Bili smo važni

Lat­est posts by Gradimir Gojer (see all)

    .

    .

    Gradimir Gojer, pisac, red­itelj i teatrolog. Objavio pedeset knji­ga iz oblasti poez­i­je, teatrologi­je, književne kri­tike i his­tori­je književnos­ti, ese­jis­tike i baletne libretis­tike. Reži­rao sto dvade­set pet pred­sta­va. Dobit­nik nagrade Kočiće­vo pero za poez­i­ju, Šestoaprilske nagrade Sara­je­va za teatrologi­ju i nagrade Groz­danin Kikot. Pri­pala mu je i nagra­da Slo­bo­da Među­nar­o­dnog cen­tra za mir u Sara­je­vu kao i priz­nan­je Hrvatsko glu­mište od Društ­va dram­skih umjet­ni­ka Hrvatske. Član je Hrvatskog društ­va za znanost i umjet­nost. Počas­ni član Crnogorskog nar­o­dnog pozoriš­ta. Pre­davao pozorišnu reži­ju i istori­ja reži­je na Akademi­ji scen­skih umjet­nos­ti u Sara­je­vu. Bio je pred­sjed­nik Društ­va pisaca BiH, direk­tor Pozoriš­ta mladih, Kamernog teatra i Nar­o­dnog pozoriš­ta u Sarajevu.

    .

    .

    Prva knji­ga koju ste pročitali?

    .

    Prvo sam proči­tao Defoovog Robin­zona Kru­soa. Uz malu pomoć moje tetke Milene čitao sam Robin­zona sa šest god­i­na, sri­cao sam kao što to ovih dana čini moj mali idol Luka. Dugo nisam mogao da se odvo­jim od Robin­sonovih i Petkovih pus­tolov­ina. Ta ilus­tri­rana knji­ga, uzbudlji­va u svakom svom dijelu, inspiri­rala me je da teatar kas­ni­je doživl­javam kao  slikovnicu. Jer, dugo nakon Robin­sona san­jao sam pri­zore iz te divne knjige, baš kao u nekom teatarskom kaleidoskopu…

    .

    .

    Prva pred­sta­va koju ste gledali?

    .

    U mostarskom Nar­o­d­nom pozoriš­tu gledao sam kao dijete Drveni tan­jir. Ta pred­sta­va imala je soci­jal­nu tem­atiku, sjećam se da je cije­lo gledal­ište plakalo.

     

    .

    Gojer. Ko su Vaši pre­ci? Odak­le su?

    .

    Moja maj­ka je iz Mostara, a o biološkom ocu ne znam niš­ta. Usvo­jio me je dru­gi muž moje bake Bosiljke, rođene Papa, Kar­lo Gojer, koji mi je dao prez­ime koje vuče kori­jene iz Aus­tri­je. Odras­tao sam sa bakom koja je bila domaći­ca i dje­dom Kar­lom, koji je bio vojni muz­ičar u Mostaru, u kojem sam završio osnovnu školu i Arhitek­ton­sko-tehničku školu. Bitan uti­caj na moje odras­tan­je u Mostaru imale su i moje tetke Ruži­ca, Neda i Mile­na, koja je kumovala i mom imenu. Tad su se čitali romani Mil­ice Jakovl­je­vić Mir-Jam… Neki lik se zvao Gradimir i tako sam dobio ovo pre­li­je­po, ne znam da li u mom sluča­ju i tačno ime?

    .

    .

    Herce­gov­ina?

    .

    Herce­gov­ina najveću vri­jed­nost ima u radin­im ljudi­ma koji su sve, buk­val­no sve, oteli od kame­na. Herce­gov­ina ima Domanovićku viso­ra­van koju mi nazi­va­mo Kali­forni­jom zbog plod­nos­ti, ima Mostar, Počitelj, Bunu, Sto­lac, Radimlju, a stara nar­o­d­na sen­ten­ca veli: Ne daj Sto­ca, čuvaj Počitel­ja, ni Mostara ne ostavl­jaj sama. Herce­gov­ina me je po mno­go čemu odredi­la i kao čov­je­ka i kao stvaraoca.

    .

    .

    Odak­le toliko tal­en­ta u Hercegovini?

    .

