Ova priča seže u ono prošlo vreme u kome su mnogi ljudi bili veoma siromašni, ali su za razliku od današnjih siromaha, verovali u vradžbine, nečastive sile i magiju.
Osim u pesmama opevanim salašima na severu Bačke, tih malih oaza sa đermom i dudovima krajem XIX veka bilo je širom Panonske nizije, pa i u Banatu. Delovali su kao osveženje za oči i dušu, razbijajući monotoniju ravnice.
Nisu to, međutim, bila idilična, dremljiva ostrva, koja odišu blagostanjem i opuštenim, laganim životom, na kojima se snaše ljube lako, a namernike dočekuju razigrani pulini.
Bila su to staništa i utočišta onih marljivih ljudi koji su svoju sudbinu vezali za plodnost majke zemlje i ćud prirode. Svojim vrednim, poštenim i napornim radom od rane zore do smiraja dana, predanošću kao da rade samo za sebe, znatno su doprinosili blagostanju i lagodnom životu velikih zemljoposednika tih vremena. Skromni, kakvim ih je Bog dao, bili su zadovoljni što imaju krov nad glavom, hranu i odeću, a neke vanredne pažnje zemljoposednika, obično prilikom Uskrsa i Božića, dugo su prepričavali kao njihovu posebnu plemenitost. I bili su im neobično zahvalni zbog toga, što su iskazivali još većim zalaganjem.
Na salašima su se posebno rado primale porodice sa velikim brojem dece, jer se računalo da će i njihove vredne ručice biti od pomoći i da će poput korenja vezati svoje roditelje za to siromašno, ali njihovo ognjište.
Na jednom takvom salašu Jevrejina Sigmunda Levija, koga su svi zvali Žiga Levi, svoju borbu za život započela je i moja prababa Margit Marija, rođena, sada već daleke 1872. godine.
Kuće na salašima bile su od naboja i pokrivene trskom i slamom. U njihovoj sredini se nalazila zajednička kuhinja, u kojoj su žene kuvale ručak i pripremale jela. Sa obe strane kuhinje nalazila se po jedna soba iste veličine, nezavisno od broja stanovnika salaša. Tu je, iza kuhinje bio i prostran špajz u kome su se čuvale životne namirnice ‒ brašno, pasulj, mak u platnenim vrećama okačenim na eksere na gredi, sledovanja prema broju članova porodice: mast i dimljena slanina, kobasice i švargle, takođe okačene o grede. Na povećem ekseru zabijenom u mekan zid, visio je dugačak venac belog luka, prirodnog leka i spasitelja od raznih bolesti, koje su u tim vremenima često uzimale danak u životima. Na stalažama od zida do zida nalazili su se uredno poređani ćupovi sa pekmezom od šljiva i žutih ringlova i flaše kuvanog paradajza. Preko zime bile su tu i turšija u burićima. Hrastova kaca sa kiselim kupusom takođe je bila nezaobilazna. Bilo je svega i svačega, ali nedovoljno, jer je i gladnih bilo prilično, pa se sve što se iznosilo na astal pojelo do poslednjeg zalogaja. Pored dela za stanovanje, tu su bile i nusprostorije manjih dimenzija. Kong ili gong imali su zajedničku nadstrešnicu sa stajom, kako se u slučaju kiše ne bi kislo pri obilasku konja i krava. Svinjac se nalazio ispod ambara, a zatim su se ređale prostorije za kokoške, patke, guske. Pod u delu za stanovanje bio je od nabijene ilovače i uredno je mazivan. Zimi je toplotu obezbeđivala paorska peć ili „baburaˮ, okružena drvenim klupama zastrtim krparama, isto kao i zapećak, oko čega su se deca najviše otimala. U kuhinji se nalazio zidani šporet dopunjen metalnim delovima i veliki sto koji se leti iznosio pod dud, u blizini bunara sa đermom. Gladna usta su okruživala sto sedeći na dugačkim klupama po ustaljenom rasporedu, po starešinstvu.
Porodica moje prababe, koja je imala trinaestoro dece, od kojih je u životu ostalo osmoro, kuhinju je delila sa porodicom Mičik.
Glava te porodice, Pavel Mičik, bio je srednjeg rasta, duguljastog lica sa isto takvim nosem. Oči su mu bile sive, vodnjikave i odsutne. Izrazitih jagodica, sa jedva primetnim belegom na desnom obrazu, više je ličio na gorštaka. Zubi su mu bili krupni, pomalo iskrzani i izrazito žuti od duvana, koji je pušio na maloj keramičkoj luli, koju nije vadio iz usta. Krajevi, manje-više neurednih, nadimljenih brkova bili su tanki od večitog sukanja.
Njegova žena, Dojna, bila je suvonjava, bogobojažljiva, nežnog zdravlja, povučena u svoj svet tuge. Nos joj je bio širok i priljubljen uz lice, a usta velika i tanka. Njen običaj da gleda smeđim, često krvavim i krmeljivim očima svuda, osim u lice onoga koji bi je oslovio, davao joj je čudan izgled. Na glavi je nosila crnu maramu, koja joj je pokrivala čelo i dosezala skoro do gustih, neurednih obrva.
Pavel i Dojna bili su marljivi i priprosti ljudi, ali dobroćudne komšije, sa kojima, posle neophodnog perioda privikavanja, posebno na Dojnin neobičan izgled, koji je u trenutku znao i da preplaši stranca, nije bilo teško živeti. Nekoliko meseci pošto su se doselili na salaš, rodio im se sin, koga su svi zvali prezimenom ‒ Mičik. Rastao je bez nekih naročitih problema, nimalo se ne razlikujući od svojih vršnjaka. Štaviše, bio je živahniji i umiljatiji od ostale dece.
Život na salašu tekao je svojim ustaljenim tokom. Preko dana muškarci su sa starijom decom bili na poljima, a žene kod kuće, spremajući ručak i brinući se o sitnijoj deci, stoci i živini. Nakon poslepodnevnog obroka, pre nego što bi se povukli na spavanje, stanovnici salaša bi se okupljali u kuhinji oko ognjišta, pričajući i slušajući različite priče. Među pripovestima je bila je i ona o đavoljem točku.
Jedne vedre noći, dok je mesečina svojim srebrom rominjala po predelu, izvesni Petar (Pjotr) Jablanovič, koji je u Banat zalutao odnekud iza Karpata, vraćao se na susedni salaš, požurujući bičem umorne konje. Na putu su ga pratili tragovi izmaglice i nevelik oblak rosom pritisnute prašine.
Iako nije bio od onih plašljivijih, nije mu bilo svejedno dok je prolazio pustim poljem. Imao je utisak da ga neko prati, te se često osvrtao oko sebe. U jednom trenutku učinilo mu se da se sa desne strane nešto približava, neki kovitlac. Kada je bolje zagledao, video je kolski točak koji je poskakivao kraj njega na neravnom putu. Kada mu se isti približio nadohvat ruke, Petar je, pošto je najpre usporio konje, vešto skočio sa kola i zgrabio ga. Točak se, kao da je živo biće otimao, ali uzalud. Petar ga je čvrsto stezao pod miškom.
Stigavši do salaša, vezao ga je u staji jakim lancem sa katancem na mesto gde se snažni, nemirni bikovi vežu. Ostatak noći proveo je u čudnom košmaru, jedva čekajući da svane.
Posle kratkog sna, probudio se u odmakloj zori, koja se graničila sa jutrom. Prvo mu je bilo da ode do staje. Na mestu gde je ostavio točak, vezana lancem stajala je žena u crnini. Bila je srednjih godina. Imala je razbarušenu riđu kosu i zelene oči čudesnog sjaja. Lice joj je bilo rošavo, zubi retki i sitni. I pored toga, nosila je u sebi neku neobjašnjivu privlačnost. Na pitanja ko je i odakle je nije odgovorila, već je rekla da su je prokleli i da mora do kraja života noću da trči po poljima. Na pitanje zašto plaši ljude i zašto ne trči tamo gde niko ne prolazi, rekla je da joj je prosto takva sudbina.
