Blizu i preblizu

Lat­est posts by Enes Halilović (see all)

    .

    .

    O romanu Auto Mar­i­je Knežević

    .

     

    .….Dajem prilog čitan­ju, a ne prilog tumačen­ju dela. Nad tek­stom se širi aso­ci­ja­tivno pol­je koje, neiskazano do kra­ja, ne mora pri­pa­dati samo meni. Kada mis­lim o prozi koju pišu pes­ni­ci, nemi­novno mis­lim o očeki­van­ji­ma čita­la­ca koji­ma je poez­i­ja cen­tar intereso­van­ja. Poez­i­ja ima samo verne čitaoce, nema nev­ernih, jer i oni koji nisu čitali prve knjige Mar­i­je Kneže­vić veru­jem da ih čita­ju nakon poton­jih, a oni koji su Mar­i­ju Kneže­vić čitali na njen­im počec­i­ma, nadati se je, prate njenu poez­i­ju do danas, ver­no, ver­nošću kak­va pos­to­ji u njenoj pes­mi o psu Čar­li­ju i o njoj samoj.

    .….Proči­tavši roman „Auto“, pomis­lih na prošlost i sadašn­jost, na sliku prošlosit i sadašn­josti. Mož­da je nepotreb­no reći da je sama književnost između osta­log i doku­ment. Zap­ith se, da li najbol­je pesme Mar­i­je Kneže­vić obitava­ju u prošlosti. Setih se pesme „Anatom­s­ki čas“ koja je saz­dana od prošlosti. Kome osta­je ova prošlost posve­doče­na ili ispričana u romanu? Sig­urno je da priča o prošlosti nije radi prošlosti. Književnost je doku­ment, ovde, književnost je lak­mus neposredne prošlosti i sadašn­josti, dekadence, pijanst­va, navod­nih oslo­bod­i­lačk­ih rato­va Amerike, pojed­in­ca, gra­da i roda. Ovo je knji­ga prošlosti kao naja­va kon­ačnos­ti u budućnos­ti. Sećam se, sada, kako je Ovidi­je sve­dočio da se tela rim­skih mladića ne mogu raz­liko­vati od mrt­va­ca. Prošlost tj. sadašn­jost o kojoj gov­ori Mar­i­ja Kneže­vić doku­men­tu­je se, i kao da je roman pot­po­mognut motom Mak­si­ma Gorkog koji je tvr­dio: „U koči­ja­ma prošlosti nigde ne možete da odete“. Ne, na početku ove knjige o prošlosti ne  sto­ji moto već tvrd­n­ja autorke – tvrd­n­ja da se samo pot­puna iluz­i­ja može naz­vati biografi­jom. Tu dolaz­i­mo do one stare borbe između ikog i nikog – koliko je u prozn­im knjiga­ma biograf­skog, a koliko pri­pa­da mašti, per­cep­ci­ji, težn­ji, zamis­li, iluziji…

    .….Mož­da će jednog dana sama Mar­i­ja Kneže­vić odgonet­nu­ti koliko je biograf­skog u ovoj knjizi koja se, na samom početku, u posveti, nazi­va kratkom vožn­jom. Mož­da će to odgonet­nu­ti sama Mar­i­ja Kneže­vić koja se i pom­in­je u ovoj priči. Pojavlju­je se, pro­ma­l­ja se, Ivana je ne poz­na­je. Što više čitam poez­i­ju sve man­je veru­jem pes­nici­ma, ali kako da veru­jem da ova knji­ga nije biograf­s­ka – to je zaista pitan­je za autorku na koje ona ne mora da odgov­ori. Mož­da je zagonet­ka  nje­na strate­gi­ja, zagonet­ka — ta pras­tara književ­na strate­gi­ja.  Da li to  Mar­i­ja Kneže­vić skreće pažn­ju, jer ona sama kaže da su nar­o­di ovladali veštin­om skre­tan­ja pažnje.

    .….„Ja ne znam zaš­to se ta književni­ca, M.K. toliko navr­zla na mene, to jest na moje priče i pesme. Nas dve se ne poz­na­je­mo, nika­da se nis­mo srele, sluča­jno sam čula za nju.“ Na kra­ju će Iva­nine reči biti u sti­hovi­ma Mar­i­je Knežević.

    .….Društ­vo. Društ­va. Ja u nje­mu. Ponekad mi u nje­mu. Više ja nego mi. Poje­d­inac. Usaml­jen, on sam. Auto, isti takav. Poje­d­inac, a povre­meno i grad – to su tačke ove knjige o vre­menu bliskom i pro­hu­jalom. Prošlost kao tema i opsesi­ja. U središ­tu prošlosti istoričar­ka Ivana. Naslon­je­na na prošlost, na grad Bar. Stari Bar. Antibar­i­um. Isti onaj grad koji se pom­in­je u romanu „Eka­teri­ni“ Mar­i­je Kneže­vić. Prošlost, u kratkim peri­odi­ma mira. Bek­st­vo, Beograd. Čuveni beograd­s­ki kafić „Men­hetn“, svakako mno­go mlađi od Bara kao što je i Men­hetn mlađi od Bara.

    .….Od rata i nemaš­tine, kako otkri­va jezik star­i­ja je potre­ba da se kaže o ratu i nemaš­ti­ni. Pitan­je slo­bode čovekove iskazano i kroz sećan­je na ljude koji su odbili da napuste kon­ce­tra­cioni logor jer su navikli. Opet prošlost. Opet mi. Uza­jam­nost žrtve i ono­ga ko ju je učinio žrtvom. Ne bez razlo­ga, istoričar­ka Ivana piše mag­is­tars­ki rad na temu „Odnos kol­o­niza­to­ra i kolonizovanog.“

    .….Pos­to­ji ovaka­va rečenica.

    .….„Potre­ba za propadan­jem je čudo i pot­puno nepred­vidi­va u svo­jim način­i­ma ispoljavanja.“

    .….Može­mo zameni­ti samo jed­no slo­vo i rečeni­ca nosi dugači­je značenje.

    .….„Potre­ba za pri­padan­jem je čudo i pot­puno nepred­vidi­va u svo­jim način­i­ma ispoljavanja.“

    .….Neko­liko stran­i­ca kas­ni­je, pos­to­je ove dve rečenice: „Nemam dara za poli­tiku, prit­om sam istoričar­ka po pro­fe­si­ji. Propast.“

    .….Kao da je sve pokušaj bek­st­va od propasti.

    .….Knji­ga „Auto“ je dotak­la i lice­mer­je. Tu staru temu knjževnos­ti. Ver­nu pratilju. Opisana je Ada koja se pred zoru vraća mužu i deci.

    .….A kak­va je sli­ka Amerike? Skri­bo­mani. Razuz­dane žurke. Pijanst­vo. Droge. Navod­no oslo­bod­i­lač­ki ratovi. Gde „sukn­je nose samo trans­vesti­ti“. „Tamo se rin­ta nenor­mal­no, jer čemu služi ile­gal­ni rad­nik nego da ga eksploat­išeš dok se ne onesvesti.“  „Tu gde sam pristigla maslačak nazi­va­ju korovom!“, piše istoričar­ka Ivana ili piše Mar­i­ja Kneže­vić. Sasvim izd­vo­jen i pasus, kri­ti­ka, sli­ka i pri­li­ka: „Čud­ni su pute­vi rasiz­ma, naroči­to oni popločani zakonom o zagaran­to­vanoj jed­nakosti.“ Eto opet lice­mer­ja. Defin­isanog pomoću obli­ka one latinske mak­sime da je put do pak­la popločan dobrim namerama.

    .….Ameri­ka.  Čak i za praznik – kič. Mar­i­ja Kneže­vić, zaista Mar­i­ja Kneže­vić ima stihove:

    .….„Ja ne mogu biti odande

    .….Gde nežnost nema ni ime.“

    .….Ali kakav je dodir sa drevn­im kulturama?

    .….Grci su nar­od koji tepa svo­joj zemlji. Ela­da. Eladica.

    .….Ili, pre toga:

    .….„Lati­nosi za sebe nika­da ne kažu da su Amerikanci.“

    .….„Indusi real­no ima­ju moćni­ju kul­tu­ru, i to se vidi“.

    .….…“najo­dređeni­ji su Kinezi – oni se druže isključi­vo sa Kinezima…“

    .….Moć drevnos­ti je opisana kao i moć jezi­ka. Mar­i­ja Kneže­vić navo­di da se, u jed­noj prili­ci, Kinezi pon­aša­ju „zav­erenič­ki“ kada Kinez pre­vo­di unutar komu­nikaci­je nekog voza­ča i dru­gog Kineza. Dak­le: moć drevnosit i moć jezi­ka. Sna­ga nadolazećeg je u ovom sluča­ju sna­ga drevnog. Napredak nije puko popravl­jan­je prošlosti; on je neprekid­no kre­tan­je pre­ma budućnost, tvr­dio je  Halil Džubran. No, Mar­i­ja Kneže­vić pomenuće budućnost kas­ni­je, očeki­vao sam to mis­leći o prošlosti… nar­avno, dotak­la se Eliota.

    .….Pri­pad­nost Grčkom nar­o­du oči­tu­je se i kroz pri­pad­nost grčkoj kul­turi, šire gledano grčkoj prošlosti, mada istoričar­ka Ivana ima, kako kaže, zapušten osećaj za pri­padan­je nar­o­du. „Nemam niš­ta pro­tiv ako me neko nazove helenofilom“, kaže ist­pričar­ka Ivana. Decid­no kaže, ali pre toga slu­ti: „Ja sam dete mora.“ U aso­ci­ja­tivnom polju nalaz­im sećan­je da je Pla­ton gov­o­rio kako Grci žive oko mora kao žabe oko bare. Grci razume­ju svako­ga jer hoće da razume­ju, upečatlji­va je tvrd­n­ja iz ovog romana. Tamo, u Grčkoj, u ovoj knjizi, ima jedan čovek, jedan pastir. Nakon uljudnog poz­dra­va on će reći: „Neka vam Bog da svako dobro.“

    .….Novi­ja istori­ja je istori­ja rato­va i istori­ja fil­mo­va. Pom­in­je se i stid. Stid zbog ono­ga što je prirod­no. Nat­u­ralia non sunt turpia. Ali prirod­nost se ne nudi svu­da i svi­ma. Na rubu dekadence, gde se, između osta­log, više  brine o kitovi­ma nego o ljudi­ma, na rubu dekadence jednog sve­ta, šta reći… gde je snaga?

    .….Gov­oreći o Kami­ju, Ćamil Sijar­ić je rekao, a to možete vide­ti na youtube, da će onome koji kopa, apsurd iza­ći kroz znoj na čelu, nes­taće apsurd­nost radom, kopan­jem, deli­ma se apsurd gubi. Na tom tragu je i istoričar­ka Ivana ili Mar­i­ja Kneže­vić, jed­na od njih kaže: „Videla sam ruke neimara, čitavu snagu živ­otne borbe i nade u tim napetim žilama.“

    .….Videla sam… i to što je videla nalazi se u prošlosti. Kao i posled­n­ja umet­nič­ka čin­jeni­ca pomenu­ta u romanu.  To je Markeso­va nov­ela „Sećan­je na moje tužne kurve“. Sećan­je, dak­le opet sećan­je na ono što je osta­lo. U prošlosti.

    .

    .

    .

    .

    .