(odlomak)
Često kad spavam po podne, kad zaspim slučajno, probudim se iznenada na ničijoj teritoriji, u bunilu, na nekom prijatnom mestu, u mračnoj komori, katakombi, pećini, kao da sam deo eksperimenta, u nekom carstvu tajni, kao da tu gde sam se sakrila stvarno ima nekakvih uklesanih ili nacrtanih životinja, bizon iz Altamire, hijeroglifi, tajne, upravo na tim prelazima sna u javu sve mi je jasno, ali na trenutak, to su momenti potpunog svetskog znanja, a i neznanja, jer se odjednom sve rasprši i ostavi te zbunjenog. Kao što ne primetim da sam zaspala, tako ću jednog dana umreti ne znajući. Mojim telom prostrujaće žmarci, i toplo i hladno, kao kada staviš prst pod slavinu, pa tri sekunde ne možeš da oceniš da li je voda vrela ili ledena, moraš da daš vremena živcima i ćelijama, kao kad čuješ pesmu koju znaš da znaš, ali moraš da sačekaš da je mozak obradi. Ti trenuci između sna i jave u prvim mesecima posle tatine smrti bili su konfuzni, jer sam u njima, u tim vremenskim vakuumima, na trenutak mogla da zaboravim na ideju smrti, trebalo mi je vremena da se setim da se to desilo. Činilo mi se da bih u tim lelujanjima između sna i jave, u kojima verovatno ne bih mogla da odgovorim kako se zovem, osećala svetsko znanje, istoriju, prašinu pustinja, nepreglednost trajanja, krv svake bitke, osećala sve, ali ne kao teret, nego kao neki lepršavi trenutak. I prhne, a ja nisam uspela da duže ostanem u pećini i saznam sve. Kao kroz skramu, kao kroz neko egzotično šiblje, nisam uspevala ni da sanjam, a ni da se probijem očima kroz mrak do odgovora ko sam, koji je dan i koliko je, dođavola, sati. U takvom sam bunilu bila baš jedne večeri kad se tata vratio iz Iraka, gde je kasnih osamdesetih radio. Osećala sam posebno uzbuđenje pred njegov povratak, ali ne zato što ću ga videti posle dugo vremena. Činjenica da prelazimo neki veliki put, savlađujemo prostranstva, budila je u meni sreću, koliko i anksioznost. To sebi nisam umela da objasnim. Volela sam da putujem, ali nisam volela naša buđenja u zoru zbog ranih polazaka. Ne volim da svane, da čujem ptice i lavež pasa, ne želim da mi bude hladno, da naježena ubacujem kofer u gepek. Hajde i da ne putujemo, samo da ostanemo u krevetu i danas, da se probudimo oko podneva, pa tek onda možemo da krenemo. A nisam htela ni da tata bilo kuda ide. Prvi put je otišao dok sam bila lišena svesti o tome, iako smo se kasnije šalili da je to uticalo na moj mentalni razvoj, otišao je u vojsku, nije hteo, nikad nećemo voleti autoritete i rana jutra, ne želim da idem, ne želim da mi bude hladno, mogu da ga zamislim, dolazio bi na odsustvo da me vidi, da napravimo desetak fotografija, da me oduševljeno gleda, ali nije smeo da me drži zbog straha da će me ispustiti, jer je prethodnog dana rasklapao glupu pušku u zemlji gde se peva i lepo jede gravče na tavče i piju jaka vina, a on jede rizi-bizi u nekoj kasarni. Došao bi kući da obilno jede, šniclu, pire, nešto kuvano, godinama kasnije svaki put kad bismo imali pire pevao bi Decu Pireja, to je bila šala, zaprške moje babe za zeta koji je stigao iz vojske, toplota iz koje ne želiš da odeš, pa da je sto puta manji iznajmljeni stan na Karaburmi. Slika, i na njoj beba, i zavesa, i predeo u pozadini, krošnja koja se nazire kroz šupljikavu tkaninu, i za nju zakačena moja prva igračka, pilence s muzičkom kutijom u srcu. Kao u bajkama gde je u utrobi vuka soko, a u sokolu prepelica. Posle vojske su usledila obična službena putovanja. A onda Irak, nešto sasvim drugo. Tamo je otišao kasnije, kao mlad inženjer, svesno, fina lova, sigurnost, mladi zgodni Jugosloveni na neko vreme ostaviće svoje žene, koje menjaju intenzitet kovrdžavosti minivala, i sitnu decu, da odu nekud, malo rade i lepo zarade. Bezbrižni mladi inženjeri u lanenim pantalonama. I čekala sam taj dan, možda i s većom čežnjom nego kad tata ode u Nemačku i donese barbiku koja u toploj vodi postaje ružičasta, a u hladnoj plava, znala sam da je tata na nekom egzotičnom mestu, čula sam da je mami jednom kada se vratio pričao o ženama s feredžama, ali u džinsu, s tankim nogama i na štiklama. Tata