Kritika

O Rastku Stanišiću

Batrganje u senci nejasnog identiteta

(Rastko Stanišić, Zapis o Lešu i Seti, Logos, Beograd, 2021)

Da je ljudski život samo nejasna beleška, vođena nemirima, koja se nemilice ispisuje po već uređenim stranicama, nagoveštava roman Zapis o Lešu i Seti Rastka Stanišića, objavljen 2021. godine („Logosˮ, Beograd). Ovo je knjiga o iskonskom dualizmu – između erosa i tanatosa, razuma i zaumnog, roman o strahu i bekstvu, o odrastanju i prihvatanju i još više neprihvatanju nametnutog. Кroz ovaj roman lika, nepredvidivo, kao po šahovskoj tabli, autor nas vodi kroz egzistencijalno ništavilo u kojem mladi čovek pokušava da od krhotina svoga bića sastavi makar kakvu održivu nit bivstvovanja.

 Ništa u čoveku ne steže mučki kao praznine nepoznavanja i neprepoznavanja sebe samog. U konstantnom vrtlogu samoispitivanja, svaka pojedinačna trka završava se survavanjem u prošlost, u nemilosrdnu jednačinu čovekovog budućeg postojanja. Šta god činio, kakve god izbore napravio – ne može izmeniti tu egzistencijalnu datost. Zato je Stanišićev glavni lik potpuno predat traganju za identitetom, u čijoj se nejasnoj senci batrga. Кako bi sve to bilo podnošljivije, zaborav je prihvatljivi modus vivendi, a nesećanje zaklon od emotivnog i duševnog razdora. Njegovo traganje je isto što i bežanje, mučno, uporno, autodestruktivno. Ali bekstvo ne vodi ničemu drugom do besomučnom vraćanju na početak, a pokušaji da se uspostavi i održi bilo kakva veza, sa porodicom i sa ljudima uopšte, neostvarivi su kao i konekcija sa realnošću.

Već prepoznata kao „urbanaˮ književnost, Stanišićeva proza je komponovana od čestica gradskog smoga, napregnutih odnosa koji se veštački održavaju živim, i umetnosti koja još ima snage da humanizuje već devastirano društvo. Važan deo strukture romana čine britko ispisani dijalozi o umetniku i umetnosti, o životu i smrti, rok muzici koja neprestano svira negde u bekstejdžu fabularnog toka. Ove refleksivne digresije i stihovi koji se nenametljivo provlače učitavaju se kao infuzija za kojom vapi i pojedinac i posrnulo gradsko bilo. Uz brojne deskriptivne partije i brižljivo kreirane detalje o likovima, arhitekturi grada, enterijeru i eksterijeru, kroz sinesteziju doživljenog, autor asocijativno niže elemente ovog romana, namerno se poigravajući sa hronotopom. Problem moralne atrofije društva i pojedinca, nameće se kao pitanje – da li je bez nje moguć bilo kakav veći iskorak u umetnosti, ali i u civilizacijskom kretanju uopšte?

Roman Zapis o Lešu i Seti, razotkriva se pred čitaocem polako, oprezno, poput scenarija za triler. I upravo na takav način pokušava da preseče omču oko vrata životu, tom „unapred određenom pseudoidentitetuˮ. Ali egzistencija, kao takva, daje tek slabašne znake života.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *