.
.
Život se uvek odigrava drugačije i mimo vas. Možda vi toga niste svesni. Ja jesam. Mene život ne zaobilazi. Kod mene se dešava, kako drugi neće, pa makar i grešila. A svi znaju da je Kilica poslata na planetu Vračar da bi bila carska grešnica, i da niko tako ne uživa u grehovima koje izabere da učini. Nije to nasledno, nije ni čuburski beleg, nikakva perverzna navika. Jok, taj dar nije sa ovog sveta. Tako mi se bar ispovedio moj monah Ilija.
Planovi ne postoje. Ako to niste znali onda vi ne znate ništa, ili znate sve.
Dugo me je lomila ona šizofrena temperatura 37.2. Mislila sam da je to o.k. kada je spodoba poput mene u pitanju, medjutim, desilo se nešto sasvim drugo.
Prošlo je četrdeset dana od smrti njegovog oca. Meni je na groblju uvek zabavno, a znala sam i za zabavu koju nosim u sebi.
Moj Blesavi i ja popismo lozu. Malo sam ručkala, a on me je nemo posmatrao. Još i jedem na groblju, nezamislivo.
Supruga pokojnika, majka Blesavog, kuka bez suza, ždere pljesku od „Martina“ i kroz ono malo naprslih staračkih zuba, okrete se ka unuku, i ko grom iz vedra neba progovori po nišlijski: „Bogi sine, otkud ti te pantalone, ko ti ih kupio?“. A sve vreme gleda zajedljivo u moje najnovije brušene Lee, sa masivnim metalnim dugmadima na zadnjim džepovima. Ogorčena i pored proždrane pljeskavice s urnebes-salatom jer zna da mi ih je kupio njen davno odebegli sin.
Setila sam se pokojnog ćaleta i slične scene na sahrani njegove majke, mada tamo nije bilo roštilja, njegova ekipa je volela tečno posluženje. Dok su mu majku spuštali u zemlju, moj uredno uradjeni tata se zgranuto obratio najstarijem unuku: „Sine Lazare, odakle ti tolika stopala, ko dečiji grobovi.“
Počela sam da se kikoćem, praćena zblanutim i sablažnjivim pogledima. Ne jebem ja ni mesto ni vreme kad smeh dodje po svoje. E, njemu se predajem bez ustezanja, hehe. Ne budite tužni zbog toga, zar vam je malo što ste registrovani kao moji obožavaoci. Ako već drkate na mene onda ne smete da budete nadrkani. Smeh je za mene svetinja. Širi vedrinu poput blistavog i čistog neba.
Dok sam prepričavala scenu s babine sahrane Blesavom, on je ispustio čašu. Loza se prolila po nama. To je bio znak da ću ubiti jedno živo biće koje je drhtalo u meni. Znakovi su uvek ispred mene, ali ih ne pratim. Tako je to kad ljudi ne piju, a drže čaše kao da nazdravljaju.
Došao je dan čedrdeset prvi. Pasle popodne,vreme da udjem u totalnu anesteziju.
Blesavi, ljubav mog života, kako se to kaže u nekim godinama, stiskao mi je ruku tako snažno kao da želi da ga povedem negde. Taj grčeviti stisak je jasno govorio: „Beži odavde! To je najbolje što umeš. Ti si žena koja želi isključivo da bude majka, i da podjebava muški rod. Zar ti sad taj tvoj Bog ne govori da si prekršila pravila igre i da ovo nije fer, Medena?“
Očutali smo zajedno sve odgovore i sva pitanja. On je ipak samo mislio da me zauvek poznaje. Ali zauvek nije dovoljno.
Pre nego što se desila anestezija, pre nego što sam se zapitala da li sam zaista spremna za to putovanje, gledali smo zajedno ultrazvuk sa doktorom Pejčevim. Svakako ne iz razonode, a još manje zbog utehe. Mesarski korpuletni ginekolog nam priča o svojoj super visokoj tehnologiji. Toliko su mu moderni uredjaji da možemo da osluškujemo otkucaje bebinog srca. Iz čekaonice se tiho čula pesma koju je doktor najpre otkrio Blesavom, a onda je Blesavi preneo njeno zračenje na mene. Pesma je imala apsolutno prigodan naslov. „It’s not too late.“ I melodiju koja se savšeno uklapala u ta stanja kad shvatiš da nikad nije kasno da bude prekasno. Nisam plakala. Nisam smela. Jer sam već odlučila da se ne usudim. Eto, i to sam priznala. Ko će Kilicu bolje da istrača od nje same? Molim, ima li kandidata medju isplaženim jezicima koji me neprestano okružuju, balave i palacaju? Možda i ima ali je taj pregrizo jezik pa je neupotrebljiv za raspredanje legendi o sentimentalnoj kučki, kako me Blesavi negde opisao, mada tvrdi da je mislio na svoju apljavu mamicu. Ko da mu poveruje kad mi se njegova big mama jednom pohvalila kako je abortirala u četvrtom mesecu, i da je uspela da nadmudri najboljeg ginekologa u tom rasplodnom Nišu. Toliko o uzrocima i posledicama materinstva u eri patrijarhalne jebačine.
Ajde, bre, deco, da sad ne patetišem, ali ko još voli da bude ružan, trudan i debeo. Da mu se pojave strije i celulit. Da bude u zarobljeništvu dan i noć. A i ta dečija ljubav do poslednjeg dinara, jeza da te uvati.
Moj Mesec u Vodoliji je ipak mantrao nešto drugo. Uvek me oda, radi to na kvarno, iako voli da izravnava račune. Ne razbacuje se on nekom uzvišenom pravdom, ne drži mi vakelu, ali mu nekako uspeva da od mene napravi osetljivu biljku. Tako je to kad se trtiš u kosmičkoj vertikali. Viša Sila ne deli sa tobom Višu Volju. I tako ti ostaneš zapetljan i čekaš da te neki novi bol raspetlja.
Kako Ovan u mom Blesavom gura hitlerovski tretman, tako moj materijalni Bik rasporedjuje stvari na svoje mesto. Borba se odigravala surovo, i u njemu i u meni. Kao kad Mate Parlov trenira sa mojom mamom koja je i u penziji ostala njegov navijač-razbijač. Želeo je da ubedi i sebe i mene da je vreme da se naše zajedništvo ovekoveči krunom od krvi i mesa.
E, pa nije Kili mutava, to vam je onaj muški fazon, kad žarko žele da zadrže nezadrživu ženu.
Vodio me je na sva sveta mesta njegovog grada, pili smo lekovitu vodu, obigravali crkve kao kafane. Sve ono što on nikada ne bi ni pomislio da uradi, a ja radim non stop. Jel se to zove iskušavanje sudbine?
Blesavi nijednog trenutka nije krio da je svestan kako je isključivo na meni ta neopoziva i neoprostiva odluka.
Pametna cura poput mene zna da je najlakše roditi dete. Mada je carski rez bolan koliko i ovi bolovi koje ne umem da opišem, pa se sa njima zajebavam. Medjutim, ovog puta se moja pamet skroz raspametila, i ponudila mi je na tacni još jednu zajebanu tajnu. Osećala sam, duboko i još dublje od svake anestezije i svakog budjenja – ako ostavim bebu, ostaviću i Blesavog, samo da svima pokažem da sve mogu sama. A gubitak Blesavog bi bio moj životni poraz. Sa porazima ja znam šta radim, ali ovu pobedu ne dam.
Pre ulaska u salu, pogledala sam ga, sigurna u sebe.
„Blesavi moj, Indijanci su me naučili da je prilaganje žrtve ritual koji donosi nešto drugo za šta se ljudi ceo život šibaju, a to je jedino što tebe i mene spaja, ljubav. Ako je ne sačuvamo, znači da je nismo dostojni, ili ona nije dostojna nas. Nema nazad.“
Poljubio me je kao da pokušava da se oprosti sa tom malom nedužnom dušicom u meni, koja je spojena sa njim. Nikada se nisu stvarno oprostili.
Lagala sam. Sebe. Njega. Vasionu. Boga. Sile. Zvevde i nebo. Kao da su se svi svetovi rušili na mene, a ja mirno stajala čekajući kraj.
Ušla sam u salu. Moja kabanica za suze je uvek spremna, ali ovde me nije zaštitila…
Legla sam na udoban krevet, u sveže ispoliranoj sobi privatne klinike. Videla sam da se moje suze pretvaraju u sitne kamenčiće i da iz tog kamenja vrišti bol. Anesteziolog je čuo njihov vapaj.
