Čovek koji je donosio sreću

Ivo Mitev
Lat­est posts by Ivo Mitev (see all)

    Imao je goli živ­ot, ružan i pust. I pored toga što je bio okružen takvim živ­o­tom, i mada je sve kod nje­ga bilo nekako neuo­biča­jeno dru­gači­je nego kod ostal­ih, nika­da, ali doslovno nika­da on nije bio tužan. Stal­no je bio nas­me­jan. Takav je bio i ovog jutra, nas­me­jan i zah­valan novom danu. Ćil­im je i ove noći završio svoj posao, dao mu nekakvu zašti­tu sve do jutra. Budeći se, šut­n­uo je staru ženu koja je otvorenih usta spavala pored nje­ga. Ona je izrip­i­la ras­pameće­na, sva u šoku. Za trenu­tak nije znala šta se događa. Namer­no joj je to ura­dio, uži­vao je da s njom zbi­va šale. A ova je bila toliko loša žena, pra­va podobi­ja zla. Zvao ju je Ksan­ti, skraćeno od Ksan­tipa, jer ga je bilo sramo­ta od lju­di da je zovu žuta kobi­la. Kak­va i da je bila, ipak ju je voleo. Iskreno i iz duše. A bio je nje­na suš­ta suprot­nost. On je bio tih, smiren i str­pljiv čovek, stal­no nas­me­jan. Dole, u gradu, pre­poz­natljiv po svo­jim plav­im oči­ma. Niko mu nije gledao odeću, koja je bila od pam­tive­ka, niti ga je neko pitao za godine, za koje ni sam nije znao koliko ih nosi na leđi­ma, nego svako ko bi ga sreo, a to je u nje­gov­om gradu bilo vrlo verovat­no jer se on po ceo dan kre­tao svug­da, najviše u cen­tru, proko­men­tarisao bi kako je moguće da ima tako lepe oči, koje kao da gleda­ju kroz tebe. Kada bi mu neko to spomen­uo, on bi stidlji­vo navalio glavu, ističući bore svog izmučenog lica s osme­hom, i odgov­o­rio bi da plave oči potiču još pre oko 10000 god­i­na, a do tada su, čak i nje­govi pre­ci iz Indi­je, gde je mno­go želeo da ode, svi imali braon oči. Odak­le mu ovaj podatak, niko nije znao. Od nje­gov­og pogle­da bojala se jedi­no nje­go­va žena, koja je znala da se uvek kada bi je ovaj umil­ja­to pogledao, izdere na nje­ga i da triput popljune ispred nje­ga da je ne bi uročio.

    Dok je ona kao nav­i­je­na pričala, lju­ta što ju je razbu­dio iz najs­lađeg sna, on je već bio napolju ispred trošne pravougaone kućice od opeke i bla­ta, pokriv­en ćil­imom, paleći cig­a­ru. Ženu, čim bi zapalio cig­a­ru, više nije ni slušao. „Ski­ni ćil­im sa sebe, zima je, baci ga na kon­ja.“ Kada bi čuo ženu, to mu je bio znak da tre­ba polako da krene ka gradu. Bacio je ćil­im na zemlju i ostavio je njoj da isti­mari i nahrani kon­ja Dorču, nji­hovog lju­bim­ca. A on je uzeo svo­ja koli­ca, u koja je stavio svo­ju kuti­ju sa lozovi­ma i mirno se uputio ka trgu gra­da sa sedam izlaza.

    Nje­go­va maha­la se pro­sti­rala ispod ratne tvrđave na per­ifer­i­ji gra­da. Maha­la je bila duga sa ispre­pleten­im uskim uli­ca­ma pokrivenih kaldr­mom. Tu su se svi bav­ili teškim fiz­ičkim poslovi­ma i mag­i­jom. A između osta­log, stanovni­ci ove mahale proizvodili su i šaltiru. Šal­i­tra im je osta­la u nasleđe od Osmanlija.