Ne znajući šta da radi s njom, Petar, meka srca, ju je odvezao. U tom trenutku se do tada skrušena žena vredna sažaljenja pretvorila u bradatog jarca sa crvenim ušima i kao furija izletela iz štale. Petar, iako iznenađen, nije izgubio prisebnost, već je kroz otvorena vrata potrčao u dvorište. Jarac se jednim skokom našao na krovu salaša i uskočio u dimnjak, iz koga se podizao slabašan dim od tek razgaljene vatre. Nije prošao ni minut kada se iz kuhinje pojavio ogroman pacov riđe dlake, buljavih, krvavih očiju i ogromnih zuba, koji je potrčao pored Petra. Vile koje je Petar poneo iz staje kao jedino oružje u blizini, kao da su mu se zalepile za ruke. Stajao je nepomičan, gledajući za čudovišnim pacovom, koji se ubrzo izgubio iz njegovog vidokruga. Kada je ušao u kuhinju, na podu u blizini šporeta, zatekao je svoju majku u lokvi krvi sa pregrizenim vratom.
Nikome nije bilo svejedno dok je slušao ovakve priče, a pogotovo su ih deca slušala sa strahom u očima, pribijajući se uz roditelje ili jedni uz druge. Često su pod utiskom priča viđali varljivu svetlost, plašili se senki običnih predmeta i neobičnih zvukova. Međutim, niko od stanovnika salaša nije ni slutio da će i njihov salaš uskoro postati mesto čudnih događanja i tema za priču mnogim nastupajućim generacijama, na ovom i nekim drugim salašima.
Sve je počelo u smiraju jednog, za proleće neobično toplog dana, kada su se tamni vrtložni oblaci iznenada pojavili na horizontu. Nevreme je bilo na pragu. Kao predznak, upozorenje, poljima je prošao vetar koji se ubrzo umirio, ali samo za čas. Iskustvo stanovnika salaša govorilo je da će prirodne sile zagospodariti. Bili su u pravu.
Pred oluju, koja je bila sve izvesnija, vršene su ubrzane pripreme za počinak. Muškarci su još pre nagoveštenog nevremena zbrinuli stoku, ali su i dalje bili budni i spremni da otklone moguća iznenađenja, koja su tako česta u takvim slučajevima. Žene su se zavukle kraj dece u krevet i, prebirajući po brojanicama, poluglasno izgovarale molitve predanije nego obično. Deca su polako tonula u san. I tek što su ugasili petrolejke, počeo je nebeski vatromet.
Tamno nebo je, kao Saracen blistavom sabljom, rasporila munja praćena produženim odjekom groma. Salaš je utonuo u sazvučje vetra i grmljavine. Nekoliko stidljivih kapi ubrzo je smenio snažan pljusak, koji se, nedugo zatim, pretvorio u istrajnu kišu. Ona je, zahvatana snažnim vetrom, šibala, stvarajući utisak da će potopiti salaški svet. Međutim, kada je jedna snažna munja, koja je dosezala od zemlje do vrha kipeće kule velikog i debelog oblaka predvodnika, osvetlila salaš kao da je dan, a odmah zatim, u blizini, grom prepolovio najviši jablan, Mičik se bunovan pojavio ispod pokrivača i podigao u krevetu. Počeo je da vrišti i plače. Nije pomoglo smirivanje majke, koja ga je privila na grudi i šaputala mu umirujuće reči. On je i dalje bio u nekoj čudnoj vatri. Smirio se tek kada su i poslednji oblaci plahovite, pomamne oluje prešli preko salaša.
Narednog jutra osvanuo je svetao i suncem ozaren dan. Nebo se pročistilo i tek je poneki proziran oblak remetio plavetno prostranstvo. U susretima salašara prepričavani su minuli događaji, a zatim je život na salašu krenuo svojim uobičajenim ritmom. Posle odraslih, ustala su i deca, sva sem Mičika.
‒ Imao je tešku noć ‒ govorila je majka i ostavila ga da spava. Mičik je spavao dugo i bilo je već skoro podne kada se nesigurnim koracima pojavio iz sobe. Hodao je polako, pridržavajući se za zid. Bio je pogrbljen i osvrtao se, zagledajući sve oko sebe, kao da se nalazi na nekom nepoznatom mestu.
