Poezija

Trijumfalna ponjava

.

.

.

Konci i konopci

.

Nemoćna

kao u čekanju

posmatram

sa visine

žene i muškarce,

parove

trilinge fulove pokere,

izmešane karte. Svi

gluplji od mene jer misle

nemam nikakve veze sa njima.

A istina je

koju ću im postepeno otkriti, samo dok

pojedem sve iz tanjira,

istina da smo svi

vezani kao užad

ispresavijani da ne znaš ni

gde počinjem ja a gde se

završava

žena-sandala sa cigaretom zatim

verna kopija za sledećim

stolom, u drugoj boji

klikom miša na sajtu mode.

Na Novom Beogradu nekad su bila

samo tri restorana, a okolo zgrada bili su svinjci i vrbaci.

Prema toj činjenici

mladi biceps za trećim stolom

od nas rezervisanih

potpuno je ravnodušan.

Ali mi nismo.

Mi smo nadmoćni

starosedeoci: zunzali smo

u svojim četvorougaonim sindikalnim košnicama

i nikada nikakvog meda

nikome nismo predali

niti je ikada išta

moglo biti od nas

Gle

žena-devojka magično depilirana

vadi dete iz kolica.

Kažem ti

prepleteni smo kao konci u kesama

neurednih šnajderki.

Nemoćna: suočena sa onim

što me nadilazi.

Ruke mi niz telo. Da sačekam

bilo šta što dolazi posle.

Dobro pomirena sa tuđom

sudbinom, uskoro i sa svojom.

Šta je sve moglo –

ala bi to bio život: prostrani okean

lavandina polja

balustrade mediterana

mudrost hladnoće severa.

Ovako –

prolazi mužženadete izbrijano

i opeglano trojedno u promenadi;

a posle ući će u

novogradnju,

nestaće iza svojih vrata;

u ponedeljak

zvoniće im alarm,

a hoće li se promeškoljiti?

Prolaze

mužženadetedete

i još ženaženadete, svi naravno

uparađeni, i njima zvoni alarm na ikeinom stočiću

u ponedeljak ujutro.

Prilazim, nemam šta drugo

zanemoćala, ruku klonulih

da ih pitam

da li me vole.

.

.

Ka homeostazi

.

skoro svaki dan

prolazim pored narodne

kujne iz koje izlaze Romi

i NeRomi sa kantama

i torbama rasprostiru se po

stanici i zaposedaju autobus

jednom dečaku falilo je

sto dinara i ja sam

ponesena željom da

pomognem presabirala sadržaj

novčanika

bili smo sami na stanici

imala sam novčanicu od petsto

i od hiljadu dinara a da rasitnjavam

morala bih da pređem ulicu

da prepešačim i onda bih svakako još više

zakasnila na radno mesto pod suncem

pogodila me je njegova tužna priča

o dobrim profesorima

kojima ne zna ime i o gazdarici koja mu je dala

sto dinara da kupi hleb a te pare

on je izgubio

odnosi me autobus sa tačke dodira

i kratkotrajnog prepleta moje i njegove

priče

no

evo mu jedne pesme

njome će se nahraniti

kupiti leba

vratiti dug gazdarici

iskupiti me

dok čeka lokalnu liniju

ili sledećeg književnika

.

.

Koji je tvoj plan?

.

Moj plan je da

bleštim kao mutavi

bezruki svetionik

sa patrljcima od krila

niz rep što se spuštaju

Da uđem u

blistavost

kao udarena

Voltinim lukom

odapeta vatrinom

strelom

Da osvetlam doglasnice

širom sveta i veka

Kratkoročno?

Da ne pišem više

o nepopravljivosti stvari

nego da svakome u redu

spustim na jezik roze konfetu

napravljenu zumbom

u podnožju radnog stola

sakrivena

kao da spremam

novogodišnje iznenađenje

sred bela leta

od krep papira

Dalje?

Zatim mi je plan

da besprstom

stopalom

jedinim vretenom

napipam podzemno povesmo

i izvučem zlatnu žicu

i da se vrtim

kao neprestani lilihip

i zasnujem

trijumfalnu ponjavu

Dugoročno?

Ogrćemo se zlaćanom ponjavom

slavimo pobedu poezije

provodimo sa one strane na ovu

kroz slavoluk zlaćani

.

.

.

.

.

.

author-avatar

O autoru Nadežda Purić Jovanović

Rođena 1974. u Beogradu. Diplomirala i magistrirala Srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu. Piše poeziju, prozu i književnu kritiku. Objavljivala u časopisima Letopis Matice srpske, Polja, Književni magazin, Tisa, Srpski književni list, Braničevo, Sveske, Alia Mundi, Bona, Koraci. Uredila više zbirki poezije. Priredila sabrana dela Rastka Petrovića. Objavila zbirke pesama Vode, 2006, Haljine iz muzeja, 2017, Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva, 2018. i roman Antinoj 24, 2019.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *