Mirjana Bojanić Ćirković, rođena 5. 3. 1985. godine u Prokuplju. Zaposlena je na Filozofskom fakultetu u Nišu u zvanju docenta. Autor je više od sedamdeset naučnih radova iz oblasti srpske i komparativne književnosti, objavljenih u domaćim i međunarodnim časopisima i zbornicima radova, monografije Čitalac u nauci o književnosti (2020) i koautor je čitanki 5–8. razreda izdavačke kuće „Gerundijumˮ. Član je Centra za naratološke studije Univerziteta u Nišu i sekretar je srpsko-rumunskog časopisa „Ishodištaˮ. Dobitnica je Svetosavske pohvalnice Topličkog upravnog okruga za 2018. godinu i povelje „Drainac” za doprinos razvoju kulture Toplice. Uža oblast interesovanja: teorija književnosti, metodologija nauke o književnosti, savremena književnost.
Prva reč koju ste izgovorili?
Roditelji su mi pričali anegdotu o jednoj od prvih reči koje sam izgovorila. To je reč „akˮ i niko nije znao da je odgonetne, sem moje sestre. Tek kada se sestra vratila iz škole i dešifrovala tu reč, tata je brže-bolje pritrčao noseći orahovo jezgro. Samo sam ga pogledala. Ili sam imala na umu simboliku tog ploda ili mi je bio merak…
Vaše prve igračke?
Robot kupljen od Rusa koji su u to vreme prodavali stvari „iz gepekaˮ automobila. Tim (danas jednorukim) robotom igraju se i moja deca.
Vaše igre?
„Poštariˮ, autentična igra dece iz Karađorđeve br. 173. Pošiljke smo plaćali orahovim listom. Tih 90-ih, naš zeleni list vredeo je koliko i mamina mlata u 15 časova.
Kao dete želeli ste da postanete?
Nastavnik matematike. Život me je vodio u suprotnom smeru.
Prvo slovo koje ste naučili?
M, jer me je podsećalo na lastu.
Šta Vas je rastuživalo u detinjstvu?
Zla postupanja ljudi / postupanja zlih ljudi. Najveću tugu, ujedno i prvu dečju traumu nosim i danas. Potiče od jednog idiličnog popodneva kada smo se igrali u dvorištu ispred zgrade. Nedaleko od nas ležala je skotna keruša. Komšija je došao noseći pušku i upucao kerušu pred našim očima. Lica su nam bila bleda, a pogledi bezizražajni, kao u Andrićevog dečaka u pripoveci „Decaˮ, sateranog uza zid napuštenog mekteba. Komšija je potom isekao kerušin rep i odneo ga. Roditelji su čuli pucanj i, izbezumljeni, strčali su niz stepenište. Sluzava štenad je isticala… Komšija nije kažnjen ni od zakona, ni od Boga. Kasnije smo saznali da je za besplatno članstvo u lovačkom udruženju bilo potrebno doneti 15 repova pasa. To je bilo početkom devedesetih. Ima rana koje (za)uvek zjape.
Društvo u najranijem detinjstvu?
Emina, Anica, Paćkor, Boris, mačak Žuća, televizor sa tri kanala i knjiga. Sve naše igre bile su na otvorenom i nismo se bojali prehlade zbog mokrih nogu. Nismo bili osetljivi na virus, ali smo bili osetljivi za čoveka. Bilo je to prijateljstvo u nekadašnjoj definiciji.
Prvi bicikl?
Sivi „poniˮ na (ra)sklapanje, skoro kao u onom crtanom filmu gde čovek spakuje auto i stavi ga u svoj notes. Naravno, bicikl sam nasledila od sestre, a nakon što sam ga prerasla, otišao je u druge dečje ruke. Nikada nije zarđao.
Šta Vam bijaše najteže u školi?
Onih deset minuta praznog hoda od završetka gradiva do završetka časa, a u međuvremenu ne smeš da pisneš, niti da se okreneš, nego ćutke čekaš zvono da prekine večnost dosade. Pogledaš kroz prozor – sunčan dan…
Učiteljica?
Bilja. Dostojanstvena. Borac protiv nepravde. Napravila je od nas ljude. A bili smo neko najgore I–IV/4.
Predeli Vašeg detinjstva?
Blačka bara u koju je, prema legendi, carica Milica bacila kovčeg blaga. Blago niko nije našao, ali sa tog mesta poneli smo kovčeg uspomena.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
Da. U ovom slučaju, i adresant i adresat imali su taktiku pismonošenja, a tu je posredovao drug Pile. Iz ove perspektive, mogu reći da su to bila prava postmodernistička pisma. Na moju adresu (leva pregrada u rancu) stizala su fragmentarna intermedijalna pisma (crtež obavezan), a ja sam ostavljala beline / prazna mesta računajući na idealnog čitaoca. Podlednje pismo – odgovor sadržalo je samo jedan znak pitanja. Tu sam dodala tačku.
Sećate li se danas Vaše prve ljubavi?
Da. Moja retka kliše priča. Zapletu je doprinela tada najbolja drugarica. Sve troje u istom odeljenju. Naredne dve školske godine bile su mi godine iščekivanja završetka agonije. Danas se ne srećemo ni pogledima. Oprezna sam kada upoznajem Milene.
Vaš nadimak iz škole?
U odeljenju su bile tri Mire, ali svaka je bila autentična. Tu ću se zaustaviti.
Da li ste se tukli u školi?
Da, u mlađim razredima, i to u slučaju odbrane. Dešavalo se i da verbalno napadnem, pa sam morala fizički da se branim. Ali niko iz toga ne nosi ozbiljnije posledice, samo naravoučenija.
Šta ste čuli o vašim precima?
Da su u epskom vremenu imali tragične sudbine.
Slika oca?
Smiren i pozitivan čovek koji opominje pogledom. Objektivan i dobronameran. Podrška i uzor.
Šta danas želi Vaša majka?
Samo zdravlje, svima.
Fudbal ili košarka?
Rukomet. Njemu sam bila ozbiljno posvećena do trenutka kada me je trener prebacio na poziciju desnog krila. Tu se želja ugasila, a sportska karijera završila. Danas u gepeku automobila imam košarkašku loptu. Uglavnom je samo vozim, ali nekada, usput, uz dečje igre na terenu, i sebi dam oduška.
Gde je otišla Vaša prva plata?
Jedino znam da je otišla. Verovatno na mnogo sitnica.
Gde Vam bijaše lepše, u danima ili noćima?
„Noću, kad se svuda oko mene raspe / Tišina, i pokoj, i miris od cvećaˮ.
Da li ste ikada poželeli da budete glumica?
Ne, ali svoje društvo često zabavljam imitacijama. Dajem to sebi za pravo jer se često šalim na svoj račun. Smeh je zdrav, a može biti i bezazlen.
Da li ste poželeli da odete?
Ne. Koren je jak.
Vaša leta? Gde obično provodite odmore?
Na jezeru Ćelije sa ribolovačkim štapom u ruci.
Grad koji volite?
Beograd, jednom mesečno.
Selo?
Topličko selo, iako je pogled na urušene i u korov zarasle kuće bolan.
Planina?
Jastrebac, koji me grli od rođenja i kojem uvek hrlim.
Pustinja?
Ni na geografskoj karti, ni u duši.
Zašto se ljudi zaklinju?
Zbog teatralnosti i iz laži.
A zašto proklinju?
Iz nemoći.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
Dobar, da ne kažem tačan odgovor dao je Bora Đorđević. Izlišno je da ga citiram, svi znamo stihove te pesme. S druge strane, poštujem zakone srca, duše i vlastite etičke principe.
Kome verujete?
Svojoj intuiciji.
Pred kojom slikom ste najduže stajali?
Pred slikom „Bračni par Arnolfinijevihˮ (ili „Portretom Arnolfinijevihˮ) Jana van Ajka, ali i nad studijama koje odgonetaju značenje njenih detalja i minus-elemenata i pripovedaju njene skrivene narative.
Kurosava ili Bergman?
Život u nijansama, punoći, sa tamnim kutovima. Bergman.
Kako danas izgledaju nekadašnje zablude?
Kao mrtve metafore.
Omiljeni začin?
Bosiljak.
64?
Omiljeno polje i jedna od tri igre na disketi uz nekadašnji „Komodor 64ˮ; g6.
Vaši strahovi?
Rat.
Šta čekate?
Da se stvari nazovu pravim imenom. To strpljivo čekam.
Čime se utešiti?
Okolnostima. U tom trenutku je moralo biti tako.
Čega se stidite?
Ranijeg osećaja stida koji me je pratio tokom celog detinjstva i često inhibirao. Sada se često postidim i zacrvenim se. Otvorena sam i neposredna, a shodno takvoj prirodi ne mogu preduprediti situacije zbog kojih ću se (po)stideti.
Praštate li?
Učim da praštam.
Tražite li da Vam se prašta?
Ne. Za sada mirno spavam.
Čime se ponosite?
Time što privatni i poslovni aspekt držim odvojene, kao dva sveta bez međusobne interakcije, podjednako živopisna.
Ko Vas je razočarao?
U svakoj fazi odrastanja po jedan prijatelj, ali to je doprinelo sazrevanju.
Koga ste Vi razočarali?
Ćerku, kada sam zbog posla propustila njen važan trenutak.
Čemu uvek dajete prednost?
Iskrenosti.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
Da, bezbrižnost osetim u zagrljaju svoje dve devojčice. To je zaista trenutak lakoće, nerazmišljanja i iskonske ljubavi.
Šta dalje?
Sutra je novi dan. Biraj da ti jutro bude (o)sunčano.
Razgovarao: Enes Halilović
