Četiri kratke priče

Lat­est posts by Mar­tin Grabas (see all)

    BACKWOODS NOIR ZA KLARU                                                 

    Zamis­lila sam noć, i kišu koja ne presta­je; pošljunčanu stazu osvetl­jenu farovi­ma. Zamis­lila sam kuću izvan gra­da: ste­penište, i Klaru priljubljenu uz vra­ta; fotografi­je na koji­ma nepoz­nati muškarac lovi ribu sa obale. Nesagle­div je svet koji bi sakri­vao pogled u retro­vi­zoru: Dani­jel bi iza sebe mogao da vidi samo muš­ter­i­ju sa kapul­jačom, ali ne i supar­nicu koja pri­pa­da redu ses­tara. Kada bi se zaus­tavio ispred kapi­je, tak­sista ne bi ni prime­tio senku koja bi se odvo­ji­la od trema. Zamis­lila sam vlas­ni­ka kuće na koga bi pala sva teži­na zakona; lov­ca kojeg bi Klara zavela samo zato bi provalio sa Dani­jelom u juvelir­nicu. Niš­ta ne bi učini­lo očigled­ni­jim pred­met istrage: motiv obraču­na na čijoj poza­di­ni se ne bi nalazio više niko; ni la belle dame sans mer­ci, ni muškarača sa zad­njeg sediš­ta. Zamis­lila sam Klaru kako napuš­ta usaml­jeni posed, isto onako kao što bi napusti­la i sve dru­go: porod­icu, Blok 95, sputana nagon­s­ka osećan­ja; pa čak i ljubavnicu koja bi je sve vreme ohrabri­vala u zločinu. Sve posledice bi vodile ka svo­jim uzroci­ma kada bi Dani­jel bio pron­ađen u šumi: od pljačke do suko­ba zbog ner­avno­pravne raspodele, i niš­ta više ne bi mog­lo da otkri­je Klar­i­no bek­st­vo pre­ma grani­ci. Zamis­lila sam Dani­jela u paprati hlad­nokrvno i histerično.

    NOĆNI AUTOBUS

    Sačekati ga okret­ni­ci; str­plji­vo, jer uvek vre­di sačekati noćni auto­bus. Prati­ti ga iz dale­ka. Raspi­tati se za tra­su kojom pro­lazi noćni auto­bus da bi sti­gao do obale. Upamti­ti lica u nje­mu: rejverku ili službeni­ka sa lažn­im nal­o­gom za pre­tres; deča­ka koji po ko zna koji put beži od kuće. Izmis­li­ti veli­ki noćni auto­bus za folie a deux. Sačekati ga u Bro­darskoj uli­ci, ili neš­to dal­je; iza vijaduk­ta na kome se noćni auto­busi najčešće ne vide. Zaus­tavi­ti ga na raskrsni­ci. Pron­aći ugao na kojem će se pojav­i­ti taj mali noćni auto­bus za besane. Upoz­nati stravu i užas noćnog auto­busa; nje­gove blede farove; voza­ča, kao muškar­ca grube spol­jašnos­ti. Izmis­li­ti noćni auto­bus sa orke­strom koji su doveli rad­ni­ci iz toplane. Uneti u nje­ga smreku išču­panu s korenom. Biti sadista koji san­ja noćni auto­bus; put­nik u sen­ci nad­strešnice. Kre­tati se kao lutal­i­ca koju je neko dru­gi zamis­lio. Bro­jati stan­ice. Zadržati se na sediš­tu kada se noćni auto­bus sur­va preko litice. Sustići ga pre nego što se zaus­tavi na kra­ju sve­ta: Coney Island; Epping; Kumod­raž; Vojlovi­ca. Ukrasti noćni auto­bus i uputi­ti se kroz oran­ice. Prilju­biti lice uz kvadrat pro­zo­ra. Biti vozač i put­nik sa crve­nilom u beon­jača­ma. Biti sadista.