    Suri kamen, nemilos­rd­no sunce i pla­he ali blagotvorne rijeke pop­ut Neretve i Radobol­je odredile su, pre­do­dredile su nama Herce­govci­ma bor­bu za održan­je, za goli živ­ot. Morali smo se dovi­jati na razne načine, pa su oda­tle i nev­jero­jatne doze tal­e­na­ta za svaš­ta, pa i za umjet­nost. Pogleda­jte koliko geni­jal­nih film­skih stvar­ala­ca ima samo u ciglih neko­liko kilo­metara oko Gac­ka. Oskarov­ci Karl Malden, ali­jas Mladen Sekulović, Dušan Vukotić i kon­ačno Danis Tanović. Raču­nam tu i tal­en­ti­ra­nog sara­jevskog glum­ca Mirzu Tanovića. Malo dal­je, u Bileći rođen je Fadil Hadžić, najre­ne­sansni­ja ličnost zagre­bačkog umjet­ničkog živ­ota, kome­dio­graf, slikar, prozni pisac, sce­nar­ist i film­s­ki redatelj, osni­vač kaza­l­iš­ta i nji­hov direk­tor i to Kerem­puha, Vidre, Komedi­je… Pos­to­ji u toj Herce­govi­ni neki čudan splin koji smo svi u gen­i­ma povukli…

    .

    .

    Kada ste pris­tupili poeziji?

    .

    Rel­a­tivno kas­no sam počeo pisati poez­i­ju, negdje na trećoj godi­ni fakul­te­ta. Najpri­je sam to činio goto­vo ger­il­s­ki, krišom, pa sam iz bojazni da li to išta val­ja počeo svo­je poet­ske radove pot­pi­si­vati ili naslovl­ja­vati kao poet­ske zapise. Književnik Čedo Kisić me je osm­je­lio kada je pohvalio moje pjesme i naz­vao ih pjes­ma­ma. On je uz herce­go­v­ačku, tada već etabli­ranu pjes­nikin­ju Dijanu Buraz­er, bio recen­zen­tom moje prve zbirke, čak je ple­meni­ti Kisić kumovao njenom naslovu Večern­je ispov­jesti, a knjigu je izdao Hrvats­ki kul­turni cen­tar iz Ban­ja Luke, da bi ponovl­jeno izdan­je na ćir­ili­ci izdala Zadužbi­na Petar Kočić Ban­ja Luka — Beograd, koja mi je u među­vre­menu za tu zbirku dod­jelila i izn­im­no mi dra­go priz­nan­je Kočiće­vo pero.

    .

    .

    Da li ste se bav­ili sportom?

    .

    Jed­no vri­jeme posli­je sred­nje škole igrao sam, tačni­je je kaza­ti pokušavao igrati košarku za mostars­ki košarkaš­ki klub Loko­mo­ti­va. Imao sam vis­inu, ali ne i neki tal­e­nat, pa sam na vri­jeme skren­uo lađu kra­ju. Kao veli­ki fan nogometa osam god­i­na sam darovao Fud­bal­skom klubu Žel­jezničar, u kojem sam cije­lo vri­jeme bio port­parol, a tri godine i pot­pred­sjed­nik kluba.

    .

    .

    Gdje je sada Vaša prva ljubav?

    .

    Svi smo je u razre­du zvali Nac­ka. Imala je šarm tadašn­je mostarske grad­skosti. Pao sam na njenu kosu, a sjećam se i njenih vrućih pan­taloni­ca. Nedavno, gleda­jući jed­nu beograd­sku pred­stavu po Branku Ćopiću, sje­tio sam se Nataše, jer me je Ćopiće­va junakin­ja pod­sjeti­la na Nack­i­no donošen­je trešan­ja iz mostarskih Raš­tana. A bila je tako lijepa i sad se sjećam nje… Bilo je to u šestom razre­du osnovne škole. Zvala se Nataša Glavaš. Ne znam gdje je sad.

    .

    .

    Gdje ste služili JNA?

    .

    Ponosim se svo­jim služen­jem vojnog roka u Tuzli. Kasar­na se zvala Husin­s­ka buna. Služio  sam u inžin­jer­i­jskom vodu. Kapetan Top­isirović i major Tisaj dozvo­lili su mi da sa vojnici­ma iz svo­je čete reži­ram Kočićevog Jaza­v­ca pred sudom, a  jed­na od mojih najus­p­jeli­jih teatarskih reži­ja Ibzen­o­vo Kad se mrtvi probudi­mo, što mi je donije­lo veli­ki broj fes­ti­val­skih priz­nan­ja, nasta­lo je u Nar­o­d­nom pozoriš­tu Tuzla, opet zah­valju­jući mojim star­ješi­na­ma iz JNA.

