Đorđe Kadijević, rođen 1933. u Šibeniku, filmski i TV reditelj, scenarista, pisac, ugledni likovni kritičar, istoričar umetnosti… Autor kultnih horor filmova ali i TV serija, među kojima je i najuglednijim priznanjima ovenčana serija „Vuk Karadžić“ koju je, na predlog Umberta Eka, UNESKO zaštitio kao nematerijalnu kulturnu baštinu Evrope.
Igra koje se sećate?
Nikada se ja nisam igrao, ne u onom smislu „stvarne“, detinje igre, ne. Film je bio moja igra, igra života, ali i – sport, koji mi je do danas pasija i nešto što mi pruža najveći, ako ne i jedini užitak u ovo mračno doba. Bio sam, od najranijeg detinjstva i ostao, evo do pozne starosti, sportski fanatik. I danas, kada se bližim devedesetoj, u obližnjem, bivšem Partizanovom klubu kod mene na Banovom brdu, ja tri puta nedeljno imam najteže treninge. Ušao sam u starost a stideo bih se da idem sa štapom, i smatram da je jedini način da izbegnete poniženje u starosti – održavanje kondicije kroz redovnu fizičku aktivnost. Sport mi je, pored filma i televizije, donosio ogromno zadovoljstvo ali i divne, odista najbolje prijatelje – oni su mi braća rođena, oni su bili ti od kojih sam najviše saosećanja i podrške imao u za mene najtežim trenucima, kada sam izgubio ćerku pa ženu… Ali igrao se nisam – nikad.
A kako ste u ono (pred/po)ratno doba otkrivali svetsku književnost?
Moj pokojni otac formirao je pre Drugog rata (čiji je tek početak i doživeo) lepu bogatu biblioteku koju bih ja nasledio da nismo nagnani u bežaniju, da stan nije bombardovan i opljačkan a sama biblioteka desetkovana… Pa opet je, i tako, ostalo šta da se pročita. Dostojevskog, koji valjda i zvanično važi za najvećeg pisca svih vremena, kompletno sam pročitao sa 15 godina, pa ponovio sve to u zrelom dobu i još jednom u ovom poznom, takozvanoj starosti – te ga i sam smatram najvećim, na mene je ostavio najjači utisak koji se održao kroz ceo moj život. Veliki sam ljubitelj i Albera Kamija, tog čudesno zapitanog pisca filozofske orijentacije, Kami je čudo od čoveka, najmarkantnija pojava u literaturi našeg doba…
Koji bi to naš autor, sa ovih prostora, zaslužio istu titulu – najmarkantnije pojave u literaturi našeg doba?
Kako sam svedok gotovo celog veka, koji pamti i doba kraljevine, uverio sam se u neminovnost izvesne konfuzije u domenu kulture u posleratnom periodu – naročito ako se iz temelja menja ideološka pozicija nove vlasti. Stoga je i u Jugoslaviji tokom prvih poratnih deceniju – dve vladalo zatišje, bezmalo praznina, da bi tek od šezdesetih bivali ostvarivani ozbiljniji dometi u literaturi. Mislim da smo, u celom posleratnom periodu, imali jednog jedinog pisca doraslog Nobelovoj nagradi, koji nije dovoljno poživeo niti adekvatno priznanje doživeo. To je Danilo Kiš, pisac nedostižnog dara, neponovljivi intelektualac koji je mogao mnogo više, dublje, dalje… NJega bih uvek mogao da čitam ponovo, da mu se vraćam, od prvog susreta sa njegovim genijalnim delom „Bašta, pepeo“ osetio sam to. Iako mi je on postao i blizak prijatelj, nikada docnije nisam na sličan način osetio, niti sam evo do danas izdiferencirao tako posebnu simpatiju ni prema kome od mlađih, trenutno aktuelnih pisaca. No to što ja ni u kome od tih junoša ne prepoznajem latentnu, potencijalnu veličinu koja će se tek razviti, baš ništa ne mora da znači, pogotovo u današnjem svetu…
Dakle, suzdržavate se od književne kritike, a dugo ste se (s)uzdržavali i od literarnog stvaralaštva, iako ste ugledni likovni kritičar bili više od pola veka?
I tokom tih pola veka neprestano bivao izložen malograđanskoj ironiji i ciničnim „propitivanjima“ – ko je taj Kadijević, da li je on reditelj ili istoričar umetnosti, profesor, ili onaj koji piše kritiku u NIN-u…? Zamislite samo da sam tome dodao i književnu karijeru!? Pa opet, dok su tokom decenija jurenja za filmovima i serijama svi moji literarni pokušaji ostajali nedovršeni, po prestanku aktivne rediteljske karijere počeo sam da završavam te rukopise, jedan po jedan – mnogo ih je više nedovršenih i dalje, no i sa četiri objavljene knjige ja sam primljen u udruženje književnika… A o književnoj kritici kad je reč, nezahvalno je govoriti o toj mlađariji, o piscima o kojima vreme tek treba da oblikuje sud – a mnogi genijalci nisu bivali prepoznati ni vekovima posle smrti. Poput Vermera koji je tu apsolutni rekorder – e kad je on uspeo da ne bude prepoznat puna tri veka u sred Holandije, uz puni kontinuitet i procvat građanske evropske kulture, onda to zaista može svakome da se desi.
Koji naš film je obeležio svetsku kinematrografiju?
Aleksandar Saša Petrović je autor svetskog renomea čije je delo „Tri“ jedno od najvećih dostignuća filmske umetnosti uopšte.
Možda će za one ironične malograđane biti suviše, ali pored istorije umetnosti „učili ste i muziku“ – usuđujete li se u toj sferi na sud?
Da, učio sam je, muzika mi je bliska, decenijama sam pratio rad mnogih autora i iako se osećam dovoljno smelo da o tome izreknem sud, ne bih želeo da ispadne da imam „zao jezik“ – jer ne vidim podjednako visoke domete kao u drugim umetnostima. Ipak imamo tu velikog Vladana Radovanovića koji nije apsolutno ništa radio na svojoj popularnosti, a tu su i Dušan Radić i Enriko Josif.
Šta u vama izaziva ponos a šta budi očaj?
Ponosan sam na sina koji je postao sve ono u šta smo pokojna mu majka i ja želeli da izraste, jedan je od najvećih autoriteta za arhitekturu 20. veka na svetskom nivou, profesor koji je taj predmet uveo u nastavni program na katedri za istoriju umetnosti, autor je referentnih knjiga, kandidat za akademika i istinski svetski čovek… Očajan sam što nemamo, nikada nismo snimili seriju o Hajduk Veljku, najvećem nacionalnom junaku naše istorije, što nisam uspeo to da izguram iako su mi na televiziji govorili, „Može ali snađi se za pare, to je mnogo skupo“. I bilo bi skupo, zahtevalo bi mnogo svega a kako ja nisam, vičan producentskom poslu – nisam uspeo da nađem nikog. I to mi ostaje neostvarena želja, i velika žal.
Razgovarala: Marina Mirković
Foto: Milena Anđela Mišić Atanacković
