Abeceda, azbuka

Lat­est posts by Ema Mura­tović (see all)

    A — Alek­san­dra Arizanović Ariz, moja pri­jatelji­ca sa klase, glu­mi­ca i ple­sači­ca i fotografk­in­ja i verovat­no još svaš­ta neš­to.. Član mog klu­ba izuzetnih oso­ba… Ona u svakom i u sve­mu vidi neš­to dobro..

     

    B — Biti prisu­tan.. Na sceni i u živ­o­tu.. Jer budućnost i prošlost ne postoje….

     

    V — Vreme.. Važno je za stvaranje…

     

    G — Gluma.. Uvek sam na ivi­ci da je napus­tim, a onda joj se opet vratim..

     

    D — “Dok nas smrt ne razd­vo­ji” pred­sta­va nasta­la po tek­stu Mire Furlan u reži­ji Mik­i­ja Mano­jlovića.. Kad sam je prvi put gledala nisam ponela maram­ice tako da su mi ruke bile pot­puno sli­nave i tad sam shvati­la šta je katarza.. Gledala sam je posle toga jos 5–6 puta i gledaću je kad god budem mogla.

     

    Đ — Đak… Kad pomis­lim da ću nekad mož­da imati dete i da će ono ići u školu to me uplaši jer mis­lim o tome da će mož­da biti odbačen, da će ga neko zadirki­vati i da će u školi biti nerećan….

     

    E — Eksper­i­ment… Tu niš­ta nije izves­no i to je uzbudljivo..

     

    Ž — Živ­ot.. Sko­ro sam mis­lila o tome da je svako dobio svoj živ­ot, ja sam dobi­la svoj i to je samo moj živ­ot… Mož­da zvuči glupo, ali meni je to neš­to značilo…

     

    Z — “Za Dže­jn Kuni Bejk­er umr­lu 22. 1. 62.” pes­ma Čarl­sa Bukovskog.. Imam jed­nu nje­govu zbirku i tako nekod kad sam sama kod kuće čitam nje­gove pesme na glas, a dok čitam ovu pes­mu redovno plačem…

     

    I — Impuls… Nisam sig­ur­na da oslobođan­je impul­sa ikad može da bude pogrešno, poseb­no ne u pozorištu…

     

    J — Jugoslavija…Zanimljivo da mno­go lju­di moje gen­eraci­je i ja imamo osećaj pre­ma toj zemlji, a nis­mo u njoj živeli..

     

    K — Krug…Volim seden­je u krugu… Mis­lim da bi u svim ško­la­ma, na svim sas­tanci­ma, skupovi­ma, svu­da, tre­ba­lo da se sedi u krugu..

     

    L — “Lep­ot­i­ca Line­ji­na” komad Mar­ti­na Mek­done u kojem bih nekad volela da igram Morin Folan. Ona je žena koja ima oko 40 god­i­na, živi sa svo­jom majkom, nika­da nije imala mom­ka i jedan Pato je nazove lep­oti­com Line­ji­na, tog sela u Irskoj u kom oni žive….

     

    LJ — Lju­di… Na akademi­ji su nas učili da to što mi igramo nisu likovi, da su to ljudi…

     

    M — “Moj jutarn­ji smeh” deb­i­tants­ki film Mar­ka Đorđe­vića. Taj film ne liči ni na šta što sam gledala. Lju­di koji su prav­ili taj film su naprav­ili film kakav su oni hteli i prav­ili su ga na način koji su hteli.. Naprav­ili su film koji se nji­ma sviđa.. To je onako kako ja želim da se bav­im ovim “poslom” ..

     

    N — Nos­tal­gi­ja, spoj lep­og i tužnog…

     

    NJ — Nju­jork… Nikad nisam bila u tom gradu, ali uvek zamis­l­jam neki duge brze noge koje sig­urno i slo­bod­no hoda­ju kroz vetar uli­ca­ma Njujorka..

     

    O — Osva­jan­je slo­bode u umet­nos­ti… Biti slo­bo­dan da grešiš, da budeš loš, da ne znaš, da ne razumeš, da ti ne ide (sve ono što ja ne radim).. Mis­lim da tek onda možeš da budeš kreati­van… ne znam…možda i nisam u pravu..

     

    P — Poš­to­van­je.. “Tre­ba poš­to­vati čove­ka! Ne žal­i­ti… ne uniža­vati ga sažaljenjem…

    tre­ba ga poš­to­vati!” kaže Satin u dra­mi Mak­si­ma Gorkog: “Na dnu” …

     

    R — “Rani jadi” Dani­la Kiša i posled­n­ja priča: “Dečak i pas”… Ne znam da li čovek može da voli kao pas…

     

    S — Scen­s­ki pros­tor… Razmišl­jan­je o pros­toru u kom će se igrati pred­sta­va, gde će biti pub­li­ka i iz kakve per­pek­tive će gle­dati pred­stvu… Isto tako se može mis­li­ti i o izložben­im prostorima..Mislim da je važno u kakvom se pros­toru i atmos­feri sret­nete sa umet­ničkim delom….

     

    T — Teatar.. jedi­no mesto gde umet­nost nas­ta­je sada i ovde pred tvo­jim oči­ma i nes­ta­je, ne možeš da joj se vratiš..

     

    Ć — Ćutan­je.. Ćutan­je o onome što osećas, što mis­liš, što te nervira..

     

    U — Uspeh.. Osećam baš veliku odbo­jnost pre­ma toj reči…

     

    F — Foli­ran­je.. Ja se nekad foli­ram i ne osećam se dobro posle toga.

     

    H — Hvala.. Osećati zah­val­nost za ono što dobi­ješ od nekog drugog..

     

    C — Cinizam.. Nervi­ra me taj stav….

     

    Č — Čehov.. Anton Pavlovič Čehov i nje­gov “Galeb” i ta sce­na pri kra­ju koma­da između mlade glu­mice Nine i mladog pis­ca Kost­je, to znam sko­ro napamet… Znači mi to jer je neko pisao o neče­mu što je i moje, što se i mene tiče i onda to deli sa mnom…

     

    Dž — Džez­va… Kad te neko ko ti je baš drag pozove i kaže ti: “Stavi džezvu, eto me”, to je pra­va sreća..

     

    Š — Šet­n­ja.. Volim da šetam sama, slušam ili ne slušam muziku i razmišl­jam ili maš­tam, to mi baš prija…..