    .

    .

    Da li ste kao dječak požel­jeli da upoz­nate Tita? Da li ste ga sreli?

    .

    Kao dječak sam maš­tao da sret­nem maršala Tita. Kada je jed­nom prigodom dolazio u Mostar sta­jao sam sa vršn­jaci­ma u špaliru iz kojeg smo bacali cvi­jeće na kolonu auto­mo­bi­la. Samo tada sam dru­ga Tita vidio uži­vo. Ostao sam titoist, zak­leti titoist i takav ću umri­jeti. To nije samo dio sjećan­ja na bezbrižno djet­injst­vo, školo­van­je i mla­dost. To je moja total­na iden­ti­fikaci­ja sa vre­menom časnog i dos­to­janstvenog živl­jen­ja. Tito je za mene bio i ostao sinon­im čov­je­ka dubokog razum­je­van­ja za anon­imnog čov­je­ka, sim­bol najvećeg vojskovođe u povi­jesti dvade­se­tog stol­jeća, sim­bol poli­tičkog mudra­ca i filo­zo­fa poli­tičke misaonos­ti par excellence.

    .

    .

    Kako se danas osjećate kao part­ner Svet­lane Broz?

    .

    Ponos­no se osjećam uz Svet­lanu Broz. To je žena koja me fascini­rala na više plano­va, ali dva su dom­i­nant­na. Biću najiskreni­ji ako kažem da me je ta pre­li­jepa žena  sa oči­ma bro­zovskog plavet­ni­la očar­ala kao žena, a svo­jom gole­mom ljud­skošću pomogla mi je da nadiđem sla­bosti i ponore u svom živl­jen­ju. Ta crta Bro­zovske odlučnos­ti i ženske topline u isto doba kupili su me do kra­ja živ­ota. Svet­lana je posta­la smisao mog živ­ota, a nje­na pomoć u sve­mu što radim neizm­jer­na je i nenadok­nadi­va. To je taj dru­gi aspekt čvrs­tine naše veze… Ona je moj najstroži­ji kri­tičar, korek­tor i ne samo u pisan­ju i mišl­jen­ju. Ta čudesno zanos­na žena svjes­no u dru­gi plan stavl­ja vlasti­ti enor­man tal­e­nat radeći za svog Gradimi­ra. U posljed­nje vri­jeme ona je i brižni dra­maturg mojih pred­sta­va, a insce­naci­ju njene knjige doku­men­tarne proze Dobri lju­di u vre­menu zla sma­tram jed­nim od svo­jih naj­dražih teatarskih ost­varen­ja. Želim da ta žena svjet­line živi što duže da zajed­no šir­i­mo energi­ju čov­jekoljubl­ja koja je bila jed­na od temeljni­ca poslan­ja njenog grandioznog djeda.

    .

    .

    Safet Plaka­lo?

    .

    Pri­vat­no sam ga zvao književnik, jer je držao do svog lit­er­arnog djela daleko više od svi­ju nas, nje­gov­ih lit­er­arnih ispis­ni­ka. Zajed­no smo osni­vali Sara­jevs­ki rat­ni teatar SARTR, čiji je on kas­ni­je bio i direk­tor. Plaka­lo je cijel­og svog živ­ota volio i san­jao samo jed­nu ženu, Son­ju, svo­ju prvu ljubav. Sve književne tek­stove, bilo da je pisao liriku ili dra­mu, počin­jao je i završavao imenom svo­je prve ljubavi. Plaka­lo je bio lirik u dra­mi i rijetko dra­matičan u svo­joj liri­ci. Bio je i kaza­l­išni kri­tičar ose­bu­jnog sti­la, nje­go­v­anih rečeni­ca, nika­da isprazne fraze­ologi­je… Bio je pril­ično nesh­vaćen zbog lirskog struniš­ta svo­je mehke pjes­ničke duše, vječni zaljubljenik u Sil­vi­ju Plat…

    .

    .

    Sara­je­vo osamdesetih?

    .

