–
–
Briž, 1433.
„Ponekad pomislim da portreti velikih majstora postoje samo da bi se videlo kako su se nosila gospoda, naročito najotmenije gospe. A autoportreti – da bi se kroz detalje pokazala sujeta slikara. Crveni turban na tvojoj glavi je moj detalj!“
Vrhom četkice Jan van Ajk zadovoljno bocnu bisernobelu tačku u sopstveno oko. Vragolast osmejak titrao je kao struna na njegovom duguljastom, aristokratskom licu osvetljenom slabim plamsajem uljane lampe, a možda je i arhajski osmeh, skamenjen poodavno u nausnim borama, čuvao od zaborava, kao što ljubomorno – ne shvatajući i zašto – čuva alhemijsku recepturu za mešanje masnih boja. Ugrebao ju je na kožni pergament, istanjen do providnosti – tačne razmere – savio ga učetvrt i udenuo u opasač od samurovine, a preko ramena prebacio gusto tkani ogrtač od kamilje dlake. Ako je nosi na stomaku, izješće gorčinu iz želuca, znao je ili je to načuo od mastrihtske veštice mone Ekerte. Da je kojim slučajem građanin Firence, rado bi je svojim rukama preneo do raspaljene lomače nasred Pjace Sinjorije, i bez griže savesti ili zazora osudio je na svetkovno spaljivanje kao bez dokaza dokazanog jeretika, te je mirne duše gurnuo u plamen.
Firentinci i Mlečani takvu alhemijsku recepturu pripisuju svojim slikarima. Preteče Đota je utanačili do u gram, ni manje ni više nego u dvanaestom veku, tvrde s ponosom.
„Lažu s ponosom!“, viknu ozlojeđeno i četkicom besno zapara dasku s bojama, zaustavivši se na grumenu cinobera. Kažiprstom zagrabi debeo sloj i preteći ga zakovitla ka mokrom platnu.
Iz Flandrije je krenulo, to se mora obznaniti na sva zvona, da se zna jednom zauvek, odavde – iz majstorske radionice Jan van Ajka, proneće se glas preko Alpa, stići će tamo gde treba – u Toskanu, onda će ga preko Tirenskog mora tramontana širiti dalje Mediteranom. Glasovi se pronose brže i od kuge.
Ali: o-dav-de!
Sujeta je najveći arhitekta svih vremena. Ona je u svoju, i samo svoju slavu podizala spomenike, uređivala trgove, peristile, pjace i pjaceta, gradila kule – još od Vavilonske – pa i svete hramove pod plaštanicom bogova i božica. Sujeta je i najveći draguljar i slikar svih vremena, maestro i meser besmrtnosti svakog zlatnog doba. Akrobata i magičar koji se obnoć preokrene u neku sasvim drugu stvarnost…
„S njom nikad nisam načisto. Muška sujeta je kudikamo pogubnija od ženske jer je potpomognuta fizičkom snagom pa i bahatošću“, dovrši svoju misao i naglim pokretom rastrže opasač sa struka, te noktom zakači neravninu presavijenog pergamenta. S pažnjom ga izvuče, i mahnito ga stade ispravljati, ravnati jagodicama prstiju i mekim oblinama dlanova, pa ga tako sjajnog i uglačanog prekomernim dodirima prisloni na vrh platna, umećući ga u najtamniju senku nabora crvenog turbana umotanog oko svoje glave. Kažiprstom umrljanim cinoberom nežno pređe preko njega, utapkavajući ga kao da ga kani zariti u zemlju.
Blago ispupčenje učini mu se isuviše izazovnim, moglo bi zagolicati ljubopitljivost dokonog posmatrača. I već ga gleda kako prstima ubada kobno mesto, i kako čeprka sve bezobzirnije dok ne iščeprka sumnju. Greh li je imati tajnu?
„Nije, ako je tajna bezazlena“, opovrnu unoseći se nepristojno u svoje lice sa crvenim turbanom.
A da li je tajna ikada bezazlena jer, da jeste, zašto bi se skrivala kad nije spremna proizvesti zlo ili kakvu drugu nevolju? Dobro traži da bude obznanjeno. Zlo taji sadržinu kao blavor noge. Ali, šta je tajna pred Božjim okom?
„Laž prikrivena od bližnjih a željna dosluha i poravnanja pred Svevidećim. Velika bi radost bila videti svoju dušu posuvrnutu kao kozji kožuh, ali samo je Bogu dato da je gleda“, nasmejaše se u isti mah.
Zar nije zlo jednako i ako je tajno i ako je javno? Čemu onda udvojeno laganje, i sebe i drugih?
Zamočio je kažiprst u cinober, potom i u ilovaču karmina, njime je pomerao granice turbana, čineći ustupke svetlosti, gradeći sloj po sloj sopstvene, kao krv crvene sujete, zalazio među meke senke, drsko otvarao četvrtu dimenziju u slikarstvu.
–
–
–
–