Anestezija

Lat­est posts by Lidi­ja Jelisavčić Ćir­ić (see all)

    .

    .

    Živ­ot se uvek odi­gra­va dru­gači­je i mimo vas. Mož­da vi toga niste sves­ni. Ja jesam. Mene živ­ot ne zao­bi­lazi. Kod mene se deša­va, kako dru­gi neće, pa makar i greši­la. A svi zna­ju da je Kil­i­ca posla­ta na plan­e­tu Vračar da bi bila cars­ka grešni­ca, i da niko tako ne uži­va u gre­hovi­ma koje izabere da uči­ni. Nije to nasled­no, nije ni čuburs­ki beleg, nikak­va per­verz­na navi­ka. Jok, taj dar nije sa ovog sve­ta. Tako mi se bar ispove­dio moj mon­ah Ilija.

    Planovi ne pos­to­je. Ako to niste znali onda vi ne znate niš­ta, ili znate sve.

    Dugo me je lomi­la ona šizofre­na tem­per­atu­ra 37.2. Mis­lila sam da je to o.k. kada je spodo­ba pop­ut mene u pitan­ju, med­ju­tim, desi­lo se neš­to sasvim drugo.

    Proš­lo je četrde­set dana od smr­ti nje­gov­og oca. Meni je na groblju uvek zabavno, a znala sam i za zabavu koju nosim u sebi.

    Moj Ble­savi i ja popis­mo lozu. Malo sam ručkala, a on me je nemo pos­ma­trao. Još i jedem na groblju, nezamislivo.

    Supru­ga poko­jni­ka, maj­ka Ble­savog, kuka bez suza, ždere pljesku od „Mar­ti­na“ i kroz ono malo naprslih staračk­ih zuba, okrete se ka unuku, i ko grom iz vedra neba pro­gov­ori po nišli­js­ki: „Bogi sine, otkud ti te pan­talone, ko ti ih kupio?“. A sve vreme gle­da zajedlji­vo u moje najnovi­je brušene Lee, sa masivn­im met­al­nim dug­madi­ma na zad­njim dže­povi­ma. Ogorče­na i pored prož­drane pljeskav­ice s urnebes-salatom jer zna da mi ih je kupio njen davno ode­begli sin.

    Seti­la sam se poko­jnog ćale­ta i slične scene na sahrani  nje­gove majke, mada tamo nije bilo roštil­ja, nje­go­va ekipa je volela tečno poslužen­je. Dok su mu majku spuš­tali u zemlju, moj ured­no urad­jeni tata se zgranu­to obra­tio najs­tar­i­jem unuku: „Sine Lazare, odak­le ti toli­ka stopala, ko deči­ji grobovi.“

    Počela sam da se kikoćem, praće­na zblanu­tim i sablažn­jivim pogled­i­ma. Ne jebem ja ni mesto ni vreme kad smeh dod­je po svo­je. E, nje­mu se preda­jem bez ustezan­ja, hehe. Ne budite tužni zbog toga, zar vam je malo što ste reg­istrovani kao moji obožavao­ci. Ako već drkate na mene onda ne smete da budete nadrkani. Smeh je za mene svet­in­ja. Širi vedrinu pop­ut blis­tavog i čis­tog neba.

    Dok sam prepričavala scenu s babine sahrane Ble­savom, on je ispus­tio čašu. Loza se pro­lila po nama. To je bio znak da ću ubiti jed­no živo biće koje je drhta­lo u meni. Znakovi su uvek ispred mene, ali ih ne pra­tim.  Tako je to kad lju­di ne piju, a drže čaše kao da nazdravljaju.

    Došao je dan čedrde­set prvi. Pasle popodne,vreme da udjem u total­nu anesteziju.

    Ble­savi, ljubav mog živ­ota, kako se to kaže u nekim god­i­na­ma, stiskao mi je ruku tako snažno kao da želi da ga pove­dem negde. Taj grčevi­ti sti­sak je jas­no gov­o­rio: „Beži odavde! To je najbol­je što umeš. Ti si žena koja želi isključi­vo da bude maj­ka, i da pod­je­ba­va muš­ki rod. Zar ti sad taj tvoj Bog ne gov­ori da si prekrši­la prav­i­la igre i da ovo nije fer, Medena?“

    Oču­tali smo zajed­no sve odgov­ore i sva pitan­ja. On je ipak samo mis­lio da me zau­vek poz­na­je. Ali zau­vek nije dovoljno.

