,
.
.
U biblioteci
.
Čovek je ono u šta veruje.
Anton P. Čehov
Dva čoveka, jedan pored drugoga, nalaze se u biblioteci. Prevrtaju, zagledaju i listaju požutele i
prašnjave stranice ustajalih knjiga. Čovek sa šiljatom bradicom, iz poslednje, gornje stalaže, prve i najveće police, izvuče podeblju zelenu knjgu tvrdog uveza, sa dve crne fleke na prednjoj desnoj korici, verovatno od kafe. Poče da je polako lista, pazeći da se ionako loše uvezeni listovi ne raspu . Na knjizi pisaše Pripovetke Antona Pavloviča Čehova.
Drugi, Mršavi čovek, sa naočarima baci pogled na knjigu koju je držao u ruci Čovek sa šiljatom
bradicom. Primeti na licu Čoveka šiljate bradice suptilni osmeh. Onda reši da mu se obrati:
-Volite Čehova?
-A koga ne voli, dragi gospodine? Odvrati kao iz topa, Čovek šiljate bradice.
-Da, doista, nenadmašan je.
-Genij!
-Slažem se.
Potom se na nekoliko trenutaka ućutaše, obadva. Okrenuše leđa jedan drugom i ponovo uroniše prelistavanje knjiga. Mršavi čovek opet prozbori:
-Čehov je svoju priču Kameleon napisao po mome životu.
Čovek sa šiljatom bradicom, očevidno čitao ovu pripovetku, pogleda u mršavog čoveka, nasmešivši se,
pomalo I diskretno. Mršavi čovek videvši čudan osmeh na licu Čoveka šiljate bradice, uozbilji se i reče mu, pokušavši da mu pojasni:
-Moj je život sličan onom jadnom psetu kome svaka šuša gasi pikavce po njušci…
Čovek sa šiljatom bradicom, skloni kez sa lica, na tren se ućuta, umudri, te progovori:
-Čekajte malo, dragi gospodine, u toj priči nije napisano niti precizirano da je psa neko opekao po
njušci, to je samo nagađanje, možda i netačno, krivo. Znate, taj pas i ne svršava baš loše, on odlazi kod generalovog brata, što će reći u udobnost, u obilje hrane i topline, zašto ste takav pesimist?
Mršavi čovek se ućuta, kao da mu nije pravo.
-Ali jeste tako. I meni se više sviđa da je tako! Progovori prasećim skičavim glasom.
Čovek sa šiljate bradice ga čudno odmeri, a potom se nakratko zamisli, pa ga u oči pogleda i reče:
-Svakako. Bilo mi je drago.
Okrenu se i ode iza druge police. Mršavi čovek ostade zbunjen. Kao da mu se čitav svet srušio. Docnije uze desetak podebljih knjiga, posvađa se sa bibliotekarom zbog količine knjiga, i najposle potrpa ih u ranac i sve ih odnese, na bibliotekarovo huktanje i uzdisanje.
–
–
U pozorištu
–
Pozorište. Velika sala. Pred predstavu; zavesa je još spuštena, svetlo upaljeno. Gunđanje, priča.
-Ah! Kakav znoj! Zašto ovi ljudi noge ne peru?!
Malo dalje, dečji glas:
-Pozorište… mama, kako je lepo ovde…
-Gde ćeš sa tim termosom, luđače jedan! Stavi ga tu među noge!
U drugom redu:
-Odrali su nas! Odrali! Dve hiljade za predstavu! Toliko nije ni u Moskovskom državnom
pozorištu!
Malo dalje:
-Maco, je li ovde blizu toalet?
-Zašto? Već ti se prisralo… pa kući si, nesrećo!
-Šta ću, kada sam jeo ono žito…
U petom redu, osmo sedište. Čovek zavlači krišom ruku u unutrašnji džep kaputa, vadi čokanj
mučenice, poteže nekoliko gutljaja, a onda daje ženi do sebe; ona takođe poteže.
Malo dalje, čovek sa neobično crnim brkovima (reklo bi se farbanim) razgovara mobilnim telefonom:
-Još nije počelo, a već me boli tur. Hemoroidi poiskakali kao klikeri, šta da ti pričam…muka…
U loži jedna baba uporno kija. A, onda upono traži od razvodnika kapi za nos.
-Ne, gospođo, nemamo.
-Kako, molim?
-Gospođo, mi nismo apoteka. Ako vam nije dobro, izađite van.
-Ma nemojte!? Pa da neko od vas lezilebovića sedne na moje mesto i za moje rođene pare gleda ono što sam ja platila! To ste smislili, je li! Jednu staru, nemoćnu i nezaštićenu ženu da izvarate…
Razvodnici hukću.
-Puštaj film! Viče jedan grlati glas iz zadnjeg reda.
-Ćuti, bog te ne ubio! Ćuška ga laktom u rebra žena do njega.
Zavesa se podiže. Iza je veliki pano na kome krupnim slovima piše: “Molimo poštovanu publiku da ne lepi žvake za sedišta i da se ponaša uljudno, što znači da molimo ljubaznu publiku da se u toku predstave ne izuva, tj. Uprava pozorišta ne snosi odgovornost za vaše izgubljene cipele, isto važi i za šešišre, šalove, torbe i tome sl. Hvala.”
–
–
–
–
