Uvod
Rad se bavi komparativnom analizom motiva smrti na korpusu dela Enciklopedija mrtvih, Lauta i ožiljci i Novi Jerusalim, te se pokušava odgovoriti na pitanje u kakvoj je vezi taj motiv sa doživljajem religije Kiša i Pekića. Osvrnućemo se i na odnos prema religiji, posebno prema hrišćanstvu, oba autora jer je pojam smrti nesumnjivo povezan sa religioznošću ili, pak njenim odsustvom. Rad će se dotaknuti i problematike intertekstualnosti u delima Kiša i Pekića kroz prizmu poslednje teorije Marka Juvana.
Motiv smrti u Enciklopediji mrtvih, Lauti i ožiljcima i Novom Jerusalimu
Kiš pristupa smrti analitično, fizički, opipljivo, zadirući u one segmente i dajući odgovore na ona pitanja koja se tiču skoro svakog čoveka. Šta se dešava nakon smrti? Kako smrt izgleda? Da li je jednaka za sve? Koliko god zazirali od lica umrlog, posebno nasilnom smrću, naša prirodna ljudska radoznalost nateraće nas da barem na kratko pogledamo prizor pred nama.
U posleratno vreme, metanartivi o zagrobnom životu, smrti ne prestaju da budu glavni ljudski oslonac. Metanarativ smrti se kod Kiša raščlanjuje na manje narative poput časne smrti, govori o običajima sahranjivanja i svaka priča u Enciklopediji smrti ima smrt sa imenom i životnom pričom, očovečuje se, za razliku od Grobnice za B.D, gde se imena gube u velikom totalitarističkom krugu, gde je svaka ljudska jedinka zamenjiva, a život ništavan, bezvredan, obezličen. Iz potrebe da se rekonstruiše, oživi, ovekoveči, zabeleži pojedinac i istorija iz perspektive zavrtnja u mašineriji života, nastaje zbirka pripovedaka, koja je prvobitno zamišljena kao sažeti roman, Enciklopedija mrtvih. Svi mrtvi neka se popišu, ne samo iz potrebe za beleženjem i pamćenjem, već iz potrebe pravičnosti, osećaja da je svaki život jednako važan i jednako vredan. Slično je i sa Novim Jerusalimom, gde je svaka pripovetka, iz određene tačke u vremenu, obeležena jednom ljudskom sudbinom.
Radnja pripovetke Enciklopedija smrti razjašnjava i sam naslov zbirke. Autor ima nameru da oživi pred čitaocem čoveka: Simona Čudotvorca, savremeika Isusa Hrista, prostitutku Marijetu, potom Đ.M, legendarne spavače, mlade gimnazijalke i njihovog oca, učitelja i učenika, aristokratu, zaverenike, idealopoklonike, te pesnike. Ideja da postoji neko ko revnosno skuplja podatke o svakoj ljudskoj jedinki čije ime ne nalazimo „ni u jednoj drugoj enciklopediji“ (39), čija je suština da „se ispravi ljudska nepravda i da se svim Božijim stvorenjima da jednako mesto u večnosti“ može jednako da bodri ili plaši. Tu je ideja o večnosti kao iskonskoj i neutoljivoj potrebi ljudskoj da postoji vanvremenski, da ostavlja tragove, stope u pesku, na zemlji, u kamenu.
Počevši od prve priče, susrećemo se sa biblijskim podtekstom i likom Simona Čudotvorca, koji je kao intertekstualni predloški prenos Simona Vrača (Šimun Mag), što i sam autor navodi. Date su dve različite verzije njegove pogibije usled izrazitog protivljenja učenju koje propovedaju apostoli, a posebno se sukobio sa apostolom Petrom. Nisu čuda izlečenja, pretvaranje vode u vino, već je čudo život sam. Ne negira Simon Čudotvorac postojanje Boga, već se protivi propovedanju večnog blaženstva i nedoslednosti apostola:
„Obećavali su za parče hleba i vrč vina večni život i blaženstvo, a kada bi ih narod oterao sa svog praga, napujdavši na njih oštre pse, tada bi pretili večnim paklom gde telo gori na tihoj vatri kao jagnje na ražnju“ (Kiš, 2017: 10).
