Abeceda, azbuka

Nataša Miljković
Lat­est posts by Nataša Miljković (see all)

    .

    .

    A

    Abece­da, azbu­ka. Volim ih obe i ne razumem zaš­to jed­na mora da isključu­je drugu.

    “Ajde”, prva reč koju je izgov­o­rio moj sin. God­inu dana smo sa njim komu­ni­ci­rali a on je koris­tio samo tu jed­nu reč i sve smo se razumeli.

    “Ajde” da počnemo Abecedu.

    .

    B

    Bor­ba, kao živ­ot. Borim se za neš­to, za neko­ga, za sebe sve češće. Lakše mi je da se borim, nego da se bojim, rekao je neko, a meni se dopa­lo kao živ­ot­ni moto.

    .

    C

    “Care­vo novo odelo.” 

    Priča mog života.

    .

    Č

    Čovek, čaroli­ja koju ima­ju neki lju­di. Danas može da me oduše­vi samo upoz­na­van­je sa izuzetnim ljudi­ma. Imam tu sreću da radim posao u kome ih srećem povremeno.

    .

    Ć

    Ćele-kula. Bila sam dete kada su nas na ekskur­iz­iji odveli da je vidi­mo, bilo je davno ali moj užas i dal­je tra­je. Jed­na od najvećih det­injih trauma.

    .

    D

    Dobro­ta. Najveća ljud­s­ka vrli­na, nekim čudom, u Srbi­ji pretvore­na u sla­bost, manu i glupost.

    .

    Džiberi. Veru­ju da je ovo nji­ho­vo vreme. A mis­lim i da su u pravu.

    .

    Đ

    Đon. Naj­cen­jeni­ji deo na nekim lici­ma koje gledam.

    .

    E

    Encik­lo­pe­di­ja “Hil­jadu zaš­to hil­jadu zato”. Svi smo imali po jed­nu, na ovoj knjizi smo birali svo­je prve puteve.

    .

    F

    Franzen, Džonatan “Korek­ci­je”. Odličan roman i drag pok­lon. Doda­jem i “Pju­ri­ti”.

    .

    G

    Google. Googlo­vati. Najbrže sred­st­vo za snalažen­je u sve­tu. Čita­la sam nedavno tekst koji tvr­di da nas Google zaglu­plju­je. Ne veru­jem da je iko prestao da ga zbog toga koristi.

    .

    H

    Hader­s­fild: pro­pusti­la sam ga. Tako da je meni slo­vo H, sim­bol za sve prop­ušteno: da Glo­gov­cu kažem “bra­vo”, da on sni­mi svo­je najveće uloge, da živi, da je zdrav. Da mu kaže­mo “Hvala”. Mi nemamo vre­me­na da ljudi­ma za živ­ota odamo priz­nan­je, da ih paz­i­mo, da ih slav­i­mo. zato i kažu da Srbi svo­je najvred­ni­je cveće pre­poz­na­ju tek u “H“erbarijumu.

    Toliko, zapra­vo nemamo vre­me­na u ovim našim živ­o­ti­ma da, na kra­ju, stiže­mo samo da se kaje­mo za sve što nis­mo i za sve što smo “H”.

    .

    I

    Izbori. Veru­jem da naši izbori gov­ore o nama više nego sve reči i dru­ga dela. Šta čita­mo. Ko su nam pri­jatelji. Šta i koga slušamo. Za koga se udajemo.

    .

    J

    “Jarče­va feš­ta”. Mario Var­gas Ljosa. Više lica jedne užasne dik­tature, neki su žrtve, neki vinovni­ci, na kra­ju, svi su trag­ični gubitnici.

    .

    K

    Kvočke. Mogu da budu sim­patične, ali ne u ljud­skom obliku.

    .