     To je u isto doba bila pre­ston­i­ca pjes­ništ­va i lijepe riječi uopće, mini Brod­vej, cen­tar svjetske grafike na način Mer­sa­da Berbera, Bore Alek­sića, Petra Walde­ga, apso­lut­na patri­jarši­ja pop i rok kul­ture. Sve nas je nosio neki čudesni polet. Osjećali smo se važni u europ­skim razm­jera­ma… I, da znaš, bili smo važni!

    .

    .

    Sartr?

    .

    Osob­no sma­tram da je egzis­ten­ci­jal­izam prom­je­nio svi­jet, a Žan Pol Sartr je ikona jedne žive poli­va­lentne filo­zofske mis­li. Kad smo u ratu osno­vali Sara­jevs­ki rat­ni teatar insi­s­ti­rao sam, kao jedan od utemeljitel­ja, da se posli­je rata teatar zove po tom grandioznom filo­zo­fu, ali i svjet­s­ki rel­e­vant­nom dra­matičaru. I zove se SARTR.

    .

    .

    Kakav je ukus gladi?

    .

    U ratu, tijekom četvoro­godišn­je opsade Sara­je­va mno­go više od gla­di sjećam se nev­jero­jatne hlad­noće, oso­bito one zime 1993. Jeli smo buk­val­no i hranu i crve.

    .

    .

    Ras­tanak od supruge Zlate?

    .

    Sahranili smo je na starom sara­jevskom mezaris­tanu Ali­fako­vac. I nebo je plaka­lo za pre­li­je­pom Zlatom, svom satkanom od emo­ci­ja, a dok smo je spuš­tali u mezar sa okol­nih brda su nas gađali sna­jperi­sti… Napravio sam pre­ma sti­hovi­ma Dže­malu­d­i­na Latića pred­stavu Ali­fako­vac kao teatars­ki omaž vol­jenoj ženi.

    .

    .

    Koliko rat mijen­ja ljude?

    .

    Loši lju­di u ratu su postali još loši­ji, a dobri puno, puno bolji…

    .

    .

    Koliko mir mijen­ja ljude?

    .

    Paradok­sal­no je ovo što ću ti izreći kao iskust­vo: očeki­vao sam da ćemo svi nakon rata zadržati bar min­i­mum ljudske sol­i­darnos­ti i čov­jekoljubl­ja iz rat­nih god­i­na. Nažalost, posli­je rata u puno sluča­je­va uvje­rio sam se da je čov­jek čov­jeku u miru postao vuk, a ne čovjek.

    .

    .

    Najbolji glumac sa kojim ste radili?

    .

    Izudin Bajrović. Mož­da nije najbolji, ali je to umjet­nik koji rijetko oscili­ra u svo­jim kaza­l­išn­im kreacijama.

    .

    .

    Najbolji film koji ste gledali?

    .

    Tri fil­ma preferi­ram i teško bih se odlučio za jedan. To su Posljed­nji tan­go u Parizu, Grlićev Bra­vo mae­stro i Šijanov Ko to tamo peva.

    .

    .

    Knji­ga kojoj se vraćate?

    .

    Braća Kara­ma­zovi Dos­to­jevskog i Rajs­ka vra­ta Jirži­ja Anžejevskog.

    .

    .

    Šta je Vaše najveće otkriće u teatru?

    .

    Bruko­va Mahab­hara­ta.

    .

    .

    Šta je Balkan Evropi danas?

    .

    Balkan je srce Evrope, veli Niko­las Bou­vi­je, a ja se s tim slažem.

    .

    .

    A Evropa Balkanu?

    .
    Puno toga Balkan dugu­je Evropi u civ­i­lizaci­jskom smislu.

    .

    .

    Šta Vas plaši?

    .

    Samoća i bolest.

    .

    .

    Čemu se nadate?

    .

    Nadam se da više neću preživl­ja­vati ratne stra­hote. Imam puno god­i­na da bih gajio neke velike nade…

    .

    .

    Čega se stidite?

    .

    Sop­stvene, ali i tuđe laži i licemjerja.

    .

    .

    Šta Vam teže pada – zab­o­rav­i­ti neš­to ili sjećati se nečega?

    .
    Sjećati se nečega.

    .

    .

    Kada ste osjetili najveću radost?

    .
    Kada mi je Svet­lana pov­jer­i­la svo­ju tajnu.

    .

    .

    .

    Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .