.
.
.
Možda se svet završava ovde
.
.
Svet počinje za kuhinjskim stolom. Bez obzira na sve, moramo da jedemo da bi živeli.
Zemaljski darovi se donose, pripremaju, a zatim postavljaju na sto. Tako je bilo od stvaranja sveta, i nastaviće se tako.
Teramo kokoške i pse dalje od njega. Bebe ostavljaju tragove prvih zuba na njegovim ćoškovima. Gule kolena ispod njega.
Tu učimo decu šta znači biti čovek. Pravimo muškarce i žene od njih.
Za stolom ogovaramo, sećamo se neprijatelja i prizivamo duhove ljubavnika.
Naši snovi piju kafu s nama za stolom dok nam grle decu. Smeju nam se, zajedno s nama, dok nisko padamo i dok se ponovo uzdižemo.
Ovaj sto je bio kuća na kiši, sunocobran na suncu.
Ratovi su počinjali i završavali se za ovim stolom. To je mesto za skrivanje u senci užasa. Mesto gde se slave užasne pobede.
Rađali smo decu na tom stolu, i pripremali svoje roditelje za pokop na njemu.
Za njim pevamo sa radošću, s tugom. Patimo i kajemo se. Zahvaljujemo se.
Možda će se svet završiti za kuhinjskim stolom, dok se smejemo i plačemo i uzimamo poslednji slatki zalogaj.
.
.
Ovog jutra se molim za svoje neprijatelje
.
.
Koga da nazovem svojim neprijateljem?
Neprijatelj mora biti vredan sukoba.
Okrećem se u smeru sunca i nastavljam da hodam.
Srce postavlja pitanje, ne moj besni um.
Srce je mlađi rođak sunca.
Vidi i zna sve.
Čuje škrgut čak i dok sluša blagosiljanje.
Vrata uma bi trebalo da se otvaraju samo iz srca.
Neprijatelj koji prođe kroz njih, rizikuje da postane prijatelj.
.
.
.
.
…………………………..Izbor i prevod: Danijela Jovanović
.
.
.
.
.