    Prošao je pored sve tri pekare i jedine kafane ispred čijeg ulaza je sedeo stari gaz­da, koji je već bio prošao sto­tu god­inu, veli­ki lju­bitelj cveća i čovek koji je umeo da raz­go­vara na neko­liko jezi­ka i koji ga je sada diskret­no poz­dravio. Nije hteo da s njim mno­go priča, ali ipak mu se osmehn­uo. Samo što ga je otpoz­dravio, zavr­teo je svo­ja koli­ca neviđenom lakoćom i zao­bišao je prvu spored­nu ulicu, skrećući u drugu s leva, iz koje se je izlazi­lo na glavni put. A gaz­da, oseća­jući hlad u svo­jim starim kos­ti­ma, odlučio je da uđe u restoran da se ugre­je, i sko­ro istog trenut­ka jedan od sino­va mu je saopš­tio jed­nu rados­nu vest. Gaz­da je saslušao vest i kao furi­ja istrčao sa suza­ma rados­ni­ca­ma pogle­dom tražeći svog mahal­ca da bi ga počas­tio rak­i­jom. Ovo­ga nigde nije bilo, kao da je u zemlju propao.

    Iza­šao je iz svo­je mahale i kada je nakon izvesnog vre­me­na ušao u grad, kao da je ušao u sasvim dru­gači­ji svet. Imao je naviku da svakog jutra dok je koračao nje­mu poz­natom sta­zom, skrati vreme pos­ma­tra­jući lica koja ga mimoilaze. Ka  nje­mu su išla i mimoilazi­la ga zver­s­ka lica, koja, za raz­liku od nje­ga koji im je želeo svu sreću ovog sve­ta, sreću su želeli samo sebi. On je bio pred­stavnik jednog sve­ta, a oni dru­gog, dru­gači­jeg od nje­gov­og, u kome je sve bilo obav­i­jeno lažn­im sja­jem. Oni nisu hteli da zna­ju niš­ta o nje­mu, a on je znao sve njih i dono­sio im je sreću, a oni nisu kupo­vali niš­ta od lozo­va koje je on pro­davao. Spa­jan­je ta dva sve­ta — urbanog društ­va i prin­ci­pa slo­bodnog i prirodnog živ­ota, bilo je neš­to što bi nje­mu pričini­lo najveće zado­voljst­vo i sreću. Ali bi to bilo jed­nako čudu. A oni nisu bili srećni u tom sve­tu. Mrzeli su jedan dru­gog, znali su sve jedan o dru­gom, a nisu imali niš­ta novo da kažu jedan dru­gom. Niko nije hteo da zaviri u svo­ju dušu. Sebe nisu gledali. Bilo je ušlo neš­to u njih. A on je bio odlučan da s nji­ma podeli i krov i hleb. Živeo je da bi to ura­dio. Kon­trast je bio jak. Nje­mu je iskreno bilo žao njih. On nije bio sves­tan koliko zla ima dole. Zagušljivi grad ih je stezao, odavno nisu osetili svežinu jutra, bojali su se kada tre­ba da istin­s­ki vole, a živ­ot im je samo pro­lazio. Odbi­jali su da se pre­puste i opuste. To su bila dva udal­je­na sveta.

    Stao je na uglu jedne stare žute kuće, koja se nalazi­la na samom početku ispred trga. Sva­ki dan je men­jao mesto. Sada je odabrao ovo mesto zato što se setio reči nje­gov­og dede da uvek tre­ba traži­ti sreću i dočekati je sakriv­en iza nekog ugla. Tek se bio names­tio i pos­ma­trao naoko­lo da li neko pro­lazi, odnekud se pojavio mili­cioner koji mu je rekao da ne može tu sta­jati i da je tu pros­jačen­je zabran­jeno. Drsko mu je nare­dio da požuri jer je bilo hlad­no i on ne može da čitav dan sto­ji tu s njim. Pre nego što je mogao stari pro­davac lozo­va da što bilo kaže, poli­ca­jac je istog tre­na napravio takav izraz lica koji je gov­o­rio da nema rasprave s njim. On je poslušno sku­pio svo­je stvari u koli­ca i pro­dužio je spoko­jno dal­je, krećući se sve spori­je i spori­je preko trga. Prvi put tog dana ose­tio je mali bol u grudi­ma, ali nije obra­tio nikakvu poseb­nu pažn­ju. Odlučio je da stane ispred dućana za pendže­ti­ran­je cipela. Tek su se bili razd­vo­jili, a mili­cioner je već istog tre­na preko svog kolege bio obavešten da je napre­dovao u službi. Nije znao da sebi objas­ni, ali nakon što se je iskreno obradovao, prise­tio se star­ca i palo mu je kri­vo što ga je oterao. Hteo je da se vrati, čak je to i ura­dio, ali na uglu stare žute kuće više niko nije stajao.

