A – Aleksandra Arizanović Ariz, moja prijateljica sa klase, glumica i plesačica i fotografkinja i verovatno još svašta nešto.. Član mog kluba izuzetnih osoba… Ona u svakom i u svemu vidi nešto dobro..
B – Biti prisutan.. Na sceni i u životu.. Jer budućnost i prošlost ne postoje….
V – Vreme.. Važno je za stvaranje…
G – Gluma.. Uvek sam na ivici da je napustim, a onda joj se opet vratim..
D – “Dok nas smrt ne razdvoji” predstava nastala po tekstu Mire Furlan u režiji Mikija Manojlovića.. Kad sam je prvi put gledala nisam ponela maramice tako da su mi ruke bile potpuno slinave i tad sam shvatila šta je katarza.. Gledala sam je posle toga jos 5-6 puta i gledaću je kad god budem mogla.
Đ – Đak… Kad pomislim da ću nekad možda imati dete i da će ono ići u školu to me uplaši jer mislim o tome da će možda biti odbačen, da će ga neko zadirkivati i da će u školi biti nerećan….
E – Eksperiment… Tu ništa nije izvesno i to je uzbudljivo..
Ž – Život.. Skoro sam mislila o tome da je svako dobio svoj život, ja sam dobila svoj i to je samo moj život… Možda zvuči glupo, ali meni je to nešto značilo…
Z – “Za Džejn Kuni Bejker umrlu 22. 1. 62.” pesma Čarlsa Bukovskog.. Imam jednu njegovu zbirku i tako nekod kad sam sama kod kuće čitam njegove pesme na glas, a dok čitam ovu pesmu redovno plačem…
I – Impuls… Nisam sigurna da oslobođanje impulsa ikad može da bude pogrešno, posebno ne u pozorištu…
J – Jugoslavija…Zanimljivo da mnogo ljudi moje generacije i ja imamo osećaj prema toj zemlji, a nismo u njoj živeli..
K – Krug…Volim sedenje u krugu… Mislim da bi u svim školama, na svim sastancima, skupovima, svuda, trebalo da se sedi u krugu..
L – “Lepotica Linejina” komad Martina Mekdone u kojem bih nekad volela da igram Morin Folan. Ona je žena koja ima oko 40 godina, živi sa svojom majkom, nikada nije imala momka i jedan Pato je nazove lepoticom Linejina, tog sela u Irskoj u kom oni žive….
LJ – Ljudi… Na akademiji su nas učili da to što mi igramo nisu likovi, da su to ljudi…
M – “Moj jutarnji smeh” debitantski film Marka Đorđevića. Taj film ne liči ni na šta što sam gledala. Ljudi koji su pravili taj film su napravili film kakav su oni hteli i pravili su ga na način koji su hteli.. Napravili su film koji se njima sviđa.. To je onako kako ja želim da se bavim ovim “poslom” ..
N – Nostalgija, spoj lepog i tužnog…
NJ – Njujork… Nikad nisam bila u tom gradu, ali uvek zamisljam neki duge brze noge koje sigurno i slobodno hodaju kroz vetar ulicama Njujorka..
O – Osvajanje slobode u umetnosti… Biti slobodan da grešiš, da budeš loš, da ne znaš, da ne razumeš, da ti ne ide (sve ono što ja ne radim).. Mislim da tek onda možeš da budeš kreativan… ne znam…možda i nisam u pravu..
P – Poštovanje.. “Treba poštovati čoveka! Ne žaliti… ne unižavati ga sažaljenjem…
treba ga poštovati!” kaže Satin u drami Maksima Gorkog: “Na dnu” …
R – “Rani jadi” Danila Kiša i poslednja priča: “Dečak i pas”… Ne znam da li čovek može da voli kao pas…
S – Scenski prostor… Razmišljanje o prostoru u kom će se igrati predstava, gde će biti publika i iz kakve perpektive će gledati predstvu… Isto tako se može misliti i o izložbenim prostorima..Mislim da je važno u kakvom se prostoru i atmosferi sretnete sa umetničkim delom….
T – Teatar.. jedino mesto gde umetnost nastaje sada i ovde pred tvojim očima i nestaje, ne možeš da joj se vratiš..
Ć – Ćutanje.. Ćutanje o onome što osećas, što misliš, što te nervira..
U – Uspeh.. Osećam baš veliku odbojnost prema toj reči…
F – Foliranje.. Ja se nekad foliram i ne osećam se dobro posle toga.
H – Hvala.. Osećati zahvalnost za ono što dobiješ od nekog drugog..
C – Cinizam.. Nervira me taj stav….
Č – Čehov.. Anton Pavlovič Čehov i njegov “Galeb” i ta scena pri kraju komada između mlade glumice Nine i mladog pisca Kostje, to znam skoro napamet… Znači mi to jer je neko pisao o nečemu što je i moje, što se i mene tiče i onda to deli sa mnom…
Dž – Džezva… Kad te neko ko ti je baš drag pozove i kaže ti: “Stavi džezvu, eto me”, to je prava sreća..
Š – Šetnja.. Volim da šetam sama, slušam ili ne slušam muziku i razmišljam ili maštam, to mi baš prija…..