je došao i doneo slike s mora, gde surfuje, pričao o tome kako ne smeš ni slučajno da popiješ ni kap vode, jer su onda u tvom stomaku amebe, tada još nisam znala šta je to, ali znala sam da nije ništa veselo, pričao nam je i o lubenicama, u kojima su možda takođe amebe, o okatoj deci i o druženju zgodnih Jugoslovena inženjera što ne moraju ni da prošvercuju pivo, jer im to obezbede firme u kojima rade, ambasada, konzulat, a ima i u hotelu, ipak, za Evropljane, da bi se posle rada opustili Jugoinspekti, Energoprojekti, Davidi Pajići. Jugosloveni, inače u mantilima i s „rej ban” naočarima, sad surfuju, šetaju se i slikaju po Vavilonu i nose raznobojne košulje, sećam se, tata je doneo tovare materijala, mama je imala toliko haljina, i sve su imale orijentalne šare, utopile su se u izgled popularan ranih devedesetih, sjajno i svetlucavo, i košulje, šarene kao havajke, ali bliskoistočne šare, nekakvi hijeroglifi, kao iz mojih snova i bunila, iz mojih moždanih Altamira, jarke boje, rezeda i crno, nosili smo ih dugo i pronosili smo ih svi, iračke košulje nosila sam čak i ja, vezane oko struka, negde u sedmom razredu, misleći kako su posebno egzotične i kako sam ja drugačija. A i bila sam, i to već od onog trenutka kada sam te 1989. od tate iz Iraka dobila gumice za kosu sa staklenim račićima. Svi su to zagledali u školi, nije moglo da se kupi ni u komisionu ni na pijaci, čak i pre mirišljavih papirića i cuclica imala sam nešto specijalno, nešto iz drugog sveta. U zapadnom svetu u tom trenutku hit je bila pesma Free Stivija Vondera, koja je govorila o neslobodnim i obespravljenim ljudima širom sveta. I jednog dana otvorim album i eto slike. Jugoslovenski dom, okupljanje inženjera, šetnje po Vavilonu, a tamo moj tata. Volim da vidim kad je mlad, na njegovom licu nigde ne piše koliko će živeti, miran je i uveren da će živeti dugo, njegovo lice ne zna da je obrnuto, oči su mu iza naočara, a iza njega je Vavilon. I dalje gledam slike. Na ovoj slici nema ničega što nije prah. Na ovoj slici nema više ničega što nije prah. Na ovoj slici nema ničega što nije prah. Ništa, ceo ovaj zid i tata, sve lebdi okolo, sve. Zidine, sve, na ovoj slici nema ničega što nije prah. Ovi lavovi i ova utvrđenja, sve je to dignuto u vazduh, i svi ovi slučajni prolaznici su mrtvi. Na ovoj slici nema ničega što nije prah. I tata, i Vavilon, i ljudi, i prah na zemlji, prašina užurbanog Bagdada 1990, sve je to prah. I tata je prah. Sve je prah. Činjenica da je tu ikada bilo nečega budi mi radost, ovaplotilo se uprkos svemu na trenutak i bilo tu da bude voljeno i slikano, da postoji. Taj čovek zagrljen je milion puta, sekao je lubenicu na Zvezdari, mladenovačku lubenicu bez ameba, vozio u zalazak sunca nalik na prženo jaje, postojao. Ovaj dan ima mene i svet se budi bez toliko ljudi i bez ovih šara i ornamenata, svet se budi bez Jugoslavije još jednom, ali kafa mora da se popije, živiš dalje. Ovo pozadi, ove fasade, ovi ornamenti, kao iz mojih pećina u kojima se skrivam kad spavam, njih nema, postali su pepeo u eksploziji, jednoj od onih u kojima pogine trista ljudi, svakog dana po trista, pa ne možeš više da pojmiš kako taj narod uopšte i postoji, te oči dečje velike, i te zanosne žene, kako svi i sve postaju prah, kao i životinje od cigle, lavovi i boje, kako su nestale fasade i zgrade, i kako nema ničega. Na slici je tata ispred zgrade, Eufrat i Tigar, tata je nosio „tigar” čizme kada bi polivao baštu, nepromočive, one su tu, one postoje, no na toj slici nema više ničeg što postoji. Ničeg. Sve je prah koji luta svemirom, kao kad se podignu pečurke iznad zgrade koja se ruši. Ničeg nema, a opet sve je tu, uhvaćeno. Postoji, dok postoji slika. Ničeg nema, osim možda košulje, da, da, tu je, košulja, rezeda, s crnim geometrijskim oblicima, tu je u nekom ormaru ili u koferu, u kutiji, da, tu je, sa stvarima koje ću odneti na stanicu izbeglicama i zatvoriće se krug, jedan Iračanin će obući tu košulju i možda se u njoj vratiti u Irak, tamo gde je kupljena kad sam ja bila mala i kad je sve što sad ne postoji na slici i što je prah – postojalo.