„Jel imate dece?“
„Imam doktore, ceo život mi gamižu oko nogu, od njih nikada mira, ja da vam kažem“, za trenutak sam se vratila sebi.
„Onda sigurno znate, šta želite sad?“
„Dragi ljubazni doktore, imate li vi dece?“ upitala sam ga, kao da sam želela da misli isto što i ja.
„Ne, gospodjo, nisam imao to zadovoljstvo“
E, to je trenutak kada se ja budim iz svih anestezija. Pridigla sam se sa sve onom zelenom iglom zaheftanom u mojoj veni i rekla.
„Znate šta, doco, vi ste bre srećan čovek. Deca? To su monstrumi. Rani kuče da te ujede, što bi moja majka rekla. Vole vas kad imate. Kad nemate, pitaju ko vas je OVLASTIO da ih radjate. Kad ste gladni, njima se obavezno kaki, kad se tuširate, moraju baš tad da udju u kupatilo. Ako pevaš, što pevaš, ako ne pevaš, ti si namćor. Prema tome, gospodine doktore, ko ih ima da su mu živa i zdrava, a ko ih nema, da ih ne poželi“. Tešila sam ga kao da smo čekali da nas prozovu u savetovalištu za borbu protiv bele kuge za crne dane. A onda sam ga zamolila da se vratimo u jedinu realnost kojoj verujem.
„A sad mi dajte onu drogu da malo prolazim kroz one hodnike i lavirinte u kojima redovno srećem sve moje junake.“
Dok trne kroz mene hemijetina koja me spušta da potonem u slatki lažni bezdan, čujem uvidjavnog docu kako sestri saopštava značajnu istinu: „Ala je ovo čudna žena, valjda će delovati propisana doza.“
Bila sam brža od svake doze, te nastavih doktoru još brbljivije da objašnjavam kako stoje stvari u neabortiranom a vrlo jebenom svetu.
„Pogledajte ga molim vas doktore, dok sedi onako utučen u onoj čekaonici. Znate, ne boji se on za mene. On se za sebe plaši. Taj ni cveće ne zna da zalije, a kamoli dete da gaji. Ja njega gajim ko keva, iako vam garantujem da nije edipalac. Da se zumemo, Bog daje, Bog uzima. On vam je samo za pisanje dobar. I da me voli. Deluje utučeno, dragi doktore, ali on voli te filmske srceparajuće scene, a sa mnom mu je život film. Tragikomedija. A ponekad i vestern. Voli on i dalje da se igra kauboja i Indijanaca. Revolveraš na mene, haha…“
Sanjala sam neko cveće. Cveće ne volim. Sanjala sam neke kuće. Kuću ne volim. Sanjala sam vodu, i kako hodam po njoj.
Videla sam jednog plavog malog dečaka, nepoznatog junaka, kako ga neka svetina u uniformi drži, ne daju mu da krene napred, a on prkosni odmetnik uzrasta dve i po godine. Okrenula sam se, kao da ne želim da ga spasem. Pljunuo me je. Nije imao snage ni za šta drugo. Samo sam sagla glavu i prošla. I još uvek prolazim pored njega. Mislim da ovo nije sram, ovo je više od toga. Ne moraš da budeš duh da osudiš sebe na večno lutanje oko sopstvene senke.
Probudila sam se u našem malom potkrovlju na kraju grada. Blesavi je celu noć bio budan. Prepričavao mi je sve one koje sam pokopavala u snu. Kako sam ih sahranjivala.
„Oni su ljubavi ionako loši. A loše društvo je kao loša navika. Treba je zakopati, ako ne u grob, onda u stari život koji se briše. Spremi se, moramo na groblje“
Vraćam se odakle je sve i počelo.
Čučnula sam pored groba njegovog oca, baš kao onog dana kada sam ga sama ispratila na onaj svet. Tada sam mu šapnula da sam ja „najveći Ćirić u nas“, i da ide s mirom.
A sada sam mu naglas rekla: „Znaš, Mikaš, nisam mogla da rodim većeg Ćirića od sebe.“ Kao da sam njemu ostala nešto dužna, a ne sebi.
Prvi put u životu, još ovo da priznam, od sebe nisam očekivala ovakav kraj.
.
.
.
.
.