    Ispred obućarskog dućana bila je naval­i­ca lju­di. Bližio se praznik i svi su žurili da obnove svo­je cipele. Majs­tor je bio veo­ma loš i ner­vozan čovek. Taj dan bio je naroči­to neraspoložen. Čim je prime­tio pro­davca lozo­va kako sta­je ispred nje­gov­og dućana, izle­teo je izgo­vara­jući najružni­je psovke oterao ga je oda­tle ruka­ma pokazu­jući da mu plaši muš­ter­i­je. Podi­gao je glavu, nje­gove oči su se od hlad­noće pretvo­rile u dva pla­va stak­lića, pogledao je majs­to­ra izne­nađeno, sad već sa suza­ma u oči­ma. Nije bilo mes­ta za raz­gov­or. Pono­vo je morao da pro­duži dal­je. Uputio se ka kra­ju trga, gde je bila jed­na mala kafana. Samo što je prešao prag svog dućana, obućaru se obra­tio jedan gospodin koji je u tom trenu ušao u nje­gov dućan. Gospodin je poručio četiri para cipela, da se što brže naprave i naglasio je da će ga boga­to nagra­di­ti. Brzo su se dogov­o­rili i kada je otišao, majs­tor je u uglu prime­tio jedne stare cipele, koje su još uvek bile u dobrom stan­ju mada dugo vre­me­na nošene. Odjed­nom poželeo je da ih pok­loni nekome. Setio se pro­davca lozo­va. Uzeo je cipele i iza­šao ispred dućana. Pogledao levo i desno. Nije bilo nikog.

    Osećao se umorno. Od sve­ga. Štaviše bol u grudi­ma bio je sve jači. Poželeo je da uđe u kafanu da bi se ugre­jao, ali zab­o­ravio je da danas nije pro­dao ni jedan loz. Odlučio je da zatraži vere­si­ju. Oda­tle je bio drsko najuren. Bilo mu je već dos­ta i rešio je da se vrati kući. Bol ga je počeo zabrin­ja­vati. Teško je disao. I pored toga što se nije osećao najbol­je, ipak raspoložen­je ga nije napusta­lo. Uspe­vao je da smogne snage i da se osmehne retkim pro­laznici­ma, mada je ovog puta nje­gov osmeh bio neiskren kao i nji­hov. Razmišl­jao je kako će reči Ksan­tipi da ceo dan nije pro­dao niti jedan loz. Odmah­n­uo je rukom i s mukom se nas­me­jao. „Sutra će biti bol­je“ — rekao je — „ne tre­ba da se uvek i o sve­mu žal­imo. Ja barem imam svo­ju Ksanti.“

    Dok se kra­jn­jim napor­i­ma udal­javao od kafane, nije prime­tio kako se jed­na gru­pa lju­di uputi­la u nju i pop­uni­la je do zad­njeg mes­ta. U čitavoj toj gužvi, kafandži­ja se je, dozvol­java­jući sebi malo odmo­ra između dve narudžbine i glada­jući pune stolove sa gos­ti­ma, postideo što nije sim­patičnom star­cu sa plav­im oči­ma koje su sijale dao jed­nu rak­i­ju da se ugreje.

    Uputio se glavnom uli­com pre­ma svo­joj kući. Više nije mogao da hoda. Morao je da pravi pauze, koje su posta­jale sve veće i veće. Sunce je odavno bilo zaš­lo. Noć je bila izuzetno hlad­na. Bio je podi­gao istrošenu krag­nu svog starog kapu­ta. Duvao je hladan vetar, kakav dosad nije pam­tio. Zapalio je cig­a­ru i pogledao nagore. Nebo je bilo sivo, ali kristal­no čis­to. Zanemoćao je, ose­tio je vrtoglav­icu i pao na kole­na. Zad­nje što je video bila je kuti­ja s lozovi­ma. Nikad nije saz­nao da li je nekom doneo sreću. Osmehnu se mis­leći o tome. Počela je meća­va. On je ležao nepokret­no. Taj dan, niti on niti nje­go­va Ksan­ti nisu pret­postavl­jali da će to mož­da biti nji­hov zad­nji susret.

    One thought on “Čovek koji je donosio sreću

    Comments are closed.