Simon je uspeo da se vine u nebesa, u prvoj verziji priče, da bi pokazao šta je čudo i kako izgleda prekidanje čuda, buđenje iz čuda, a to je smrt. Pre samog čina, on oživljava ovozemaljske opipljive dokaze smrti poput „vukove koji razdiru jagnjad“, „slepe mačiće što ih deca bacaju u reku“, „nemoć ostarelog tigra“, „na užas gubavaca“, te se naglašava priroda ovog bića: „I videše odjednom kako se smrtno telo Simona Čudotvorca odvaja od zemlje“ (Kiš, 2017: 18) koja nagoveštava izvesnu smrt. I zaista on postade na nebu prvo „crna mrlja“, mali, gotovo neprimetni deo ljudske rase i svega što u univerzumu postoji. Potom je telo padalo „ka zemlji kao kamen“, pričvršćeno za zemlju, kojoj pripada po prirodi stvari. Isto tako, smrt nije lepa, smrt je neminovna i Kiš je vrlo živopisno predstavlja:
„Smrskane lobanje, polomljenih udova, lica iznakažena i krvava, s crevima prosutim kao creva zaklanog vola, ležao je na zemlji, na zemlji je ležala gomila zdruzganih i polomljenih kostiju i iskasapljenog mesa, a njegov burnus, njegove sandale i njegov šal bejahu izmešani sa kostima i mesom u jednu užasnu zdrobljenu masu“ (Kiš, 2017: 22),
ostavljajući ovakvim opisom malo mašti čitaoca, čak ne trudeći se da ublaženim rečima umanji užas prizora koji se pred posmatračima nalazi. To beše čudo – život, a sada je samo smrt. Po legendi, Petrova molitva Bogu da jeretik bude kažnjen prouzrokovao je pad i smrt Simona Maga. I u drugoj verziji priče, najavljuje se izvesnost i pogubni ishod Simona Čudotvorca. Možemo to ispratiti kroz sledeće navode: „gliste su se izvijale i grčile na suncu kao na živoj vatri“, „tamo dole je hladno kao na dnu bunara“. Simon je, po svemu sudeći, veoma svestan da neće vaskrsnuti i veoma pribrano ulazi u sopstveni grob, u kojem ga nalaze kao „rastočenu gubavu masu“ (Kiš, 2017: 25), ali „zubi behu iskeženi kao od grča ili kao da se smeje“ (Kiš, 2017: 26). Ova priča ima jasan biblijski predložak, a njegova uloga je antiideološka. Individualno mišljenje, nezaslepljenost ideologijom i izmima moralo bi da bude imperativ. Apostol Petar se pope na „brežuljak od sasušene balege po kojem su se rojile muve, i stade da viče iz sveg glasa“ (Kiš, 2017: 20), da brani reč Božiju, ali samo mesto sa kojeg daje argumente unižava vrednost njegovih reči, te baca negativno svetlo na propovedi. Jedino što je istinito, nepobitno u ovoj priči o Simonu, kaže Kiš, jeste „maslina i tanak hlad masline“ (Kiš, 2017: 22) odnosno simbol „tanke“ Božije brige za ljude.
Slično Vremenu čuda, ni ovde čudo nije unutrašnja potraga za smislom, za vezom sa božijim bićem, već je u pitanju nadmudrivanje (kod Pekića je u pitanju zahtev za obaveznim ispunjavanjem Pisma). Čuda mogu da izvedu oni koji istinski veruju u Boga, navodi se. Međutim, „[u]koliko se događaju čuda, jasno je da moramo verovati, no ukoliko verujemo, već je to čudo u kome se samopotvrđuje hrišćanstvo“ (Jerkov, 1992: 1705). Ako „utihnu čuda koja su koren te vere, šta onda preostaje od religije“ (Jerkov, 1992: 1705)?
Baš kao ni religija, ni Simon Čudotvorac nije dao konkretan odgovor na pitanje smrti i života, ostavljen je naraštajima da odgovaraju i promišljaju. Priča bi se mogla završiti i citatom iz Pekićeve priče Megalos mastoras: „Postalo je svejedno kako se umire, jer se umiralo uvek na isti način, i opet postalo važno jedino kako se do toga časa živi“ (Pekić, 2014: 27).