     

      ZONA RUŠENJA

                                                                     naj­dalekosežni­ji pogled je ujed­no i naj­tužni­ja uspomena

                                                                     oni zaslužu­ju jed­no drugo

     

    Fan­tom ne piše: sve sam uniš­tio, jer bi per­fekat učinio svet nepokret­nim i pre nego što bi pomis­lio na nje­ga: begunac se zadržao u pred­građu, a ima već neko­liko sati od kada je uli­com prošla patro­la sa upal­jenom rotaci­jom; izna­jmio je sobu, ali ne zato da bi napisao: sve sam uniš­tio, tako kao da ga prati mehanič­ki orkestar. Ako sub­jekat žudi za glagolom i pre nego što je poželeo neš­to da uči­ni, man­je je važno da li će ga pokrenu­ti nagon za smrću ili lepo vaspi­tan­je: buduće vreme je uvek znak da je prošlost već osvo­je­na. Fan­tom, među­tim, briše: sv sm niš­tio, i time način­je pri­zor pre­dočen tra­gači­ma: pravac na lin­i­ji putokaza, bule­var, zgrade u najužem cen­tru; ali isto tako i per­spek­tivu u moral­nos­ti, jer prest­up više ne podrazume­va zadrža­van­je norme, pa samim tim ni uži­tak koji ga prati. Pa ipak, Fan­tom nas­tavl­ja da briše: v m io, dok iza nje­ga ne ostane više ni uspom­e­na na rečenicu u kojoj je utočište pronalazi­la uprošće­na misao: ako je tra­gač bio sub­jekat u njoj, begunac je na njenom dru­gom kra­ju sta­jao kao gubit­nik pred fetišem; sve dok ne bi preuzeo povlašćeno mesto i ono što nepri­jatelj nije sti­cao na barikadama: pomoćni glagol jesam i ličnost kojoj bi društ­vo pron­aš­lo ime na listi kral­je­va. Brišući sve, Fan­tom odbacu­je i sve ono što nije mogao da odbaci gov­or o nje­mu, ne zna­jući da mu je od još od samog počet­ka bilo sve dop­ušteno: mogao je da bude osvet­nik i samod­opadljivi muškarac koji uniš­ta­va iz obesti; mogao je da pred­vo­di mnošt­vo; tra­gači­ma je ion­ako sve­jed­no ko im se nalazi na listi pro­gonjenih. Sada nes­ta­je, sve dok ga izno­va ne stvore u pred­građu u kojem se sakri­vao; stvara­jući tako i prošlost koja će se uvek gubiti daleko ispred nje­ga: begunac će biti tajanstven i privržen senka­ma; pod­jed­nako razo­ran i kao homo gram­mati­cus, i kao san­jar koji uniš­ta­va u ime obe­spravl­jenih. Rušiće sve pred sobom i slav­iće živ­ot bez isku­pljen­ja. Brisaće: sv sm niš­tio, tako kao da ga pokreće još samo istra­jnost u iner­ci­ji. Neće pamti­ti ruševine koje će nes­ta­jati pred novo­grad­njom, jer neće pamti­ti istori­ju; niti će se sećati trenut­ka kada ga je jed­nom davno pokrenu­la mržn­ja pre­ma tragačima.

                                                                      

                                                                         SESTRE 

    Neka se zove Eli­jas ili Mar­tin, ako već mora da nes­tane na putu zak­lon­jenom garaža­ma; na kra­ju će ion­ako sve da bude po tvome: Eli­jas će imati kelt­sko ime i živah­nost u rameni­ma; vraća­jući se u sobu sva­ki put ako bi ga izne­nadi­la kiša… Kada smo igrale papir kamen makaze izgu­bi­la sam, iako papir pobeđu­je kamen, a Eli­jas bi se pono­vo zatekao u sobi kao dan­gu­ba iz sna; dru­gi put nisam mogla da očeku­jem čak ni to det­in­jas­to obećan­je… Moj Eli­jas bi imao tamne oči, i ne bi istu­rao vrat kada bi ga obuz­i­mao posled­nji cik­lus ago­ni­je; umi­rao bi, ne zna­jući da ovo­ga puta nisi ti izmis­lila znake pre­poz­na­van­ja: dokolenice, izazi­vač­ki pogled, istaknu­to mesto gde počin­je nadzem­na lin­i­ja metroa… Eli­jaso­va soba je za tebe samo ods­jaj i pros­tor bez zaprem­ine, kao da u njoj nika­da nije boravio nijedan zagonet­ni muškarac; tek „zavod­nik“ koji bi uvek gov­o­rio sve osim ono­ga što bih ja želela da čujem… Neka se zove Andrej ili Leon, ako već mora da ima trpeljiv osmeh; na kra­ju će ion­ako da nes­tane na putu zak­lon­jenom garažama.