Iako je pre nevremena bio živahno i drago dete, ponašanje mu se posle oluje potpuno promenilo i vremenom je postajalo sve gore. Na slepoočnicama su mu se pojavile izrazito plave, natekle vene, a na licu, koje se čudno izmenilo, nosio je obeležje starosti i životnog zasićenja. Sa velikom glavom, koja mu se klatila na vratu, postao je upadljivo ružan i nosio sa sobom nešto avetinjsko, odurno. Oči su mu izgubile sjaj, noge su ga izdavale, skoro čitav dan provodio je u krevetu, na veliku zabrinutost majke. Jedina zabava bila mu je limena šolja u koju je po ceo dan lupao drvenom varjačom govoreći: ‒ Velika kašika, mala šolja, kako da jedem iz nje!
Mada su ga vodili u grad kod lekara, čuvenog Jevrejina dr Grizmana, ništa nije vredelo.
Razočaranog životom i bolešću sina jedinca, Pavela Mičika našli su jedne zore, dok se sivilo neba bojilo rumenom rađajućeg sunca, obešenog o granu starog oraha, davno zasađenog na kraju polja kao odmorište i zaklon od užarenog sunca za vredne ratare.
Tako je Dojna ostala sama sa sinom, pored koga su ljudi prolazili sa mešavinom tuge, jeze i straha. Komšije su, u nedostatku drugog objašnjenja, ove promene u ponašanju Mičika povezale sa olujnom noći.
Nedelje su prolazile bez nekih naročitih događaja koji bi se pamtili i remetili ustaljeni život na salašu. Jednog dana moja prababa, koja je saosećala sa patnjom svoje komšinice, ne mogavši dalje da u sebi čuva slutnje, rekla je Mičikovoj:
‒ Dojna, ovo nije tvoj sin. Tvoje dete su oteli nebeski demoni, jahači oblaka, a ovo ostavili umesto njega. Ako hoćeš da povratiš pravog sina, založi furunu za pečenje hleba, razgrni žar, a ovo dete stavi na lopatu i gurni u furunu. Videćeš da će ga nebeski demoni odneti, a vratiti tvog sina.
Dojna Mičik je dugo razmišljala o ovim rečima, ali ipak nije imala hrabrosti da to učini, plašeći se da će ostati potpuno sama. Posle nekog vremena, umro je Mičik, tiho, u snu. Uvenuo je.
Pošto sahranjivanja nisu bila dozvoljena u okolini salaša, kovčeg su morali odneti u najbliže selo i tu obaviti sahranu.
Išli su pešice, noseći kovčeg na rukama i boreći se sa blatom, koje im se lepilo za ionako tešku obuću. Na čelu tužne povorke, koja je sa salaša krenula negde oko podneva, išli su mladići, nosači pogrebnih zastava, osvrćući se da suviše ne izmaknu. Za njima na nekoliko koraka, diktirajući tempo, hodao je vremešni pop bezizražajnog lica, sviknut na ljudske nesreće, a za njim i prababin sin Maći sa krstom i skromnim buketom žutih nevena. Iza kovčega koračala je tugom ophrvana Dojna i njen brat iz Jarkovca sa svojom porodicom. Na samom kraju pomalo razvučenog sprovoda, u tihom razgovoru nalazili su se salašari, prijatelji i poznanici. Stigavši na neveliko groblje, prisutni su se okupili oko iskopane rake. Pošto je pop obavio opelo i poprskao svetom vodicom kovčeg sa izmučenim telom Mičika, grobari su uvežbanim pokretima izvukli debelu užad ispod istog i položili pokojnika u grob, na večni počinak. Tek što su grobari zaboli krst i lupkanjem lopatama po teškoj zemlji natopljenoj jesenjom kišom, koja je padala prethodne noći, završili oblikovanje humke, nastalo je strašno nevreme. Hladan vetar je duvao snažno kao one olujne noći. Uznemirene grobljanske ptice su, krešteći kao izgubljene u prostoru, kružile nad grobljem, osećajući prisustvo neke demonske sile u vazduhu.
Oni koji su na dugim čvornovatim jarbolima od bagrema nosili crne pogrebne zastave sa zlatno-žutim krstovima, jedva su uspeli da ih sačuvaju. Učesnici sprovoda do salaša su se vratili probijajući se teškom mukom, držeći se na okupu da se ne izgube u mraku koji se iznenada spustio.
