O Rastku Stanišiću

Lat­est posts by Mile­na Mišić Fil­ipović (see all)

    Batr­gan­je u sen­ci nejasnog identiteta

    (Rastko Stanišić, Zapis o Lešu i Seti, Logos, Beograd, 2021)

    Da je ljud­s­ki živ­ot samo nejas­na beleš­ka, vođe­na nemir­i­ma, koja se nemil­ice ispisu­je po već ure­đen­im strani­ca­ma, nagov­eš­ta­va roman Zapis o Lešu i Seti Rast­ka Stanišića, objavl­jen 2021. godine („Logosˮ, Beograd). Ovo je knji­ga o iskon­skom dual­iz­mu – između erosa i tanatosa, razu­ma i zaumnog, roman o strahu i bek­stvu, o odras­tan­ju i pri­h­vatan­ju i još više nepri­h­vatan­ju namet­nu­tog. Кroz ovaj roman lika, nepred­vidi­vo, kao po šahovskoj tabli, autor nas vodi kroz egzis­ten­ci­jal­no niš­tavi­lo u kojem mla­di čovek pokuša­va da od krhoti­na svo­ga bića sas­tavi makar kakvu održivu nit bivstvovanja.

     Niš­ta u čoveku ne steže muč­ki kao praz­nine nepoz­na­van­ja i nepre­poz­na­van­ja sebe samog. U kon­stant­nom vrt­logu samoispi­ti­van­ja, sva­ka poje­d­i­nač­na trka završa­va se sur­va­van­jem u prošlost, u nemilos­rd­nu jed­načinu čovekovog budućeg pos­to­jan­ja. Šta god činio, kakve god izbore napravio – ne može izmeni­ti tu egzis­ten­ci­jal­nu datost. Zato je Stanišićev glavni lik pot­puno pre­dat tra­gan­ju za iden­tite­tom, u čijoj se nejas­noj sen­ci batr­ga. Кako bi sve to bilo pod­nošljivi­je, zab­o­rav je pri­h­vatljivi modus viven­di, a nesećan­je zak­lon od emo­tivnog i duševnog raz­do­ra. Nje­go­vo tra­gan­je je isto što i bežan­je, mučno, uporno, autode­struk­tivno. Ali bek­st­vo ne vodi niče­mu dru­gom do beso­mučnom vraćan­ju na poče­tak, a pokuša­ji da se uspostavi i održi bilo kak­va veza, sa porod­i­com i sa ljudi­ma uopšte, neost­varivi su kao i konek­ci­ja sa realnošću.

    Već pre­poz­na­ta kao „urbanaˮ književnost, Stanišiće­va proza je kom­pono­vana od čes­ti­ca grad­skog smo­ga, napreg­nu­tih odnosa koji se veš­tač­ki održava­ju živim, i umet­nos­ti koja još ima snage da human­izu­je već dev­a­sti­ra­no društ­vo. Važan deo struk­ture romana čine britko ispisani dijalozi o umet­niku i umet­nos­ti, o živ­o­tu i smr­ti, rok muzi­ci koja neprestano svi­ra negde u bek­ste­jdžu fab­u­larnog toka. Ove reflek­sivne digre­si­je i sti­hovi koji se nenametlji­vo provlače uči­tava­ju se kao infuz­i­ja za kojom vapi i poje­d­inac i pos­r­nu­lo grad­sko bilo. Uz bro­jne deskrip­tivne par­ti­je i brižlji­vo kreirane detal­je o likovi­ma, arhitek­turi gra­da, enter­i­jeru i ekster­i­jeru, kroz sinestez­i­ju doživl­jenog, autor aso­ci­ja­tivno niže ele­mente ovog romana, namer­no se poigrava­jući sa hrono­topom. Prob­lem moralne atrofi­je društ­va i pojed­in­ca, nameće se kao pitan­je – da li je bez nje moguć bilo kakav veći isko­rak u umet­nos­ti, ali i u civ­i­lizaci­jskom kre­tan­ju uopšte?

    Roman Zapis o Lešu i Seti, razotkri­va se pred čitao­cem polako, oprezno, pop­ut sce­nar­i­ja za tril­er. I upra­vo na takav način pokuša­va da pre­seče omču oko vra­ta živ­o­tu, tom „unapred određenom pseudoiden­tite­tuˮ. Ali egzis­ten­ci­ja, kao tak­va, daje tek slabašne znake života.