Udruženo staro i novo
(Rumena Bužarovska, Osmica, Booka, Beograd, 2020)
Šta bi Rumena Bužarovska mogla da nam kaže više od onoga što je već učinila u svojim prethodnim zbirkama, pitate se. Mogla bi da predstavi junakinje kojima niko nije dao pravo glasa do sada, one žene, devojke i devojčice, zatočene u raljama života, koje žive na margini jednog represivnog sistema i koje znaju i osećaju da su tako pozicionirane u društvu. Mera njenog feminizma, ovog puta, određena je njenom spremnošću i smelošću da u svojoj prozi, prekoračujući patrijarhalno zadate granice, ali i normirane porodične stege, iskušava krajnosti ženskog trpljenja one tiranije koja je normalizovana u njihovim životima. Osobenost Bužarovskine poetsko-narativne vizije mračnog i mahom pesimističnog sveta ogleda se u njenom pažljivom psihologiziranju likova žena, upečatljivih po svojim slabostima i nesavršenostima, kroz poslovne, socijalne, porodične, finansijske, lične i duboko intimne drame. Upravo je Osmica, njena nova zbirka, objavljena u Srbiji 2020. godine, za koju je autorka istakla da sadrži udružene stare i nove, do sada čitaocima nepoznate, priče, primer začaranog kruga u kojem žena kao usamljena jedinka pokušava da (pre)živi.
Teme u Osmici su obećavajuće, budući da direktno i smelo postavljaju pitanja o kojima do sada nije bilo toliko reči u književnosti ili kojima barem do sada nije bilo dato centralno mesto, ali u izvesnom smislu i obespokojavajuće, jer koliko god se autorka i njene pripovedačice trudile da razbiju tabue i društveno određene, vekovima ucrtavane zabrane, nesumnjivo karakteristične za balkansko podneblje, toliko pripovedačka situacija zatvara podjednako sve junak(inj)e u sebe bez mogućnosti izlaza ili bega. Ova zbirka broji ukupno devet priča koje se mogu označiti kao svojevrsne epizode, gotovo filmskim kadrom zabeležene, odnosno kao kratki odlomci iz svakodnevnog života žena različitih životnih dobi. To su kraće pripovesti o krizama koje one doživljavaju i proživljavaju, katkad u vremenski ograničenim periodima od svega nekoliko sati, punim napetosti i beskonačnosti ponavljanja. Osmica je tematsko-motivski heterogenija u odnosu na prethodne Bužarovskine pripovedne zbirke koje su objavljene u Srbiji – Moj muž, Nikuda ne idem. Iako su i sada u fokusu lepa bića, ove nove stare priče prikazuju problematiku slamanja ne samo žene kao individue, već ženskog pola uopšte, nezavisno od psihološke zrelosti ili socijalnog statusa, pod pritiskom rigidnog patrijarhalnog društva. To društvo nije nužno usmereno protiv junakinja samih. Štaviše, nigde se eksplicitno ne prikazuje stav društva kao takvog, već kroz reči i postupke junaka i junakinja čitalac može rekonstruisati sve malograđanske konvencije. Žena postaje (pre)nosilac i glasnik one egzistencijalno određene pozicije koja ilustruje koliko ona, vapeći da naizgled bude spasena iz destruktivnog sistema današnjice i svakodnevice, pokušava, mahom bezuspešno, da spasi sama sebe. Svoje junakinje autorka smešta u već poznate neprijatnosti – normalizovanje zadiranja javnosti u ženske intimne probleme (Tinin problem), prisiljenost žene da ostaje i opstaje u braku sa neuračunljivim muškarcem sumnjivih poslovnih poteza zbog deteta (Talasi), robovanje supruge i majke nepisanim načelima društva koje nameće ženi potrebu za opsesivnim čišćenjem kućnog prostora, te i njeno slamanje usled neispunjenih obaveza (Uoči velikog takmičenja), borba mlade žene sa dominantnom svekrvom oko prava na životne