Kretanje kroz Enciklopediju donosi kretanje kroz promenu ritma, koju je Kiš namerno napravio. Iz prastarih vremena seli čitaoca na dokove i sahranu prostitutke Marijete, u godinu 1923, a u kojoj se vešto provlači pitanje klasnih razlika među ljudima za života, te nakon smrti. Da li zaista smrt izjednačava? Uprkos Bandurinom apelu da se ne skrnave grobovi, nakon same sahrane, svi prisutni su donosili cveće čupano sa tuđih grobova. Gomile najlepšeg i najelegantnijeg cveća nisu mirisale kao stog „što je mirisao svojim sopstvenim natrulim mirisom precvalih jorgovana“ (Kiš, 2017: 34). Izmešala se ljubav i smrt, te proizašao mali revolucionarni čin kojim se insistira na jednakosti, makar u posmrtnim počastima.
Priča, odnosno sažeti roman, kako je sam autor govorio, Enciklopedija mrtvih nosi podnaslov Čitav život upravo da bi se obratila pažnja na tu žanrovsku distinkciju romana. Prati život od kraja, odnosno smrti, prolazeći ceo životni vek Đ. M. U enciklopediji je hornologija logična, ali sama smrt oca junakinju prvobitno odvodi na putovanje, biva dovedena u švedsku Kraljevsku biblioteku i tu, podstaknuta bolom zbog gubitka oca, te shvativši gde se našla, užurbano traži prostoriju sa slovom M. Kiš se potrudio da čitalac zaista ostane ubeđen u istinitost fikcije. Kraljevska biblioteka u Švedskoj je institucija od poverenja, ujedno i institucija u čijem posedstvu se nalazi Đavolja biblija, zašto ne bi i jedna enciklopedija koja popisuje ljudske živote. Sama forma enciklopedije ukazuje na naučnost, proverenost, konciznost i predanost skupljanja podataka. Iščitavanje ovakve priče ostavlja upitanost čitaoca da li će i svi njegovi postupci i detlji biti negde zapisani. U ovom kratkom životopisu Kiš implementira i teške sudbine drugih ljudi, posebno za vreme rata, te ne uspeva da se odupre i politici, pitanju staljinizma i strašnih represija, koje je pokušao da prenebregne nakon Grobnice za Borisa Davidoviča. Samo na jednoj strani (2017:52) Kiš uspeva da sažme život toliko snažno, precizno, a efektno da se zaista dobija atmosfera vremena. Život je dat kao niz crtica, beležaka, naglih i nepredvidivih promena, „sled živih i mrtvih“ (Kiš, 2017: 57). Priča se završava tako što se ćerka M. Đ. budi i shvata da je sve bio san i pokušava da zapiše sve čega se seća, da sačuva uspomene i podatke. Prisustvo sna ukazuje na samoanalizu, poniranje čoveka u svoje duševno biće, pokušaj saznavanja podsvesnog sloja, ali i kao istupanje iz sveta realnosti, te se poništava postupak borhesovske mistifikacije pozivanja na nepostojeća dela, u ovom slučaju Enciklopediju. Takođe Kiš ovde izostavlja i fantastiku jer sama snovna građa ostaje sačuvana u okviru sna. Ipak, u podsvesti čitaoca ostaje snažan trag mogućnosti postojanja takve enciklopedije, autor postavlja ideju, misao.
San se javlja i u priči Legenda o spavačima, te Ogledalo nepoznatog, priče koje i sadržajno slede. Legenda o spavačima bazira se na intertekstualnom prenosu legende o spavačima iz Korana, čiji doslovni citat u zaglavlju i prethodi priči. Ova priča je ujedno i prepuna lirskih elemenata, te je stilski značajno drugačija od prethodnih i onih koje slede. Prikazan je proces buđenja tri smrtnika iz viševekovnog sna, te maglovito snoviđenje i preispitivanje o vremenu, snu i smrti kroz veoma vividne misli jednog od spavača, Dionizija. I u ovoj priči na ujedinjenom putu nalaze se ljubav i smrt, gde je ljubav razlog za nastavak života, pokretačka sila, koja budi i zove iz sna, snoviđenja, iz ništavila jednakom onom pred sam postanak sveta (i njegov kraj).
Ogledalo nepoznatog nosi mistifikaciju pojavom ogledala koje dolazi u ruke čistog i nevinog deteta, i to otkupljivanjem od Ciganina, a čija priroda se vezuje za proročke sposobnosti. U baroku se motiv ogledala koristio kao motiv prolaznosti s osnovnom porukom momento mori, a što Kiš implementira u ovu priču. Motiv ogledala se nadograđuje postupkom snovne fantastike. Intertekstualni predložak nalazimo u romanu Aradi Naplo (Dnevnik iz Arada), napisanom u formi dnevnika.
