Četiri kratke priče

Martin Grabas
Latest posts by Martin Grabas (see all)

    BACKWOODS NOIR ZA KLARU                                                 

    Zamislila sam noć, i kišu koja ne prestaje; pošljunčanu stazu osvetljenu farovima. Zamislila sam kuću izvan grada: stepenište, i Klaru priljubljenu uz vrata; fotografije na kojima nepoznati muškarac lovi ribu sa obale. Nesaglediv je svet koji bi sakrivao pogled u retrovizoru: Danijel bi iza sebe mogao da vidi samo mušteriju sa kapuljačom, ali ne i suparnicu koja pripada redu sestara. Kada bi se zaustavio ispred kapije, taksista ne bi ni primetio senku koja bi se odvojila od trema. Zamislila sam vlasnika kuće na koga bi pala sva težina zakona; lovca kojeg bi Klara zavela samo zato bi provalio sa Danijelom u juvelirnicu. Ništa ne bi učinilo očiglednijim predmet istrage: motiv obračuna na čijoj pozadini se ne bi nalazio više niko; ni la belle dame sans merci, ni muškarača sa zadnjeg sedišta. Zamislila sam Klaru kako napušta usamljeni posed, isto onako kao što bi napustila i sve drugo: porodicu, Blok 95, sputana nagonska osećanja; pa čak i ljubavnicu koja bi je sve vreme ohrabrivala u zločinu. Sve posledice bi vodile ka svojim uzrocima kada bi Danijel bio pronađen u šumi: od pljačke do sukoba zbog neravnopravne raspodele, i ništa više ne bi moglo da otkrije Klarino bekstvo prema granici. Zamislila sam Danijela u paprati hladnokrvno i histerično.

    NOĆNI AUTOBUS

    Sačekati ga okretnici; strpljivo, jer uvek vredi sačekati noćni autobus. Pratiti ga iz daleka. Raspitati se za trasu kojom prolazi noćni autobus da bi stigao do obale. Upamtiti lica u njemu: rejverku ili službenika sa lažnim nalogom za pretres; dečaka koji po ko zna koji put beži od kuće. Izmisliti veliki noćni autobus za folie a deux. Sačekati ga u Brodarskoj ulici, ili nešto dalje; iza vijadukta na kome se noćni autobusi najčešće ne vide. Zaustaviti ga na raskrsnici. Pronaći ugao na kojem će se pojaviti taj mali noćni autobus za besane. Upoznati stravu i užas noćnog autobusa; njegove blede farove; vozača, kao muškarca grube spoljašnosti. Izmisliti noćni autobus sa orkestrom koji su doveli radnici iz toplane. Uneti u njega smreku iščupanu s korenom. Biti sadista koji sanja noćni autobus; putnik u senci nadstrešnice. Kretati se kao lutalica koju je neko drugi zamislio. Brojati stanice. Zadržati se na sedištu kada se noćni autobus surva preko litice. Sustići ga pre nego što se zaustavi na kraju sveta: Coney Island; Epping; Kumodraž; Vojlovica. Ukrasti noćni autobus i uputiti se kroz oranice. Priljubiti lice uz kvadrat prozora. Biti vozač i putnik sa crvenilom u beonjačama. Biti sadista.

     

      ZONA RUŠENJA

                                                                     najdalekosežniji pogled je ujedno i najtužnija uspomena

                                                                     oni zaslužuju jedno drugo

     

    Fantom ne piše: sve sam uništio, jer bi perfekat učinio svet nepokretnim i pre nego što bi pomislio na njega: begunac se zadržao u predgrađu, a ima već nekoliko sati od kada je ulicom prošla patrola sa upaljenom rotacijom; iznajmio je sobu, ali ne zato da bi napisao: sve sam uništio, tako kao da ga prati mehanički orkestar. Ako subjekat žudi za glagolom i pre nego što je poželeo nešto da učini, manje je važno da li će ga pokrenuti nagon za smrću ili lepo vaspitanje: buduće vreme je uvek znak da je prošlost već osvojena. Fantom, međutim, briše: sv sm ništio, i time načinje prizor predočen tragačima: pravac na liniji putokaza, bulevar, zgrade u najužem centru; ali isto tako i perspektivu u moralnosti, jer prestup više ne podrazumeva zadržavanje norme, pa samim tim ni užitak koji ga prati. Pa ipak, Fantom nastavlja da briše: v m io, dok iza njega ne ostane više ni uspomena na rečenicu u kojoj je utočište pronalazila uprošćena misao: ako je tragač bio subjekat u njoj, begunac je na njenom drugom kraju stajao kao gubitnik pred fetišem; sve dok ne bi preuzeo povlašćeno mesto i ono što neprijatelj nije sticao na barikadama: pomoćni glagol jesam i ličnost kojoj bi društvo pronašlo ime na listi kraljeva. Brišući sve, Fantom odbacuje i sve ono što nije mogao da odbaci govor o njemu, ne znajući da mu je od još od samog početka bilo sve dopušteno: mogao je da bude osvetnik i samodopadljivi muškarac koji uništava iz obesti; mogao je da predvodi mnoštvo; tragačima je ionako svejedno ko im se nalazi na listi progonjenih. Sada nestaje, sve dok ga iznova ne stvore u predgrađu u kojem se sakrivao; stvarajući tako i prošlost koja će se uvek gubiti daleko ispred njega: begunac će biti tajanstven i privržen senkama; podjednako razoran i kao homo grammaticus, i kao sanjar koji uništava u ime obespravljenih. Rušiće sve pred sobom i slaviće život bez iskupljenja. Brisaće: sv sm ništio, tako kao da ga pokreće još samo istrajnost u inerciji. Neće pamtiti ruševine koje će nestajati pred novogradnjom, jer neće pamtiti istoriju; niti će se sećati trenutka kada ga je jednom davno pokrenula mržnja prema tragačima.

                                                                      

                                                                         SESTRE                                                                                   

    Neka se zove Elijas ili Martin, ako već mora da nestane na putu zaklonjenom garažama; na kraju će ionako sve da bude po tvome: Elijas će imati keltsko ime i živahnost u ramenima; vraćajući se u sobu svaki put ako bi ga iznenadila kiša… Kada smo igrale papir kamen makaze izgubila sam, iako papir pobeđuje kamen, a Elijas bi se ponovo zatekao u sobi kao danguba iz sna; drugi put nisam mogla da očekujem čak ni to detinjasto obećanje… Moj Elijas bi imao tamne oči, i ne bi isturao vrat kada bi ga obuzimao poslednji ciklus agonije; umirao bi, ne znajući da ovoga puta nisi ti izmislila znake prepoznavanja: dokolenice, izazivački pogled, istaknuto mesto gde počinje nadzemna linija metroa… Elijasova soba je za tebe samo odsjaj i prostor bez zapremine, kao da u njoj nikada nije boravio nijedan zagonetni muškarac; tek „zavodnik“ koji bi uvek govorio sve osim onoga što bih ja želela da čujem… Neka se zove Andrej ili Leon, ako već mora da ima trpeljiv osmeh; na kraju će ionako da nestane na putu zaklonjenom garažama.