    Pre nego što se desi­la anestez­i­ja, pre nego što sam se zap­i­ta­la da li sam zaista sprem­na za to puto­van­je, gledali smo zajed­no ultra­zvuk sa dok­torom Pejče­vim. Svakako ne iz razon­ode, a još man­je zbog ute­he. Mesars­ki kor­pulet­ni ginekolog nam priča o svo­joj super visokoj tehnologi­ji. Toliko su mu mod­erni ure­d­ja­ji da može­mo da oslušku­je­mo otku­ca­je bebinog srca. Iz čekaon­ice se tiho čula pes­ma koju je dok­tor najpre otkrio Ble­savom, a onda je Ble­savi pre­neo njeno zračen­je na mene. Pes­ma je imala apso­lut­no prigo­dan naslov. „It’s not too late.“ I melodi­ju koja se savšeno ukla­pala u ta stan­ja kad shvatiš da nikad nije kas­no da bude prekas­no. Nisam plakala. Nisam smela. Jer sam već odluči­la da se ne usudim. Eto, i to sam priz­nala. Ko će Kilicu bol­je da istrača od nje same? Molim, ima li kan­di­da­ta med­ju isplažen­im jezici­ma koji me neprestano okružu­ju, bal­ave i pala­ca­ju? Mož­da i ima ali je taj pre­gri­zo jezik pa je neupotre­bljiv za raspredan­je leg­en­di o sen­ti­men­tal­noj kuč­ki, kako me Ble­savi negde opisao, mada tvr­di da je mis­lio na svo­ju apl­javu mam­icu. Ko da mu poveru­je kad mi se nje­go­va big mama jed­nom pohvalila kako je abor­ti­rala u četvr­tom mese­cu, i da je uspela da nad­mu­dri najbol­jeg ginekolo­ga u tom ras­plod­nom Nišu. Toliko o uzroci­ma i posledica­ma materin­st­va u eri patri­jarhalne jebačine.

    Ajde, bre, deco, da sad ne patetišem, ali ko još voli da bude ružan, tru­dan i debeo. Da mu se pojave stri­je i celulit. Da bude u zarobljeništvu dan i noć. A i ta deči­ja ljubav do posled­njeg dinara, jeza da te uvati.

    Moj Mesec u Vodoliji je ipak mantrao neš­to dru­go. Uvek me oda, radi to na kvarno, iako voli da izrav­na­va račune. Ne razbacu­je se on nekom uzvišenom prav­dom, ne drži mi vakelu, ali mu nekako uspe­va da od mene napravi osetljivu biljku. Tako je to kad se trtiš u kos­mičkoj ver­tikali. Viša Sila ne deli sa tobom Višu Volju. I tako ti ostaneš zapetl­jan i čekaš da te neki novi bol raspetlja.

    Kako Ovan u mom Ble­savom gura hitlerovs­ki tret­man, tako moj  mater­i­jal­ni  Bik ras­pored­ju­je stvari na svo­je mesto. Bor­ba se odi­gravala suro­vo, i u nje­mu i u meni. Kao kad Mate Parlov treni­ra sa mojom mamom koja je i u pen­z­i­ji osta­la nje­gov nav­i­jač-razbi­jač. Želeo je da ube­di i sebe i mene da je vreme da se naše zajed­ništ­vo ovekoveči krunom od krvi i mesa.

    E, pa nije Kili muta­va, to vam je onaj muš­ki fazon, kad žarko žele da zadrže nezadrživu ženu.

    Vodio me je na sva sve­ta mes­ta nje­gov­og gra­da, pili smo lekovi­tu vodu, obi­gravali crkve kao kafane. Sve ono što on nika­da ne bi ni pomis­lio da ura­di, a ja radim non stop. Jel se to zove iskuša­van­je sudbine?

    Ble­savi nijednog trenut­ka nije krio da je sves­tan kako je isključi­vo na meni ta neopozi­va i neo­pros­ti­va odluka.

    Pamet­na cura pop­ut mene zna da je najlakše rodi­ti dete. Mada je cars­ki rez bolan koliko i ovi bolovi koje ne umem da opišem, pa se sa nji­ma zaje­bavam. Med­ju­tim, ovog puta se moja pamet skroz ras­pameti­la, i ponudi­la mi je na tac­ni još jed­nu zaje­banu tajnu. Osećala sam, duboko i još dublje od svake anestez­i­je i svakog bud­jen­ja — ako ostavim bebu, ostaviću i Ble­savog, samo da svi­ma pokažem da sve mogu sama. A gubitak Ble­savog bi bio moj živ­ot­ni poraz. Sa poraz­i­ma ja znam šta radim, ali ovu pobedu ne dam.

    Pre ulas­ka u salu, pogledala sam ga, sig­ur­na u sebe.

    „Ble­savi moj, Indi­jan­ci su me naučili da je pri­la­gan­je žrtve rit­u­al koji donosi neš­to dru­go za šta se lju­di ceo živ­ot šiba­ju, a to je jedi­no što tebe i mene spa­ja, ljubav. Ako je ne saču­va­mo, znači da je nis­mo dos­to­jni, ili ona nije dos­to­j­na nas. Nema nazad.“

    Polju­bio me je kao da pokuša­va da se oprosti sa tom mal­om nedužnom duši­com u meni, koja je spo­je­na sa njim. Nika­da se nisu stvarno oprostili.

    Lagala sam. Sebe. Nje­ga. Vasionu. Boga. Sile. Zvevde i nebo. Kao da su se svi sve­tovi rušili na mene, a ja mirno sta­jala čeka­jući kraj.