I nekoliko dana posle sahrane, neobična događanja na groblju bila su neizbežna tema razgovora. Razna, najpre poluglasna i poverljiva govorkanja stigla su na kraju i do Mičikove. Rekli su joj da je grob dečaka koga je smatrala sinom prazan, jer je sanduk odneo vetar. Ako ne veruje, neka pođe u Crepaju kod vrača Jeremije, koji će joj reći pravu istinu. Kada su posle dana hoda stigli u Crepaju, lako su pronašli kuću na koju su upućeni. Nalazila se na kraju šora, izdvojena od drugih, avetinjska i pomalo zarasla u korov.
Kada su, na slabašni glas dozvole, otvorili trošna vrata sa rasklimalim šarkama, mlaz dnevne svetlosti poremetio je učmalost nevelike prostorije sa zemljanim podom, koja je odisala mističnošću. Na njenoj sredini, ispred otvorenog ognjišta, u kome se vatra održavala tek toliko da se ne ugasi, na jagnjećoj koži sedeo je starac duge, sede kose, izboranog, namučenog lica. Neprekidno žmirkajući u nekom stanju zanesenosti, svojim grubim rukama okretao je i premeštao velike bele školjke, koje su se nalazile ispred njega, na crnoj prostirci. Mičikova i moja prababa Marija, koja ju je pratila na putu, nisu ni vrata zatvorile za sobom, a on im, govoreći polako, promuklim, jedva čujnim glasom, reče:
‒ Znam zašto ste došle. Tebi je ‒ obraćajući se Mičikovoj ‒ nedavno umro sin. Ali to nije bio tvoj sin, već jedan oronuli starac sa kojim nebeski demoni nisu znali šta da čine. Oni su njega jedne olujne noći zamenili za tvog sina. Tvoj pravi sin je živ. Ima devetnaest godina i mnogo je lep.
Zatim je, pogledavši u prababu, nastavio: ‒ Tebi je ova žena, sa kojom deliš kuhinju, htela da pomogne da zameniš sina, ali si se plašila i nisi joj dozvolila. I mnogo si pogrešila. Znaj, svaki put kada si grdila starca ili ga čak i udarila i tvoj sin je dobijao batine. A kada si sahranila starca, besnelo je nevreme. Znaj da je grob prazan. Nebeski demoni koji su poterali oblake su rastrgli kovčeg.
Mičikova je, slušajući starca, stajala nema, kao ukopana. Pošto mu je u znak zahvalnosti, na prostirku spustila zlatnik brižljivo umotan u maramicu, krenule su na put.
Stigavši na salaš, dugo je plakala, razočarana što je negovala starca umesto sina. Pošto nikako nije nalazila mir, zatražila je od vlasti dozvolu da otvori grob. Vlasti su nevoljno dale pristanak. Kada je grob pred svedocima konačno otvoren, bio je prazan.
Balaž, najstariji babin brat, je nekoliko godina posle ovih događaja vojsku služio u zadarskoj kasarni okruženoj borovom šumom. Pričao mi je da su jednog jutra koje je smenilo olujnu noć, njegovog druga i zemljaka, izvesnog Šomođi Eleka, doveli sa noćne straže, koju je čuvao na jednom uzvišenju iznad kasarne. Nije mogao da ga prepozna. Bio je uzneveren, sa ogromnim strahom u očima. Pogled mu je, kao da je omađijan, lutao nebeskim prostranstvom. Često se osvrtao oko sebe kao da ga progone, tresući se kao prut. Kasnije, kada se oporavio, kaplaru i Balažu kleo se u svoju majku, da je, dok je čuvao stražu, jasno čuo kako tišinu prolama jezovita komanda:
‒ Mičik, okreni oblake prema severu.
Zaista, oblaci su se, uz strašnu grmljavinu, okrenuli. Elek je pričao da je premro od straha, da mu je niz kičmu prostrujala jeza i da mu se kosa polako podizala, potiskujući mu kapu uvis.
Babin brat je pažljivo slušao svog druga, ne progovorivši nijednu reč. On je dobro znao koji je to nebeski jahač te olujne noći upravljao oblacima.