prioritete i usađenim Edipovim kompleksom partnera koji je toga nesvestan (Meso za ručak), takmičenje dveju sestara pred nepoznatim gostom oko prevlasti u razgovoru banalne prirode (Pribor za goste)… Ono što je novina u Bužarovskinoj prozi jeste da se u Osmici pojavljuju čak dve priče, delikatnog tematskog sklopa, u kojima su glavne junakinje devojčice. Autorka do sada nije zadirala do ove tačke u žensku dramu za koju prvi put otvoreno pokazuje da počinje još u najranijim godinama. Priča koja je imenovana, indikativno, kao nedužna dečija igra – Ćufte od blata – problematizuje pitanje iskustva mentalnog i fizičkog zlostavljanja kojim je zahvaćena ne samo žrtva već i njena najbliža okolina, kao i posledice koje, u tajnosti, ostaju kao tragovi na njima i u njima. U jednu nevinu, nasmejanu atmosferu neimenovani pripovedač smešta devojčice Doru i Janu, drugarice-komšinice, čije bezazleno i čisto druženje dva puta prekida Janin otac Aco, koji fizički nasrće na Janu i nemilosrdno je tuče. Sam čin zlostavljanja prikazan je kroz dve perspektive – kroz izostanak reakcije same porodice žrtve, koja se pojavljuje kao pasivni posmatrač i kojoj je ovakav prizor deo svakodnevice, i kroz Dorin strah neograničenih razmera. Neočekivani događaji uzrokovaće kod nje, naoko odmerenije, pasivnije, svakako naivnije i prostodušnije od Jane, psihološku lančanu reakciju i buduću dečiju traumu, nagoveštenu kratkim komentarom sveznajućeg pripovedača kako je Dora, ostavši bez reči i otvorenih usta, osetila nešto toplo i mokro ispod pantalona (128). Njena duševna konverzija odigrava se upravo u završnici priče. Pojavljivanje fiziološke reakcije na strah je blago cenzurisan odgovor podsvesti devojčice potpuno nepripremljene na užase sveta koji postoji oko nje. Tema nasilja, prisutna od vremena najnevinijeg doba, daje još upečatljivije značenje središnje ideje Osmice, a to je beznadežnost ženskog položaja u društvu.
Junakinje Bužarovskinih priča često u svojim ne samo pustolovinama već i u svakodnevnim situacijama dotiču iskustvene, psihološke i mentalne krajnosti. Priča koja otvara ovu zbirku – Tinin problem – tematizuje jednu naizgled običnu i ni po čemu posebnu temu, a to je odlazak mlade devojke kod ginekologa. Međutim, već samim naslovom sugerisano je koliko je, kada su u pitanju takozvani ženski problemi, koncentracija samo na osobu kojoj je pregled neophodan, i to iz negativne perspektive, i koliko ona ostaje usamljena u tome. Njeno telo se ne poštuje, postaje dostupno svima i svakome. Mesto gde bi trebalo da se ženska osoba oseća prijatno, jer je odlaske kod ginekologa društvo već predstavilo kao korak od kojeg žene zaziru, prikazuje se kao visoko neprijateljska teritorija. Ženska intima se narušava, a narušavaju je, paradoksalno, najviše upravo žene u čekaonici, i to svojim pitanjima. Legitimiše se, van svake sumnje, ideja kako je svakome dozvoljeno i dostupno zadiranje u samu unutrašnjost ženskog bića. Pripovedačica, pokazavši svoj primer, univerzalizuje sam odlazak kod ginekologa i ukazuje na razloge zbog kojih žene zaziru danas od pregleda, te se ne leče adekvatno i ne traže pomoć onda kada im je ona preko potrebna. Ova priča oblikovana je kroz gotovo filmske kadrove, što nije retkost za Bužarovskine tekstove. Iako je radnja suštinski statična, unutrašnji monolog glavne junakinje je toliko sveobuhvatan i hiperrealističan da se stiče utisak da, vizuelizacijom teksta, čitalac može da posmatra kadar u kome se scene smenjuju