    Ušla sam u salu. Moja kaban­i­ca za suze je uvek sprem­na, ali ovde me nije zaštitila…

    Legla sam na udoban krevet, u sveže ispoli­ra­noj sobi pri­vatne klinike. Videla sam da se moje suze pret­vara­ju u sitne kamenčiće i da iz tog kamen­ja vrišti bol. Anestezi­olog je čuo nji­hov vapaj.

    „Jel imate dece?“

    „Imam dok­tore, ceo živ­ot mi gamižu oko nogu, od njih nika­da mira, ja da vam kažem“, za trenu­tak sam se vrati­la sebi.

    „Onda sig­urno znate, šta želite sad?“

    „Dra­gi ljubazni dok­tore, imate li vi dece?“ upi­ta­la sam ga, kao da sam želela da mis­li isto što i ja.

    „Ne, gospod­jo, nisam imao to zadovoljstvo“

    E, to je trenu­tak kada se ja budim iz svih anestez­i­ja. Pridigla sam se sa sve onom zelenom iglom zahef­tanom u mojoj veni i rekla.

    „Znate šta, doco, vi ste bre srećan čovek. Deca? To su mon­stru­mi. Rani kuče da te ujede, što bi moja maj­ka rekla. Vole vas kad imate. Kad nemate, pita­ju ko vas je OVLASTIO da ih rad­jate. Kad ste glad­ni, nji­ma se obavezno kaki, kad se tuši­rate, mora­ju baš tad da udju u kupati­lo. Ako pevaš, što pevaš, ako ne pevaš, ti si namćor. Pre­ma tome, gospo­dine dok­tore, ko ih ima da su mu živa i zdra­va, a ko ih nema, da ih ne poželi“. Teši­la sam ga kao da smo čekali da nas pro­zovu u save­to­val­iš­tu za bor­bu pro­tiv bele kuge za crne dane. A onda sam ga zamo­lila da se vra­ti­mo u jed­inu real­nost kojoj verujem.

    „A sad mi dajte onu drogu da malo pro­laz­im kroz one hod­nike i lavir­inte u koji­ma redovno srećem sve moje junake.“

    Dok trne kroz mene hemi­jeti­na koja me spuš­ta da potonem u slat­ki lažni bez­dan, čujem uvid­javnog docu kako ses­tri saopš­ta­va znača­jnu istinu: „Ala je ovo čud­na žena, valj­da će delo­vati propisana doza.“

    Bila sam brža od svake doze, te nas­tavih dok­toru još brbljivi­je da objašn­javam kako sto­je stvari u neabor­ti­ra­nom a vrlo jebenom svetu.

    „Pogleda­jte ga molim vas dok­tore, dok sedi onako utučen u onoj čekaoni­ci. Znate, ne boji se on za mene. On se za sebe plaši. Taj ni cveće ne zna da zal­i­je, a kamoli dete da gaji. Ja nje­ga gajim ko keva, iako vam garan­tu­jem da nije edi­palac. Da se zumemo, Bog daje, Bog uzi­ma. On vam je samo za pisan­je dobar. I da me voli. Delu­je utučeno, dra­gi dok­tore, ali on voli te filmske srcepara­juće scene, a sa mnom mu je živ­ot film. Tragikomedi­ja. A ponekad i vestern. Voli on i dal­je da se igra kaubo­ja i Indi­janaca. Revolver­aš na mene, haha…“

    San­jala sam neko cveće. Cveće ne volim. San­jala sam neke kuće. Kuću ne volim. San­jala sam vodu, i kako hodam po njoj.

    Videla sam jednog plavog mal­og deča­ka, nepoz­natog juna­ka, kako ga neka sveti­na u uni­for­mi drži, ne daju mu da krene napred, a on prkos­ni odmet­nik uzras­ta dve i po godine. Okrenu­la sam se, kao da ne želim da ga spasem. Pljun­uo me je. Nije imao snage ni za šta dru­go. Samo sam sagla glavu i prošla. I još uvek pro­laz­im pored nje­ga. Mis­lim da ovo nije sram, ovo je više od toga. Ne moraš da budeš duh da osudiš sebe na večno lutan­je oko sop­stvene senke.

    Probudi­la sam se u našem mal­om potkrovlju na kra­ju gra­da. Ble­savi je celu noć bio budan. Prepričavao mi je sve one koje sam pokopavala u snu. Kako sam ih sahranjivala.

    „Oni su ljubavi ion­ako loši. A loše društ­vo je kao loša navi­ka. Tre­ba je zakopati, ako ne u grob, onda u stari živ­ot koji se briše. Spre­mi se, moramo na groblje“

    Vraćam se odak­le je sve i počelo.

    Čučnu­la sam pored gro­ba nje­gov­og oca, baš kao onog dana kada sam ga sama isprati­la na onaj svet. Tada sam mu šap­nu­la da sam ja „najveći Ćir­ić u nas“, i da ide s mirom.

    A sada sam mu naglas rekla: „Znaš, Mikaš, nisam mogla da rodim većeg Ćir­ića od sebe.“ Kao da sam nje­mu osta­la neš­to duž­na, a ne sebi.

    Prvi put u živ­o­tu, još ovo da priz­nam, od sebe nisam očeki­vala ovakav kraj.

    .

    .

    .

    .

    .