
Da bi do sledećeg došao.
Otkrivaš nove puteve
I nežno, polako,
Sklapaš svoju utvarnu slagalicu.
.
.
Gozba
.
Afiteatar je prazan. Gozbeni
Stolovi postavljeni. Vetar
Valja mirise do predvorja.
Divno je imati zvanice
Koje uvek dolaze.
Kažu: ratovima je došao kraj.
Iako bez pobednika, biće ih još.
Sviće.
Spojiću dlanove i razmisliti.
O ljubavi.
O nesagledivoj daljini,
Mlevenom ribljem mesu.
O našoj proslavi pričaće nemušte,
Zabrađene devojke.
Rukovanje je hrapava
Trešnjina kora.
Mogućnost opstanka.
Sazidaćemo vizantijski vrt.
Uz vino,
Rasparati krte šavove istorije.
Vetar valja mirise.
U svakom oku, diskretno,
Različit je sjaj. I vera
U Boga, koga nećemo
Braniti od jeretika.
Bitan je povod.
Mera, kojoj dugujemo sve.
U svemu, samoća je mera.
Napisaću jednostavno pismo.
Kao ždralov kljun.
Na svako pitanje, uzvratiti
Istom merom.
Okončati razgovor. Ostvariti
Željenu prednost. I opstati.
Tačan.
Kao metronom.
.
.
Poseta
.
Pričamo kao ljubavnici.
Iza ugla dopire
Spori ritam
Dečijeg doboša.
Klimavi stočić odmara
Svoju senku
Na sobnom tepihu.
Nešto dalje,
Niz ulicu, odlazi dečak
Koga nikada nećemo upoznati.
.
.
pismo
.
Nebo je nedopletena paukova mreža
a tvoj pogled, vakumirano prozorsko okno,
uprt u sina koji se uči jeziku.
Uzgred,
ugriz psa, gotovo neosetan: spreman si.
Čigra, igra, igrač, sve si.
Jer voleo nisi,
jer te voleli nisu.
Od postanja, malo je reči u opticaju.
Majka suši koprivu.
Stvara tišinu.
Mape su pune kapilara
raznih boja. Mogao si biti
svaki čovek na planeti. I umirati,
nekoliko puta dnevno.
Čizma, sandala, stopalo boso, svejedno
lovac ili lovina. Nastavlja se.
Poezija je trag,
u bekstvu,
ostavljen.
.
.
iz Lakonskog dnevnika
.
Nisam spavao.
Preko nekih mostova
nikada neću preći.
Mnogo saveta mi je udeljeno
ovih godina.
A zima miruje, napolju.
Pomislim na stihove
prijatelja koga je pčela ujela za usnu.
U ovim godinama, otoci su neminovni.
Strahom je lako zauzdati svet.
Jednostavno, ubod je ubod.
.
.
Vraćanje rečima
.
često odlazim u štenju. često vidim pogled krvnika
u očima zbunjenog deteta. sve mi to pristaje.
reka u provinciji je neostvareni san kapetana
prekookeanskog broda. povremeno zatitra
u ušnoj resici zvuk brodske sirene
a u zdencu se primiri žar odbačene cigarete.
ništa nisam uradio, ali, sve mi pristaje: iza svakog zida,
drugačija me malodušnost vreba.
.
.
Triptih o klijanju
1.
toliko smrti za toliko dana, u odlivku samo jednog dana
u kome će biti ugravirano tvoje ime. ne odustaj od namere
Svete, tumači Ljubav, iznova, tumači Skicu za povratak.
taj Dan se neće zapamtiti, na kratko – kako inače biva –
naprotiv: biće mirišljava, nevidljiva tkanina, čije će
niti povezivati vratove prolaznika.
2.
neće kiša popuniti razvaline što zjape. senke
imaju dovoljno slobodnog prostora, dovoljno
precizne da ne dozvole da pretpostavke jedna
drugoj ne zauzmu Mesto. preklopiće se mrlje
u kojima naziremo Konture sveg zrnevlja,
izvetrelih stihova i razlivenih belega.
3.
bez želje za oprostom, svaka Zabluda svome bogu veruje.
.
.
.
……………………………………………Izbor sačinila Danijela Jovanović
.
.
.
.
.
