Poezija

Fantazija o spasiocima

.

.

FANTAZIJA O SPASIOCIMA

(Pretposlednji enterijer)

 

Hoće, najzad ili ikad

Naići neko ili nešto

Jer ovo ovde gde smo

Od rođenja, prve i druge ljubavi

Molitve, znaka i povrede

Straha i svrba

Igre, radosti i dokaza o bližnjima

Hoće li stići

Jer ovo več liči na tesnu sobu

S tavanskim poklopcem

Stvari se bliže jedan drugoj a zidovi

Udaljavju

Svi govore u istom trenutku

A tišina se slično ponaša

Kako to nameštaj pokazuje da nas nema

Tako što se iz svih vratiju i fijoka

Iz svakog tog otvora i zjapa

Obrušavaju istobojne male magle

I male mrlje s nekom udavljenom mušicom iz sećanja

Malo je to za mir i radost

Jer u tom neprovetrenom tesnacu

Po licima se prepoznaju oni

Kojima se samo živi i diše

I oni koji dahću od žurbe i nestrpljenja

Ni glad nas, ni veseli zvuk escajga, ni

Lepi beli strolnjak više ne vesele

Odani smo onom u sebi koji ne pristaje

Na ovo i ovde a ne ide mu se nikud

A gadi se da sa samim sobom porazgovara

Ko seče ovu paučinu

Ovu izmišljotinu, ovu sudbinu

Ovu okončanu bivšu prašinu

 I njenu zamku od niti

?

Glasovi kroz ovo ne prolaze

Pogled se izgubi, ničije ne dođe do objašnjenja

Samo se crvi iz nameštaja

Navode i prizivaju

I s njima pokreti kojih je skelet

Željan, taj krečni izdanak srca,

Nema pogleda uvis

Jer nisko teskobu čuva i čini

Ono dete gde je

S ledine

Ceo dan zagledano gore

U krošnju topole , večnije od vremena

I ono čedo s odličjima od ptičjih govana

Zapaljivih zenica gladno i radosno

Samouspavljujuće

Što sebi šapuće

Strašna i lepa širina!

.

.

.

ISPOVEST PTICE PSOVAČICE

.

 

(Poemica o preskakanju dnevne svetlosti)

.

Žalim,ipak bez panike,

Tog dečaka,

Hodača,

Suvozemca

Njega jedinog odozdo

S imetkom koji je sakrio pod kapcimna

Trepavicama,

Pazuhom, stisnutim pesnicama i

Malim tajnim džepovima

Uvek kad preskoči senku

Okrene se i šapne

Tu sam!

Jer spusti pogled i ne robuje mu više

Ne vidi, ne čuje

Ne traži, ne očekuje

Taj deo izbavljenja minuo je

I zaiasta , sve vidljivo nije ostvarivo

I sve čujno nije beskrajno

Deca imaju čula, čula imaju decu

I njemu sve teže pada

Udaljavanje cilja,

Hodanje uz posmatranje ptice

Oglasi u drhtanju

Podsmevanje zamišljene velikodušnosti

Mala se i velika svetla uobliče

Vršnjaci horski rastu,

Kao zid pevaju

Govore tako razgovetno

Da to može da se stojeći prepriča

Moj dečak zagledan trči

Štrči

I trepće kroz plavetnilo

I kad u odabranom trenutku

Junački ne poželi da poleti

Pomisli,

Hlad je, senka, predah

Poželi da se počeše pod pazuhom

Da se umije, da se predžepari

Da mi uzvrati nečim odozdo

I vine uz strmi pogled

Ohrabri još nedoraslu, nemu, darežljivost

Veru u sve i svakog

Ništa i svašta

Blistava lica pomiren

Da bliski nismo

I da rast nije samo u visinama

Da se krila pričinjavaju

I kad se ne čuju i kad se ne vide

Odande, krotak

On

U šta se sve veruje

Posebno kad se osmehuje

I neumorno obleće sopstvenu ravnotežu

Oko stasa glas kao puzavica

Oko lica pogled kao kruna

Pa zar nije moje

Da sletanjem dosegnem

Očerupam, čistim kljunom

Perje koje štrči

Liči na reči

Izdašno, oprljeno

Neleteće

Neka polako pahuljasto sleće

Kad i gde

Bez nadzora,bez žurbe

Pa i ako sleti na njega kog

Nerazgovetno žalim

Leteći, krilato, nečovečji

Lica odmornog spram horizonta

U mitnoj tihoj ravni

I osmeha

Dok se , hodajući

Bodri

Okrepljujuće krvari dok se

Umiva

I sebe

Džepari

SVE

Na kraju sleti

I ono SVE

Što se iz reči

izbavi.

 .

.

.

IZBEZUMLJENI SARADNICI

.

(Saga o mentalnim izvršiocima)

.

Duša od sparivanja zahteva

Neodloživost,

Onu istu kojoj služi i podleže.

Žrtrvovanje bez identifikfcije

I uvoda

Antal je ubio Zoltana

Jer je svakodnevno

U ledinskom čučanju

Govorio da ševe lete nisko

Milisav je ubio Radisava

Jer je ovaj zabio veliki ekser

U stablo dvorišne šljive

Rđa je ušla u krošnju, u plod, u rakiju

Travnjak se osuo rupama

Tamo gde su se gosti ispovraćali

Fransoaz ubija Anrija

S leđa,u kupatilu dok ovaj

Uči da peva bratski hit

S pogrešnom intinacijom

I sav uzdrhtao, u znoju glasa otetog

S okrvavljenim vokalima po koži

Feđa ubija Kolju

U toku vožnje

Čupa volan iz ruku,kida kožu s vrata

Prstima gnječi zenice

I telo,grčkorimskim stilom

Prebacuje na zadnje sedište

Horhe kašmirnim šalom davi Pabla

Koji se danima u šetnji i lovu ne osvrće

Ne zapitkuje,ne odgovara na pitanja

Bez ispaljenog metka,bez plena

I vezuje kašmirni šal sebi oko vrata

Preostali Svet

Zjapi li zjapi

Kao pitomi tigar u svili

Jer svi pomenuti behu preostali

U Svetu

Po glatkoći i naborima

Niz baldahin rasuto leži

Usnulo

Božansko

Tigar sanja Dušu

.

.

 ČAJ OD HUMUSA

.

 (Fusnota intimne autobiografije)

 

Počelo bi iz naslova

Jedva prebrođeno preterivanje

O čaju od crnice

Uh,te nijanse konačnih asocijacija

Sudeći po šaputavim temama

i pesničkim slikama

sve ređe putujem

i sve teže čitam

Gledam da stare stvari iskoristim

Da pokušavam da

U stari čajnik smestim

puzavicu dragoljuba

Izmešalo se cvetno seme

Sa sabijenim humusom

U tesnom svodu od

Lima i kalaja

tesno je,

tama je

Nići će

Lako će se i jedan struk

Promoliti

I isplesti

Kroz levak, točir

Ne samo iz

Otvora pod drškom

U koju su položene

I posejane zalivane sve sitne nade

Iz te grudve u posudi

Sve moje nezanimljive nade

U oprostivost naivnih preterivanja

uvrežiće se, olistati, procvetati

Moj vrt je poniženi hodnik

Od trvđavskog stamenog naboja

I sad u danima

PVC davitelja

Ko još čita

Ko to još gleda kako cveta

?

Vodu treba dolivati

U pravilnim razmacima

Malo na svetlo, malo u senku

Sluga biti u carstvu

Bezpogovornih navika

Komedijici baštenske veštine

Zagledti, prstima mrviti

Lulastu kapsulu

Bez vreline i pare

Nepitke s talogom

Iz kog korenje ne dospeva

Do gutljaja

Okiti se vreža listom i cvetom

Odnekud sitnica vidljive lepote

I primer snalaženja naivnosti

I strpljenje pred bezvazdušnim

Daviteljima

Priziv pljuska iz naboja

Izazivanje pisanja

Bez dalekih putovanja

I dugih čitanja

U hladu između debelih zidova

Tajni pojac

Pisne kad se otopi strpljenje

I navru tihe reči

.

.

.

.

.

author-avatar

O autoru Radivoj Šajtinac

Rođen 1949. G. u Zrenjaninu. Školovao se u rodnom gradu i Beogradu (Filološki fakultet, Opšta književnost s teorijom). Piše poeziju, prozu, književnu i likovnu kritiku i dramske tekstove. Objavio 12 zbirki pesama, 11 proznih knjiga, dve knjige eseja. Prevođen na engleski, ruski, nemački, mađarski, francuski, italijanski, poljski, slovački, rumunski, makedonski, finski, grčki i turski jezik. Dobitnik nagrada za poeziju, Mladost, Srebrni pečat varoši sremsko karlovačke, Kniiga godine DKV za prozu, Strevan Pešić, Milutun Uskoković, Karolj Sirmai, Dimitrije Mitrinović. U periodu od 1990. do 2005. bio glavni i odgovorni urednik časopisa Ulaznica. Član SKD I DKV. Izvedeno mu je nekoliko pozorišnih tekstova. Prevodi s ruskog i engleskog. Poznatiji naslovi: Darovno putovanje, Panglosov izveštaj, Led i mleko, Psi versa – poezija; Šumi se vraćaju pragovi, Čehovija, Žrtve bidermajera, Kinesko dvorište, Liyrik klinik – proza; Demogogon, Hotel Čarnojević, Hajka na Akteona - eseji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *