.
.
U ropcu tišine
.
Gle!: kako se sporo obrušava kap
sa slavine u bezdan sudopere, u cev,
ne dotičući rešetkicu… Bez zvuka!
.
Nije li to gadno za uho, za opnu što već počinje
da treperi u pripremi za nalet zvučnog talasa –
iznevereno očekivanje? Tako bolno za organe!
.
Učaurio sam se na stolici, u ranoavgustovskom
podnevu, u vrelini što će noću doneti bube i
leptirice i onu ubilačku gluvoću između njihovih
udara o zidove, o sijalice, u svetlost, onu nemost
što se mahnitošću krila raspoluti na nejednake
delove, onu mutavost nalik na pokvareni metronom,
živčanu ćutnju među srditim otkucajima časovnika,
i tad počneš da i sam treperiš od bubne opne
što može pući u toj ludačkoj tišini.
.
.
Po milosti Božijoj:
petak je, i sedam uveče
za G. L.
Gle, Gospode, japija u baru na obodu
dvojke, petak je i sedam uveče,
.
raspasan, pena mu prelila kriglu –
gleda u pivske barice, gleda u sudbine:
on je jogin što mantra nad novcem,
želi da se seti na studentske dane,
to milo gubitništvo, i nekako mu ne ide,
i ne vidi ništa, i kravata ispija to pivo
s njim.
.
Gle, tezgaroša u Knezu, navikao je da ne strepi
od racije, odbija pomisao da je bio nečija devojka
u zatvoru, ima pljosku i u njoj zavičajnu ljutu, mrzi
pedere i žali nad Kosovom, i taj nesvakidašnji
miks ipak je nečiji sin, dobija za stan, za eksere
što zaradi sam, i počeo je da sniva američki san
usred Beograda.
.
Gle, Gospode, mladog fašiste na Terazijama,
i dva i tri puta počuj to zvono: Lili Marlen
peva mu sa mobilnog, divi se Himleru, i
ne oseća se nimalo tesno između knjižare
Danilo Kiš i romskog đubretara što se odmah
skrije u prolaz zbog neobjašnjivog stida.
.
Gle, pod Plavim mostom još je neopsednuto,
automobili su nestrpljivi, počuj to životinjstvo
pod haubom! Trandže su hit, nude dvostruko. One
prodaju ljubav i imaju više vernika no popovi
klijentele u Sabornoj. Na benzinskoj pumpi radnica
u crvenom kombinezonu (novac je strast) mrmlja
u dizel dugu na asfaltu, u zenice joj se prelila, nek
ne utihne ta molitva – nafta naša hlebna!
.
Gledaj, Gospode, u pivske fleke, gledaj u sudbine:
ćumez, šank, prestonioca – petak je i sedam uveče.
.
.
Deponija Evrope
.
I live in the Balkans, govorim turistima iz Evropske unije,
I write poetry, objašnjavam čime se bavim;
klimaju glavom sa odobravanjem penzioneri
iz Folksvagenovog pogona u Volfsburgu:
ne sumnjam – poezija Balkana je egzotična destinacija
zapadnoevropskih turista.
.
Vetar diže rub suknje jedne preplanule Nemice,
dame u godinama sa etno đerdanima,
slušam tvrde glasove što izgovore imena zemalja
čije jezike ne smem više da razumem:
Montenegro, Croatia, Bosnia und Herzegowina, Serbia.
A primetna je obnova monarhije:
u cvetanju jorgovana serbijanskih varoši
feudalizam neoprostivo stiže ovog proleća.
.
Tešim se kako trgovina ide,
kako ide piraterija diskova, kozmetički proizvodi…
U centru ovog malog grada na jugu države
ubeđuju me da je preko granice istok,
a sve je u mešanju slogova čajniz, ciganjskih
i serbijanskih.
.
Sunce je u lavi zapada naglo zašlo preko moje usne,
grizem je od svraba, skupljam robu,
odlazim sa trga ne okrećući se… Iza mene
praska, žubori, glagolje stranci i domoroci.
A ima li rešenja sem ljubavi za Balkan,
oficijelnu deponiju Evrope.
.
.
Koridor
.
Putevi se rasprostiru kao talog u prevrnutoj šoljici
kafe, haotične vizije. Automobili u špicu: naglo
razmnožavanje pantljičara po cestama: članak sam
ogromnog parazita, s uživanjem udišem naftna
isparenja: mir posle posla, ono u čemu bih mogao
da zaspim snom pravednika: agnus dei.
.
Zrake bleskaju o metalik haubu, lome se o munjevite
branike. Torzoi iza šoferšajbni, neumorni portreti
iz kancelarije, sa šaltera /sećanje: bez razgovora,
rutinski:zglob, pečat – retrovizor!/ Tu ih spazim:
istorija koja te na autoputu prestiže, bez migavca.
.
Kakav idiličan prizor: puši se asfalt, putari u
fluorescentnim kombinezonima, drum drhti od mašina
u izmaglici miholjskog smoga. A strašan je ovo koridor
– kilometar sat sudbinski opominje na svetove
u koje prelaziš, sad već iskusno poput hodača na žici.
.
.
Zvon brezov
.D ……………………………………………………………..D. Dragojeviću
Noć je belina i kažem neću više.
Komarac mi fantomski kida bubnu opnu:
avgust je i nemam kud osim ovim grafemama
do makija dalmatinskog priobalja. Tu se rasturim
na sitne mušice i posne cvetove. I opet sve
provri od zujanja.
.
A tokom zime ništa drugo nisam umeo biti
do li teretni vagon na klimavim kolosecima
poduralskih oblasti. Slušao mucavo kloparanje
sopstvenih točkova, nepravilni rad vazdušnih
kočnica i mamurno hrkanje vozopratnih
ruskih klošara.
.
Bio sam i zrak koji probode nepostojeću masu
unutrašnjosti, ali ničija stigmata. Pratile su me
nepregledne šume, slušao kako breze, vitke,
bez votke, zvone.
.
U sebi mogu dodirnuti sve, spolja ništa.
Đavoli iz neke moje dubine pakosno iskreno
šapuću: Slede ti nova rasipanja, ona će te
sažimati. Heklani reljef stolnjaka ostavlja
crvene brazde Marsa na mojim laktovima.
Noć je belina i prokletinja i kažem neću više.
.
.
Neću o Aušvicu
.
Ne fotografiši, savetovali su me
pred put, pusti neka te obuzme,
ponese.
.
Molitveni šalovi visili su
u vitrinama, nestvarni
bez pokreta.
.
Priđi sa strahopoštovanjem,
slušao sam.
.
It was fun, rekla je studentkinja
iz Amerike na izlasku dok se
objektiv uvlačio u telo kamere.
.
Svetlost reflektora cvetala je na staklu:
iza su bile tone ljudske kose.
.
U povratku kući ljubi me djevuška, vodič
u kompleksu, tada osetim prašinu kako
silazi joj sa odeće i kože i preuzima naš stan.
.
Piši o tome, kaže poznanik, to je
dobar motiv.
.
Pod osvetljenjem ne bleska
nijedna čestica, ništa: iza staklenog
fronta guraju se koferi.
.
Posebni popusti prevoznika
na povratne karte do Osvjenćima.
.
Planina obuće u vakuumu
iz jednog koraka nestala bi.
Nikada se ti đonovi nisu istrošili.
.
U malom gradu nisam imao izbora
nego čitati o Holokaustu.
.
Sada živim u Krakovu, svuda su
suveniri. Neću o Aušvicu. Kada
pomislim na zavičaj, zaćutim.
.
.
Merkantilna hirurgija
Zažmirio sam i čekao da me ubiju.
Stopala su zaboljela od hladnih pločica.
Dok su odnosili leš, krv se slivala među
moje nožne prste.
.
Operiraju mrtvaca, organi se smrzavaju,
elisa se zahuktava, oh!, letjet ću preko
oceana u ručnim frižiderima.
.
Škripa šarki, sijalica me ošamarila
po kapcima, unervozio sam se, vojnik je
mirno otpuhao dim u moj visoki tlak.
.
Koliko staje jetra, srce, posebice zalisci,
bubrezi – mlađi, stariji, pušački-nepušački?
A otpad: kosti, vene, utroba, crijeva? Mogućnost
reciklaže? Koliko njih će me posjedovati?!
.
Biblijski sam se tješio: telo se dekonstruiše,
perspektive se umnožavaju.
.
.
Kako nešto nestaje?
.
Neki jutarnji psydub na božić
da nije hroničnog sivila bilo bi
nalik bajci ovako veje sneg
poput sentimenta lepo to je
obična varošica ulice i trotoari
uski zaprečeni smetovima voda
ulazi u obuću kao provincija
u politički život u ekonomiju
sudstvo u ugalj u pregrejane
sobe na policama kič sitnice i
bučni satovi to su te raskvašene
topline razvaline udobnosti tako
nešto nestaje tako nešto nestaje
tako nešto nestaje lako neosetno
.
.
I put spell on you
.
………………….za Ninu Simone
33⅓ mitskih obrtaja, longplejka
odašilje čini tog vokala, hašiš
uvlači me u fotelju, noć, sebe.
Vidim taj glas kao koru nara,
semenke je cepaju nabubrelu,
prezrelost u kontrastu tmini.
Predmeti cvetaju u animirane
konture, svetlost je meka i teška,
bol oporo-sladunjav, i može se
iskreno zavoleti. Ti si stigmata
sobe: rubovi se pikselizuju i krune,
remix prostora: ta praznina pokazaće
na kraju punoću. Isus je najviše voleo
pamuk. Slušajući ti glas, mogao bih se
samo ljubavlju ubiti, Nina.
.
.
Sivilo i toplina
.
Da bi osetio toplinu, treba da je novembar, pozni,
vlažno lišće da se zatetura pred pragom. Kiša da
lije sa mantila kao plač. Na ugalj da mirišu veš
i magla. Dah da bude na oknu autobusa, rasveta
u krupnim kapljama da se razlije. Te refleksije,
konture zasenčene nikad neće napustiti tvoj lik.
I stan što se zagreva tek. Druga lica pustio si niz
bezdan stepeništa, tupo kotrljanje gubi se u navali
doma. Škripa šarki prigušeno rasporedi svetlost.
Iz želuca bol posustane pred pastelnim bojama
predsoblja. Ali vetar ljušti farbu, potuljeno huči
kroz rasušenu stolariju, spušta temperaturu. I
one krošnje su u relativnom zamahu. Nedostaje
prašina za intimnost i nesavršenstva. Night in
Piano rasprostire se aerosolno. Sa vinila ako
zapucketa, to je poput male vatre koja razgori
sve ono dobro unutra. I da se prepustiš mekoj
boji pokrivača. Pogled sa predmeta da se vrati
na obraze u nežnosti satena. Da bi osetio toplinu,
budi sam novembar.
.
.
.
.
.