Priče Majstor i učenik, kao i Knjiga kraljeva i budala aludiraju na Protokole sionskih mudraca, i to u kontekstu opasnosti koju ideologija (jednako kao i obmanjivanje religijom) može da ima na čoveka, njegovu sudbinu, te na čovečanstvo. Sve počinje od jedne ideje, što je pre deset godina predstavljeno filmom Inception i sledećom replikom: „Koji parazit je najotporniji? Bakterija? Virus? Crevni parazit? Ideja. Otporna… veoma zarazna. Kada se ideja jednom ubaci, gotovo ju je nemoguće odstraniti. Ideja koja je u potpunosti formirana – potpuno shvaćena – koja se drži; negde tu, u mozgu.“ Kiš govori o tom formiranju ideje:
„(…) pokuša da mu objasni, na primerima jednostavnim i poučnim, kako se jedna misao, senka jedne misli ili jedna slika mogu dovesti – magijom reči i čarolijom nedorečenog – do milosti uobličenja“ (Kiš, 2017: 101). Majstor i učenik su uvertira Knjizi kraljeva jer pokazuje kako se ideja uobličava, upozoravajući i na korekcije, ispravke tuđih ideja kao nemoralni pad u taštinu.
Svaka priča ima piščev Post scriptum, vid razjašnjenja intertekstualnog predloška, izvora. Čitalac, posebno proučavalac ne bi trebalo tu da se zaustavi. Eko govori o tome da se tragovi, aluzije provlače ponekad i piscu nesvesno, te da „pametni čitalac“ sam oktriva i analizira zametke intertekstualnosti. Sam nivo analize zavisi od lične enciklopedije stečene čitanjem (Eco, 2006: 228–229).
Slavno je za otadžbinu mreti kaže da je i otadžbina ideologija, nedosanjani san, čiji se identitet čuva, poštuje, za koga se časno umire, bez straha, zanemarujući ljudsko u nama, identitet individue jer svaki čovek, ma koliko visokog društvenog ranga bio, zamenjiv je. Motiv smrti ovde nalazimo u vidu pogubljenja, smrt vešanjem, za koju se mladi Esterhazi priprema, gledajući je u oči pun nade u nastavak života. Nada i volja za životom, ponos, kult hrabrih i plemićkih predaka brišu realnost i dovode iluzornost na scenu: zanos smrti, kalio je svoju muškost porodičnom legendom (Kiš, 2017: 107). Zanos mu je donela majka, posetivši ga pred pogubljenje. Samom svojom pojavom ona je imperativ: „stajala je tu (…) ispunivši ćeliju svojom ličnošću, svojom personom, svojim karakterom“ (Kiš, 2017: 108). Da li samo da se očuva obraz i čast porodice časnom smrću ili da osnaži sina pred nemilosrdnom svetinom, majka se obukla u belo, u boju nade u pomilovanje, jer „svetina voli da vidi kako se lome gordi i hrabri“ (Kiš, 2017: 109). I sam autor navodi da se istina o tome ne zna, dok je izvesna, kao i uvek, samo smrt.
Zajedničko svim pričama kako u Enciklopediji mrtvih, tako i u Lauti i ožiljcima jeste ideja bogoboraštva, koju spominje Jasmina Ahmetagić pišući o Eduardu Samu, dotičući se i drugih Kišovih likova (2007: 78–80), verodostojnost, istinitost, te opipljivost ljudskih smrti, ljudskih sudbina, te svest o ništavilu u koje se i on sam samosvesno survava. Jedino što povremeno prepreči put tok pada u smrt, ništavilo je ljubav. Bez ljubavi, život je neprekidan besmisleni hod po sudbinskim preprekama, zato se i Jurij Golec panično hvata za čin samoubistva, koji je u suprotnosti sa judaizmom. Šta Kiš poručuje? Religija, slika Boga ne pružaju utehu u ljudskom bolu i praznini. Stoga se sve upisuje, pobeđuje smrt popisivanjem u fiktivnu enciklopediju, gde se oživljavaju priče ljudi koje bi inače otišle u zaborav večnosti. Čemu to korigovanje istorije služi? Sekulović u radu Teme smrti i Danilo Kiš navodi da je veoma važno autentično postojati (1994: 182) kako bi se smrt pobedila, te prepoznaje strah od nestanka kao jedan od primarnih piščevih preokupacija, a koji „nema samo obrise bukvalnog fizičkog ukinuća i nestajanja ljudske egzistencije, osobe, ličnosti“ (1994:179), već je to „strah od ljudske prolaznosti, smrti kao prekida prisustva u svijetu, kao početka buduće stvarnosti bez-mene, koja dokazuje da je život besmislen“ (1994: 179).
Motiv smrti kod Pekića u Novom Jerusalimu ima ulogu krunisanja završene misije: konačno uobličavnje umetničkog životnog dela, spasavanje drugih od sigurne smrti, ali bismo rekli i neminovnu cmrt civilizacije. Sama zbirka nije antiutopijska, ali sadrži segmente romana 1999, tačnije, autocitate, o čemu je pisala Milena Stojanović. Naime, ona je uočila da citat iz Oktkrovenja, koji otvara zbirku, izaziva kod istraživača sumnju da li je to citat iz Biblije, ili je pak autocitat iz 1999, jer završna priča ne samo da jasno aludira na taj roman, već sadrži njegove proširene delove (Stojanović, 1998: 133–134). Za razliku od Kiša, Pekić svaku pripovetku smešta u tačno određenu godinu. One su sve povesti iz različitih istorijskih tačaka, te imamo priče iz 1347, 1649, 1793, 1987 i iz budućnosti, tj. 2999, koja daje krunski oblik, te svedoči o čovekovom poimanju i tumačenju istorije na osnovu iskopina, a bez pisanih potvrda. Ovde se ne radi koliko o autentičnosti postojanja individue, koliko o samoj istoriji čovečanstva i o čoveku uopšte.
Sam naziv pripovetke je metaforičnog značenja i upućuje na neminovni dijalog sa Biblijom. Novi Jerusalim predstavlja obećanu zemlju i nakon iščitavanja pripovetke Luče Novog Jerusalima uviđamo da istraživač, glavni lik pronalazi arheološko nalazište, Novi Jerusalim, čijim proučavanjem utvrđuje da je to poput Atlantide, civilizacija za uzor, civilizacija kakva bi trebalo da se oživi. „Visok osećaj za pravičnost, po kome ništa što živi sreće ne sme biti lišeno, usađen beše u opšta načela i praksu ove mudre civilizacije“ (Pekić, 2011: 190). Ono što istraživač ne zna, a čitalac zna jeste fakt da je Novi Jerusalim zapravo Arhipelag Gulag, a tim saznanjem se na neki način čitava istorija parodira. Saznanje o jednoj od najozloglašenijih ljudskih tvorevina dobijamo, na primer, iz naziva za stanovnika ove civilizacije – Zek i dekodiranja maloborjne sačuvane dokumentacije gde se i susrećemo sa pojmovima arhipelag, gulag, politbiro, komunalizam. Ovim pojmovima se daje sasvim drugo objašnjenje poput onog da je politbiro prvosveštenički skup novojerusalimske religije i njima se postiže efekat parodije. Tu, dakle, imamo dijalog sa još jednim delom, a to je Solženjicinov Arhipelag Gulag.