    L

    Lazar, moj sin. Zovem ga Lale. Inače, izves­ni Lale je, u mojoj porod­i­ci, bio nesuđe­na ljubav naše bake. Onaj o kome priča ceo živ­ot pa i danas kada dede nema. Tako je Lale vaz­da uzi­man kao sinon­im za izgubljene ljubavi. Sad sam prek­in­u­la tu kar­mu, jer moj Lale je pra­va ljubav.

    .

    Lj

    Ljubav. Veli­ka reč, sa ovog mes­ta zase­ni­la sve druge.

    .

     M

    Moji. Miloš. Moja maj­ka. Ne znam da li su hteli da baš ovak­va ispad­nem, ali otkako sam i sama posta­la roditelj sve više mis­lim o nji­ma. Pored ljubavi koju su mi dali, jesu li grešili ili su to namer­no radili da bih ja bila bol­ja od njih. Jesam li bolja?

    .

    N

    Nos­tal­gi­ja, moja zla drugarica.

    .

    Nj

    Nje­goš: “Svak je rod­jen da po jed­nom umre, čast i bru­ka žive dovijeka”

    .

    O

    Opros­ti­ti, vešti­na opstanka.

    .

    P

    Pao­lo Sorenti­no. Volim nje­gove fil­move, ali kada sam proči­ta­la knjigu “Svi su u pravu”, onda i “Toni Pago­da i pri­jatelji”, shvati­la sam da ne znam da li taj čovek zan­imljivi­je piše, reži­ra ili gov­ori. Volim mu svaku reč. Sada čekam nje­gov­film o Berluskoniju.

    .

    R

    Rend, Ajn Rend

    Njen “Pobun­jeni Atlas” je priča o veri u najćis­ti­iju ljud­sku priro­du, u čovekov um, vrlinu. Taj deo mi se mno­go dopao pogo­to­vo jer sam je čita­la u trenutku kada se u Srbi­ji umni lju­di sklan­ja­ju da bi na njho­va mes­ta došli klimoglavci.

    Oko ove knjige pos­to­je ogrom­na ide­ološ­ka nes­la­gan­ja, ali, mis­lim da je dobro da se svad­jamo oko knjiga.

    .

    S

    “Svi su u pravu”. Preuzela sam to od Toni­ja Pagode.

    .

    Š

    Šte­ta. Kao kad dete pok­vari omil­jenu igračku tako smo i mi pok­var­ili toliko toga: škole, kul­tu­ru, muziku, fakul­tete, ljude, ukus,. Samo što nama još uvek nije žao.

    .

     T

    Tele­viz­i­ja. Još uvek je volim ali i sažal­je­vam. Teško je gle­dati sop­stvenu smrt. Učini­la je sebe nepotreb­nom pa onda i štet­nom a tako je dobro počela. Tako sto­je stvari.

    .

    U

    Uel­bek. Čini mi se kako o živ­o­tu piše slično što i Sorenti­no, samo bez ital­i­jan­skih zači­na, oporo. Posle nje­gove knjige “Ele­men­tarne čes­tice”, sećam se, sati­ma nisam mogla da izgov­orim ni reč.

    .

    V

    Veneci­ja. Najlepši grad koji sam videla. Mesto u kome sam jedan jedi­ni put usaml­jenost oseti­la kao fiz­ičku bol.

    .

    Z

    “Zaš­to?”

    Kad god ne znam kako da nas­tavim komu­nikaci­ju ili inter­vju, posežem za ovim pitan­jem. Sagov­or­ni­ci ga vole, a i ja.

    .

    Ž

    Žena. Sa mnom je, u bok­su za porođaj bila mla­da žena koja se porađala bez epidu­rala, dija­betičar, veliku bebu je rađala.. dok je junač­ki trpela bolove, sti­gao joj je sms… Muž ju je, u tom času, onako ras­turenu bolovi­ma, pitao kako se uključu­je veš maši­na. Imala je snage da se nas­me­je, a ja, poš­to ne znam njeno ime, želim da joj posve­tim slovo.

    .

    .

    .

    .

    .