neverovatnom brzinom. Književne junakinje Rumene Bužarovske svoje privatno biće neretko oblikuju kao funkcionalno svedeno ili pak simbolično usredsređeno isključivo na utiske drugog, odnosno na utiske sredine. Njihove psihološke pozicije odlikuju se visokom netrepeljivošću, nestabilnošću, ali i dubokom nesigurnošću. Istoimena priča u zbirci najslikovitije ilustruje imaginarno dno ambisa u kome junakinjina egzistira. U uvodnom pasusu, koji otprve označava buduće lajtmotivsko mesto pripovedanja, posrednim sredstvima naratorske sugestije stvara se utisak težine njenog socijalnog položaja. Bezimeni sveznajući pripovedač u 3. licu jednine predstavlja Keti kao ženu, majku i suprugu iz srednjeg nižeg staleža sa problematičnom i prilično upitnom finansijskom situacijom. To je, međutim, oblikovano kroz sliku njene uporne i trajne zubobolje koja potom uzrokuje niz njenih pogrešnih odluka. U tom, na trenutke banalnom, zdravstvenom problemu, lako rešivom, sadržana je čitava tragika ove priče, ali i šire, celokupnog društva, čiji je Keti reprezentativni predstavnik. Na makroplanu čitaoci posmatraju mentalni i duhovni prostor Bužarovskine kasabe u kojoj pojedinac ne uspeva da se izbori sa malograđanštinom i surovom realnošću koju oko njega stvaraju najbliže osobe. Sa druge strane, na mikroplanu prikazuje se ambivalentna pozicija žene koja bi radije kupila skupu garderobu, ne bi li zadivila svoju finansijski dobrostojeću prijateljicu, nego izlečila svoju zubobolju. Iako naizgled sama bira svoj usud, Keti će, zahvaljujući sopstvenim postupcima, nesvesna mogućih fatalnih posledica, u nemogućnosti da parira nametnutim društvenim normama, postati istaknuta paradigmatična figura onog bolesnog, zatvorenog, pasivnog tradicionalnog dela sistema u kojem slaba jedinka ne uspeva da opstane.
Sagledana kao neizostavni deo celokupnog autorkinog opusa, Osmica postavlja fundamentalno pitanje žanrovskog određenja, ne samo u okviru Bužarovskine proze već i savremene književnosti uopšte. Transformišući klasično shvaćenu strukturu kratke priče, ona stvara nekonvencionalan hibrid koji nalikuje na jednostavne prozne oblike, ali koji zapravo napušta njihove formalne granice. Taj nov i potpuno originalan književni oblik, svojevrsni tehnički eksperiment, postaje plodno tle za sve tematsko-motivske, stilske i jezičke novine na kojima Bužarovska insistira u ovoj zbirci. Bilo je potrebno stvoriti formu koja može u sebe uključiti lirski ton ispovesti, karakteristično dnevničko hronološko zapisivanje, elemente pripovesti, pojedinačne osobenosti novele i pripovetke, poput karakterizacije junaka zasnovane na upotrebi jezika i povezivanju postupaka sa njihovim psihičkim osobinama, te okretanja temama iz svakodnevice, koje su dočarane kroz lokalni kolorit, narečja i konkretizaciju zbivanja. Autorkina transformisana kratka priča svakako da poseduje elemente karakteristične za kraće prozne narativne oblike, poput radnje, zapleta, raspleta, dijaloga, ali su oni slabo razvijeni i podređeni ne samo sažetom pripovedanju već i složenoj karakterizaciji i oslikavanju ženskih likova preko čijeg društvenog (ne)delovanja Bužarovska želi da postigne kulminaciju svakog pojedinačnog teksta. Ovakva forma dopušta im da oslobode svoju kreativnu energiju čak i kroz jadanje o najličnijim problemima. Razloge zbog kojih je došlo do žanrovske anarhije u zbirci Osmica treba tražiti u samim tekstovima, odnosno, tačnije, u njihovoj sadržini i potrebama pripovedača i pripovedačica.
Promena, a ujedno i svojevrstan napredak, u Bužarovskinoj prozi vidljiv je i na planu njenog izraza. Ona piše hiperrealističnim jezikom, očišćenim svakog oblika ulepšavanja i metaforike. To su racionalne, objektivne, ekonomične rečenice u kojima pripovedači i pripovedačice teže da, što realističnije, prenesu svu težinu zabeleženog trenutka. Očitava se jednostavnost u izrazu, koja je već postala stalno mesto Bužarovskinih tekstova. Takođe, moguće je uočiti prisustvo velikog broja jezičkih klišea. Kada se sagledaju kao integralni deo pripovedne strukture i jedna od identitetskih odrednica samih junakinja, primetno je da oni služe kao sredstvo pomoću kojeg junakinje opravdaju sve štetne stvari u svom životu. Njihova karakterizacija mahom je zasnovana na upotrebi jezika. Žene-pripovedačice ovog puta žele da, ispovedajući se, (pro)nađu svoje slušaoce i saputnike koji će ih barem razumeti, ako ne I podržati. Značajnu ulogu u tome odigraće čitaoci kao zasebni junaci Bužarovskinih priča, koji se aktuelizuju u tekstu zahvaljujući savremenosti jezika i svevremenosti tematike. Oni se pojavljuju kao voajeri koji uživaju u posmatranju rascepa jedne ličnosti. Istovremeno, oni postaju pasivni svedoci mučnih dešavanja neprikosnovenog zakona jačeg.
Književno delo Rumene Bužarovske u svojoj tematizaciji feminističkog iskustva pruža jedan od najuverljivijih primera ženske stvarnosti. Iako se najviše koncentriše na svakodnevne nedaće, to ne znači da se autorka ne oslanja na tradiciju. Biblijski motiv borbe braće Bužarovska je u priči Pribor za goste reinterpretirala i transformisala u temu nemogućnosti dveju sestara, Bele i Ade, da pronađu zajednički jezik u srednjim godinama života. O njihovom odnosu čitaoci saznaju iz perspektive jedne od sestara, Ade, inače prikazane u velikoj meri kao pasivne, nepreduzimljive osobe, koja objašnjava kako ih je splet nesrećnih okolnosti osudio na saživot pun zameranja, prebacivanja i međusobnog nerazumevanja. Centralni događaj odigrava se tokom ponovljene večere sa Belinim prijateljem, za koga obe sestre veruju da je slep. Njihovo takmičenje za prevlast tokom razgovora sa njim sastojalo se od nepravilnog smenjivanja ljutih pogleda, banalnih prebacivanja, zabrinute mimike i neartikulisane gestikulacije. Ova priča ilustruje koliko je ljudski duh u vlasti najneobičnijih poriva, koji se bude čak i u situacijama kada njihovo prisustvo nije očekivano. Duhovit preokret na kraju pokazaće da gost uopšte nema nikakvih problema sa vidom, te će zanimljiva ilustracija, priložena u zbirci, najbolje objasniti kako se ljudski lik ne samo fizički već i psihički transformiše u nezdravoj kompetetivnoj, porodičnoj atmosferi.
Tamnim tonovima obojena savremena predstava ženske intime, oličena u konstantnom mučnom preispitivanju egzistencije same, (samo)posmatranju, beskonačnoj brizi i nesavladivom strahu od tradicionalno shvaćenog neuspeha, s gotovo neumitnim nagoveštajem tragičkog ishoda kao jedinog mogućeg razrešenja takvog mučenja, prerasla je Bužarovskine prethodne priče. Svejedno ko šta radi – stiče se utisak da su u svetu njene proze relacije žena-društvo, kao predstava odnosa pojedinac-celina, bile i ostale nepomirljive. Iako ovi tekstovi izazivaju smeh kod čitalaca, ovo nije humor koji okrepljuje, regeneriše i pokreće, jer autorka ostavlja za sobom ideju rezignacije. Istovremeno mračna i svetla umetnost Rumene Bužarovske svedoči na svoj osoben i jedinstven način o tragičnom i usamljenom položaju žene u društvu, koja pati i fatalno strada pod pritiskom beskrupuloznog mehanizma savremenosti.