U priči Svirač iz zlatnih vremena, autor sumira u jednom pasusu izvore za sve prethodne priče. On se poziva na određena dokumenta, ali se uveliko oslanja na pretpostvake što se dodatno uočava u izrazima poput „možda“, „mi ne znamo“, „sve su pretpostavke dozvoljene“ i slično. Citatnost se očituje upravo u tim dokumentima na kojima pisac pokušava da zasnuje svoju povest, dajući joj time izvesni kredibilitet, opravdanost, kao i stvarno postojanje svog junaka. On navodi sledeće izvore: usmena predanja ili svojevrsni glasnik koji priču prenosi, sudske spise grofovije, te „Documents inedits“ u Section Judiciaire francuske Nacionalne arhive. Njegovo pretpostavljanje takođe ima koren u postmodernizmu. Naime, ono služi parodiranju istorije i ljudskih izvora saznanja na kojima ona počiva. U pretposlednjoj priči, izvor je sam autor, što upućuje na sadašnje vreme, trenutnost zbivanja, te nesumnjivost u to što se dogodilo. Događaj nije prekriven velom tajne zvanične istorije. Ujedno, tu se iznosi svojevrstan stav o smrti, o onome što nas čeka posle nje i može se zaključiti da Pekić nije pozitivnog stava: „Budućnost ne postoji. Mi smo mrtvi.“ (Pekić, 2011: 173)/ „Mi smo poslednji ljudi. (…) Strašno je ali i prijatno biti poslednji“ (Pekić, 2011: 175). Smrt se nagoveštava u pričama zajedničkim simbolima vretena i frule. Po Rečniku simbola, zvuk frule je „nebeska muzika, glas anđela“ (RS , 222), dok vreteno ukazuje na večiti povratak. „Vreteno se okreće jednoličnim kretanjem i dovodi do okretanja kosmičke celine“ (RS, 1068), predstavlja „vrstu automatizma u planetarnom sistemu“, a ujedno povezuje i tri vremenske dimezije: prošlost, sadašnjost i budućnost, ukazujući na neumitnost sudbine (RS, 1068). U prve četiri pripovetke govori se o ljudima koji ostavljaju trag u povesti ljudskoj (rezbar/stolar/umetnik, muzičar, pisar i pesnik), dok je u poslednjoj u pitanju arheolog istraživač koji pokušava da sve tragove rastumači, logično posloži. Pripovetka je svojevrsna priprema za naučni rad, time po sebi i pouzdan izvor saznanja. „Svaki naučni rad, uključivši i popularne, u koje ovaj želi da se ubroji, ima svoju unutražlju logiku“ (Pekić, 2011: 182). Pripovetka se završava tiho, fusnotom, u kojoj istraživač navodi pronalazak frule i koristi autocitat pozivajući se i vraćajući se na pretposlednju pripovetku Svirač iz zlatnih vremena.
Religioznost Pekića i Kiša
Posezanje za Biblijom kao intertekstualnoim predloškom predstavlja preispitivanje sopstvenih i opšte-društvenih religioznih stavova. Era nakon rata i svetski poznatih ratnih zločina, fizičkih i psihičkih čerečenja čoveka i čovečanstva mora u intelektualcu ili bilo kom čoveku koji o tome razmišlja da postavi pitanje gde je Bog u celom tom procesu, koja je njegova uloga i ima li ga uopšte ili je čovek prepušten sam sebi i svojoj slobodnoj volji. Posebno bi ovde trebalo uzeti u obzir blizinu smrti i pojam iznenadnog nestanka sa kojima se Kiš direktno sučio i što mu je obojilo život, a time i književni rad. Bespogovorna religioznost nužno mora da se preispita. S tim u dubokoj vezi je i motiv smrti, način umiranja, samoubistvo, te šta modernog čoveka zaista čeka nakon smrti. Preispitati sve: negde sam čuo priču, pročitao sam u novinama, legenda kaže… preispitati zvaničnu istoriju, te izvlačiti mrtvace i oživljavati ih kroz priče, autentizujući ih i ostavljajući im bar neki trag u nemilosrdnom večnom protoku vremena i taloženju prašine. To je ono što Kiš pokušava da učini, da svačijem ništavilu da barem prividni smisao, neku tačku u svekolikoj civilizaciji čovečanstva od početka njegovog nastanka. Sa druge strane, Pekić ukazuje na besmisao takvog truda, ne misleći konkretno na Kiša, već uopšteno na umetnost. „Umetnost je u njemu [pozorištu] postala od laži, a ja sam od laži morao da načinim umetnost“ (Pekić, 2011: 157). „(…) Pekić osporava i svojevrsni mit umetnosti. Umetničko delo, zamišljeno kao besmrti spomenik, nestaje odmah po završetku umetnikove zemne egzistencije“ (Ahmetagić, 2006: 127).
Priča o Simonu Čudotvorcu možda najekplicitnije iskazuje Kišov stav o religiji. Delić kaže da je saznanje ono što prvenstveno karakteriše ovog lika. „Minđuša u lijevom uvu (…) znak je Simonove žudnje za saznanjem, a saznanje on stavlja iznad vjere i iznad Boga“ (Delić, 2005: 307). No, ne možda iznad Boga, kako Delić navodi, već u ravni sa Bogom. Njegova religioznost teži ka imanentnoj religioznosti, ideji koja je suprotna ideji svemogućeg tvorca koji superiorno sve nadgleda i nadzire. Religioznost se nalazi u biću, individualnog je karaktera odnos sa Bogom. Nalazi se van čuda kojima svedočimo. Kiš osporava hrišćanstvo, odnosno „osporava hrišćansko razumevanje istorije, Božiju delatnost u istoriji, ali ne odbacuje metafizičko“ (Ahmetagić, 2007: 162). Intertekstualnost koja počiva na citatima, predlošcima iz Biblije i kod Pekića i kod Kiša ne daju religioznu notu ni samom delu ni likovima. Oba autora pokušavaju da sruše hrišćanski mit, Pekić prvo svojim Vremenom čuda, a potom i ostalim delima ukazujući na to koliko je važno saznanje, individualnost, promišljanje onoga što se modernom čoveku nudi kao istorija, kao religija i uopšte, bilo koja ideologija. Takav način razmišljanja pruža pogodno tle za disutopičnu književnost, buđenje čoveka i čovečanstva, mada Pekić nikako ne daje pozitivna predviđanja o čovekovoj budućnosti. Kiš ima ironijski otklon prema hrišćanskoj ideji da je Hrist došao da pobedi smrt, da je vaskrsnuo. Ne postoji pobeda nad smrću, ona je jedino što je izvesno, jedina budućnost u koju čovek ne može da ima sumnju.
Zaključak
Kiš i Pekić zajedno su rasli kao pisci, svako sa svojim različitostima, ali obeleženi obojica teškim vremenom i bremenom ugušenih života, utihnutog glasa slobode. A sloboda, kako fizička, tako i sloboda ideja, razmišljanja i pisanja je ključ za zdravog čoveka, time i zdravo društvo. Ukoliko ne promišljamo istoriju, ukoliko ne prihvatimo neminovnost smrti, vraćaćemo se ka Novom Jerusalimu iznova, ali onom koji je ironijski otklon od zvaničnog novozavetnog tumačenja.
U radu smo se u najvećoj meri dotakli citata (autocitata kod Pekića, izvanestetski kod Kiša…) kao najeksplicitnijih pokazatelja intertekstualnih veza, te samog postupka intertekstualnosti. Motiv smrti kod oba autora je itekako prisutan i vredan čak i obimnije analize, možda čak i šireg korpusa od korišćenog u ovom radu. Analizirajući ovaj motiv, koji je kod Kiša više metafizički prikazan nego kod Pekića, nadovezali smo se i na odnos prema religiji oba autora, što nas je dovelo do zaključka da se i Pekić i Kiš ograđuju od hrišćanstva, zastupajući ideju individualne religioznosti. Iako u samom radu to nije bio predmet istraživanja, mogli bismo napomenuti da je kod Pekića u Novom Jerusalimu čovek sklop slobodne volje i izbora, za koje sam mora da snosi posledice. Njegovi likovi nisu ni posebno pravični, niti religiozni, obični smrtnici nadahnuti ponekad revoltom, možda čak revoltom protiv istorije.
Literatura
Ahmetagić, J. (2007). Dažd od živoga ugljevlja. Beograd: Draslar partner.
Ahmetagić, J. (2006). Antropopeja. Beograd: Draslar partner.
Delić, J. (2005). Kroz prozu Danila Kiša. Istočno Sarajevo: Zavod za udžbnike i nastavna sredstva.
Eco, U. (2006). On literature. London: Vintage books.
Jerkov, A. (1992). Pekićeva cinična intertekstualnost, u: Književnost. br. 11/12. (str. 1703–1711).
Juvan, M. (2013). Intertekstualnost. Novi Sad: Akademska knjiga.
Kiš, D. (2017). Enciklopedija mrtvih. Beograd: Arhipelag.
Kiš, D. (2017a). Lauta i ožiljci. Podgorica: Nova knjiga.
Pekić, B. (2011). Novi Jerusalim, Beograd: Laguna.
Sekulović, G. (1994). Teme smrti i Danilo Kiš, u: Stvaranje, br.1/3. (str.175–182).
Stojanović, M. (1998). Postupak citatnosti i intertekstualnosti u negativnim utopijama Borislava Pekića, u: Gradina, br. 10/11. (str. 132–150).
Ševalije, Ž. i Alen Gerbran (2013), Rečnik simbola. Beograd: Stylos Art.
